Аутор Тема: 1963/64  (Прочитано 9571 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
1963/64
« послато: 15 Март 2013, 19:07:15 »
IGRAČKI KADAR:

- Mirko Stojanović
- Petar Ćosić
- Zoran Prljinčević
- Borivoje Kostić
- Milan Čop
- Vladimir Popović
- Dragan Džajić
- Vojislav Melić
- Dragan Stojanović
- Vladimir Durković
- Slobodan Škrbić
- Dušan Maravić
- Novak Tomić
- Dragoslav Šekularac
- Velibor Vasović
- Tomislav Milićević
- Nikola Stipić
- Dragan Popović
- Blagoje Mitić
- Živorad Jevtić
- Sreten Đurica
- Selimir Milošević
- Luka Malešev
- Ljubomir Milić
- Slobodan Mitić

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #1 послато: 15 Март 2013, 19:36:25 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #2 послато: 15 Март 2013, 19:36:45 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #3 послато: 15 Март 2013, 19:38:01 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #4 послато: 15 Март 2013, 19:39:00 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #5 послато: 15 Март 2013, 19:39:21 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #6 послато: 15 Март 2013, 19:40:07 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #7 послато: 02 Јун 2013, 13:38:14 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #8 послато: 02 Јун 2013, 13:39:00 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #9 послато: 02 Јун 2013, 13:41:37 »
Dragan Stojanović



ЈУГОСЛАВИЈА -ЧЕХОСЛОВАЧКА 2:1, У-18, 03.11. 1963, Загреб
стрелци: Љубомир Милић, Драган Стојановић
ЈУГОСЛАВИЈА У-18:
Ратомир Дујковић - Милош Грујић - Тоцко - Анте Кунац - Јосип Земко - Миљенко Пуљчан - Драган Стојановић - Ивица Павић - Слободан Митић - Љубомир Милић - Драган Џајић
 
    Окосницу омладинске репрезентације Југославије која је те дане 1963. године савладала своје вршњаке из бивше Чехословачке чинили су фудбалери Црвене звезде. Омладинска школа црвено-белих је почетком шездесети година изнедрила једну од најталентованијих генерација у историји клуба, састављену од играча рођених у годинама непосредно након Другог светског рата. Поред поменутих чланови омладинске селекције били су још Дејан Бекић, Живорад Јевтић, Александар Марковић, Душан Андрић, Милан Живадиновић, а већ су крупним корацима ка великој сцени корачали и нешто млађи Трифун Михајловић, Јован Аћимовић, Станислав Караси, Слободан Јанковић, Владислав Богићевић...
    Драган Стојановић, рођен 27.04. 1946, био је један од најталентоанијих чланова те генерације. Са седамнаест година је прикључен првом тиму и дебитовао на прволигашој сцени, у осамнаестој је већ освојио своју прву шампионску титулу и заиграо за младу репрезентацију, у деветнестој одиграо свој при вечити дерби и дебитовао на европској сцени. У шампионском тиму црвено-белих, који је 1964. године, осојио дуплу круну, Стојановић је забележио три наступа, сва три пута улазеи са клупе за резервне играче, и постигао један гол. Било је то 22.03. 1964. године у првенственој утакмици 17. кола против Радничког на Чаиру, коју су црвено-бели добили са 3:0 и начинили можда и одлучујући корак ка освајању толико жељене шампионске титуле.

РАДНИЧКИ НИШ - ЦРВЕНА ЗВЕЗДА 0:3
стрелци: Душан Маравић, Љубомир Милић, Драган Стојановић

РАДНИЧКИ НИШ:
Кнежевић - Јовановски - Димовски - Цекић (Николић) - Грбић - Јоцић -Холцер - Остојић  - Радивојевић -  Анђелковић - Јеремић
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА:
Мирко Стојановић - Владимир Дурковић - Новак Томић - Слободан Шкрбић - Милан Чоп - Владица Поповић - Сретен Ђурица (Драган Стојановић) - Душан Маравић - Зоран Прљинчевић - Љубомир Милић - Драган Џајић.

 А када је у сезони 1964/65. Стојановић започео утакмицу првог кола против Партизана - 2:2 (35. вечити дерби) чинило се да Његова каријера незадрживо иде узлазном путањом и да је Звезда у њему добила играча за наредну деценију. Овако сјајан почетак наговештавао је велику и сјајну каријеру, али наставак те приче није био ни приближно тако бајовит. Уместо да постане стандардни првотимац и стуб Звездине одбране, Стојановић је доспео у немилост новог тренера Топлака и у наредне две сезоне одиграо само шест првенствених утакмица. Једина светла тачка у том периоду био је Стојановићев наступ у резултатском дебаклу - 0:4 против Фиорентине у Београду у првом колу Купа сајамских градова у сезони 1965/66 - Мирко Стојановић - Александар Стојановић - Живорад Јевтић - Дејан Бекић -Милан Чоп - Бранко Кленковски - Драган Стојановић - Трифун Михајловић - Селимир Милошевић - Јован Аћимовић - Драгољуб Живковић.
   Видно депримиран својим статусом у клубу коме је посветио читаву своју младост, Стојановић одлучује да оде на одслужење војног рока, надајући се да ће се ситуација у међувремену променити у његову корист. Међутим, по изласку из армије затиче већ готов и формиран шампионски тим и схватајући да ће у конкуренцији Павловића, Дојчиновског, Кленковског... тешко добити праву шансу, не желеи више да губи време и буде у ичијој сенци, одлучује да своје место под сунцем потражи у ОФК Београду. И чини вероатно најбољи потез у својој каријери. ОФК Београд је крајем шездесетих и почетком седамдесетих био у врху југословенског фудбала и редовни учесни европских купова. Био је то готово невероватан тим, састављен од фудбалских зналаца и велемајстора попут Драгослава Шекуларца, Милоша Милутиновића, Илије Петковића, Слободана Сантрача, Драгослава Степановића, Душана Маравића,Петра Бороте, Благомира Кривокуће, рођеног брата нашег Петра, Богдана Турудије, Нинослава Зеца. У тој и таквој конкуренцији, у том романтичарском сазвежђу, Стојановић је био ао не најбољи и најатрактивнији онда свакако најстандарднији и најпоузданији првотимац "романтичара". За пет сезона колико је носио плаво-бели дрес, одиграо је чак 161 првенствену утакмицу и постигао пет голова.

статистика:
1968/69 - 17/0, 1969/70 - 29/1, 1970/71 - 33/0, 1971/72 - 26/0, 1972/73 - 32/1, 1973/74 - 24/3.
укупно: 161/5.


    Био је и редовни учесник европскких купова, где су романтичари били страх и трепет за све противнике, успевајући да елиминишу и противнике реномеа једног Фејнорда или Панатинаикоса. Свој деби на европској сцени у плаво-белом дресу Стојановић је имао 1968. године, када су плаво-бели стигли до осмине финала Купа сајамсих градова где су елиминисани од турског Гоцтепа -3:1, 0:2, пропустивши велику шансу да се пласирају можда и у саму завршницу тог такмичења. Наиме, у првој утамици против Гоцтепа, играној на Омладинском стадиону, плаво-бели су хет-триком Слободана Сантрача водили са 3:0 све до 87. минута, а онда неопрезно примили гол, који  ће се, нажалост, показати као одлучујући. А да није било тог гола, плаво-белима је био загарантован пролаз барем до полуфинала, јер је наредни ривал, немачки Хамбургер предао Турцима утакмицу без борбе. На путу до осмине финала изабраници тренера Жарка Михајловића, бившег тренера Црвене звезде,  елиминисали су  Рапид из Букурешта - 1:3 (Степановић) и 6:1 (Сантрач 4, Турудија 2) и италијанску Болоњу - 1:0 (Сантрач) и 1:1 (Сантрач). Стојановић је играо на обе утакмице против Болоње и Гоцтепа. 5

   У сезони 1971/72. ОФК Београд је учествовао у Купу УЕФА. У првом колу романтичари су били бољи од шведског Ђургардена - 4:1 (Зец, Лукић, Сантрач, Мешановић) и 2:2 (Зец, Крсто Митровић)), да би у другом колу налетели на тада моћну Карл Цајс Јену и након београдских 1:1 (Сантрач), у реваншу доживели резултатски дебакл - 0:4 и опростили се од тада најмасовнијег европског клупског такмичења.
   Много више успеха у истом такмичењу "романтичари" су имали наредне, 1972/73, сезоне, када су догурали до четвртфинала, где су елиминисани од холандског Твентеа - 3:2 ( Нинослав Зец 3) и 0:2. На путу до најбољих осам "плаво-бели" су елиминисали Дуклу из Прага  2:2 (Петковић, Турудија) и 3:1 (Зец, Петковић, Сантрач), холандски Фејнорд  3:4 (Сантрач 2, Стојановић) и 2:1 (Сантрач, Степановић) и бугарски Берое  0:0 и 1:3 (Зец 2, Сантрач).

   Стојановић је одиграо свих осам утакмица и био стрелац једног гола у дуелу против Фејнорда у Ротердаму.

КУП УЕФА 1972/73
ФЕЈНОРД   ОФК БЕОГРАД 4:3, Ротердам, 25.10. 1972.
стрелци: 0:1 Слободан Сантрач, 0:2 Слободан Сантрач, 1:2 Вим Ван Ханегем,
2:2 Тео Де Јонг, 3:2 Атила Ладински, 4:2 Франц Хасил, 4:3 Драган Стојановић.
ФЕЈНОРД:
Eddy Treijtel - Theo De Jong - Harry Vos - Wim Rijsbergen - Dick Schneider - Peter Ressel - Wim Jansen - Jorgen Kristensen - Attila Ladinszky - Franz Hasil - Wim Van Hanegem.

OFK BEOGRAD:
Petar Borota - Slobodan Mešanović - Dragoslav Stepanović - Dragan Stojanović - Dragan Popadić - Krsto Mitrović - Ilija Petković - Dušan Lukić (Zdravko Jokić) - Slobodan Santrač - Ninoslav Zec - Bogdan Turudija.

 Тај исти Фејнорд је следеће сезоне осојио Куп УЕФА, чиме успех романтичара још више добија на тежин

У сезони 1973/74. "романтичари" су остварили још један историјси успех елиминисавши у првом колу атински Панатинаикос ,који је само две године раније играо финале Купа европских шампиона, елиминисавши  претходно Црвену звезду. Тако је  Стојановић на неки начин осветио свој бивши клуб. У Атини је било 2:1 за ОФ Београд, а у Београду 1:0 за ПАО, па су романтичари прошли даље захваљујући  већем броју постигнутих голова у гостима.

Напунивши 28 година, Стојановић 1974. године, према тадашњим фудбалским правилима, стиче право да каријеру настави у иностранству.Годину дана проводи у немачком друголигашу Rot Weiss Oberhausen, бележи 15 првенствених наступа, а онда се враћа у домовину и потписује за НК Ријеку. Дрес клуба са Кантриде носио је две сезоне, од 1975. до 1977, за то време odigrao tridesetak utakmica i tamo zavrsio igracku  karijeru
« Последња измена: 05 Септембар 2013, 17:43:18 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #10 послато: 02 Јун 2013, 13:42:27 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #11 послато: 02 Јун 2013, 13:43:37 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #12 послато: 02 Јун 2013, 13:44:00 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #13 послато: 02 Јун 2013, 13:44:24 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #14 послато: 02 Јун 2013, 13:44:59 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #15 послато: 02 Јун 2013, 13:45:46 »
Velibor Vasović



    Velibor Vasovic (1939 - 2002) fudbaler Partizana, Crvene zvezde, Ajaksa, jugoslovenski reprezentativac. Jedini covek koji je u karijeri bio i fudbaler i trener dva najveca i najpopularnija srpska kluba, prvi strani kapiten u istoriji slavnog Ajaksa, prvi Jugosloven osvajac Kupa evropskih sampiona.
  Upravo zbog cinjenice da je nosio dres beogradskih vecitih rivala, Velibor Vasovic nije dobio ono mesto u istoriji jugoslovenskog fudbala koje mu objektivno pripada. U Partizanu mu, i pored pokajanja, nikada nisu oprostili izdajstvo i prebeg na drugu stranu Topciderskog brda, u Zvezdi ga nikada do kraja nisu prihvatili kao svojega. zbog toga se o Veliboru Vasovicu moze govoriti ne kao o legendi Partizana ili Zvezde nego kao o legendi fudbala, jedinom fudbaleru sa jugoslovenskih prostora  koji je u zvanicnom izboru FIFA uvrsten u 100 najboljih i najuticajnijih svetskih fudbalera svih vremena.
    Velibor Vasovic rodjen je u Pozarevcu 3. oktobra 1939. godine. Fudbalsku karijeru zapoceo je 1954. godine u Partizanu, kao clan najbolje juniorske generacije u istoriji crno-belih, tzv. Matekalovih beba.Za prvi tim debitovao je u sezoni 1958/59. i sa izuzetkom sezone 1963/64, koju je proveo u taboru vecitog rivala, dres crno-belih nosio sve do 1966. godine, kada postaje clan slavnog Ajaksa. Najuspesniji je jugoslovenski fudbaler u prvoj polovini sezdesetih godina 20. veka, jer je u periodu od 1961. do 1965. godine pet puta uzastopno osvajao titulu prvaka Jugoslavije, cetiri puta sa Partizanom i jednom sa Crvenom zvezdom.



    Bio je clan i kapiten najuspesnije generacije u istoriji crno-belih koja je pocetkom sezdesetih godina osvojila cetiri sampionske titule i igrala finale Kupa evropskih sampiona 1966. godine, gde je nezasluzeno porazena od madridskog Reala sa 2:1. Svoju prvu sampionsku titulu popularni Vaske osvojio je 1961. godine, kada su crno-beli pobegli nasim momcima za jedan bod i na taj nacin prekinuli petogodisnju dominaciju naseg kluba u nacionalnim okvirima. Vasovic je odigrao sve 22 prvenstvene utakmice i uz Milutina Soskica, Fahrudina Jusufija, Tomislava Kaloperovica i Milana Galica bio jedan od najzasluznijih za povratak titule u Humsku 1. Partizan je te sezone najcesce igrao u sastavu: Soskic - Sombolac (Belin) - Jusufi - Kaloperovic - Miladinovic (L.Radovic) - Vasovic - Vislavski - Vukelic - Galic - V.Kovacevic - B.Mihajlovic.
 Iste godine debitovao je i na evropskoj sceni, nastupajuci za gradsku selekciju Beograda u tadasnjem Kupu sajamskih gradova. Vasovic je igrao u porazu od Lajpciga u Nemackoj - 2:5, u majstorici protiv istog protivnika - 2:0 u Beogradu, te u rezultatskom debaklu od Intera - 0:5 u Milanu.
  Vasovic je bio najzasluzniji i za osvajanje sampionske titule u sezoni 1961/62, odigrao sve 22 prvenstvene utakmice i postigao 2 gola.



1961/1962

1.   Partizan   22   13   5   4   42:22   31

(S.Bobek)
g: Milutin šoškić (22/0)
o: Velibor Vasović (22/2), Fahrudin Jusufi (21/0), Velimir Sombolac (17/0), Lazar Radović (16/2), Milorad Milutinović (12/0), Dragoslav Jovanović (8/0), LJUBOMIR MIHAJLOVIĆ (6/0), VLADIMIR PETROVIĆ (3/0), Bruno Belin (2/0)
n: Milan Galić (21/7), Vladimir Kovačević (19/15), Milan Vukelić (17/6), Joakim Vislavski (17/3), Branislav Mihajlović (16/0), Zvezdan Čebinac (14/3), Radivoj Ognjanović (9/1), Dragomir Slišković (4/1), IVAN RAJIĆ (3/1), Miodrag B.Petrović (3/0), MUSTAFA HASANAGIĆ (1/0)

U Kupu evropskih sampiona sa Partizanom je dospeo do  drugog kola (1/8 finala), gde su eliminisani od torinskog Juventusa - 1:2 u Beogradu i 5:0 u Torinu. Crno-beli su prethodno bili bolji od lisabonskog Sportinga - 1:1 u gostima i 2:0 u Beogradu. Vasovic je odigrao sve cetiri utakmice i bio strelac jedinog gola za beogradske u dvomecu protiv torinskih crno-belih.
1/8 FINALA KUPA EVROPSKIH SAMPIONA 1961/62.
PARTIZAN  - JUVENTUS 1:2
Beograd, 08. 11. 1961., stadion JNA, sudija:Victor Schicker (Svajcarska)
strelci: 0:1 Bruno Nicole, 0:2 Giorgio Rossano, 1:2 Velibor Vasovic
PARTIZAN:
Milutin Soskic -Velimir Sombolac - Fahrudin Jusufi - Lazar Radovic - Milorad Milutinovic - Velibor Vasovic - Zvezdan Cebinac - Milan Vukelic - Branislav Mihajlovic - Vladica Kovacevic - Joakim Vislavski
trener: Stjepan Bobek
JUVENTUS:
Roberto Anzolin - Bruno Garzena - Gianfranco Bozzao - Giancarlo Bercellino  - Gianfranco Leoncini - Flavio Emoli - Omar Sivori - Giorgio Rossano - Gino Stacchini - Bruno Nicole - Humberto Rosa
trener: Carlo Parola

U sezoni 1962/63. Partizan je treci put uzastopno osvojio sampionsku titulu i ponovo je medju najzasluznijima za taj istorijski uspeh naseg vecitog rivala bio Velibor Vasovic, koji je na 24 prvenstvene utakmice postigao 2 gola.  U Evropi je od crno-belih bolji bio sofijski CSKA - 2:1 u Bugarskoj i 4:1 u Beogradu.

 Koliko je Vasovic bio vazan sraf u crno-beloj masineriji i koliko je igra crno-belih zavisila od ovog fudbalera najbolje se videlo u sezoni 1963/64, koju je "Vaske" proveo  u Crvenoj zvezdi. Trostruki uzastopni prvak Jugoslaije, lisen pomoci svog najboljeg igraca, prvenstvo je zavrsio tek na petom mestu i ostao bez plasmana u evropska takmicenja. A Vasovicev novi klub Crvena zvezda uspela je da prekine dominaciju ljutog rivala i da po sedmi put u klupskoj istoriji osvoji nacionalno prvensto.




  Nezadovoljan statusom u Partizanu, prvenstveno cinjenicom da su neki mnogo slabiji igraci od njega bili znatno bolje placeni, temperamentni i impulsini Vasovic odlucuje da ispravi tu nepravdu i da se osveti klupskim celnicima na taj nacin sto ce
preci u redove Partizanovog najljuceg rivala.U Crvenoj zvezdi nisu stedeli novca, pogotovo stoga sto im se pruzila jedinstvena prilika da jednim udarcem ubiju dve musice, da dovedu u svoje redove velikog fudbalera i da napakoste vecitom rivalu na taj nacin sto ce im uzeti kapitena i ikonu kluba. Naravno da je takvo zadovoljsto kostalo, ali je  efekat bio nemerljiv, crveno-beli su povratili titulu, a veciti rival je bio ozbiljno uzdrman. Za potpis ugovora Vasovic je dobio novac, kojim su u to vreme mogla dac se kupe dva najnovija mercedesa. Cifra koja u danasnje vreme deluje gotovo smesno, ali za ono vreme fudbalskog amaterizma to je bio nepojmljiv i nezamisli novac, koji nije dobio nijedan jugoslovenski igrac sve do sredine osamdesetih godina. Interesantno da je prilikom pregovora sa crveno-belima, Vasovic sa sobom poveo i svog kuma, nenadmasnog levog beka Fahrudina Jusufija, ali do tog transfera nije doslo , jer su se celnici crveno-belih uplasili reakcije drzavnog  i vojnog vrha, pod cijim je patronatom tih godina bio Partizan. U Crvenoj zvezdi su procenili da bi bilo previse da vecitom rivalu otmu dvojicu ponajboljih fudbalera, a znacajnu ulogu igrala je i finansijska strana buduci da crveno-belima nije bilo nimalo jednostavno da posle Vasovica izdvoje isti toliki novac i za Jusufija, a bojali su se i eventualnog nezadovvoljstva medju svojim igracima, tj. reakcije Sekularca, Kostica, Melica i ostalih vedeta.
   Dres Crvene zvezde Vasovic je nosio samo jednu sezonu, odigrao 13 prvenstvenih utakmica i postigao jedan gol. Sa cisto igracke strane Vasovic nije u potpunosti opravdao novac ulozen u njegovo dovodjenje, nije uspeo cak ni da se izbori za status standardnog prvotimca (delio minutazu sa Popovicem i Copom). Ocigledno da je i igracu takvog kalibra bio neophodan period prilagodjavanja i igracke adaptacije na novu sredinu. Iako je u vise navrata izjavljiao da je to za njega samo posao i da fudbal igra samo zbog novca, Vasovic je veoma brzo shvatio da je pogresio kada je napustio crno-bele i da u zivotu postoje stvari koje se ne mogu platiti novcem. Pred 33. veciti derbi, igran 17. novembra 1963. godine na Marakani, Vasovic je u svlacionici odalo srce, jer je shvatio da ne moze protiv svojih i u tom trenutku je u njemu sazrela ideja o neophodnosti povratka medju crno-bele. A kada ga je pri izlasku na teren njegov bivsi saigrac i veliki prijatelj Jovan Miladinovic "prozvao", Vasoviceva odluka postala je konacna i neopoziva.

CRVENA ZVEZDA - PARTIZAN 1:0 (1:0)
33rd DERBI, 17. november 1963.
Stadium: Crvena Zvezda. Spectators: 75.000. Referee: Stankovic,
Scorer: Prljincevic in 5. minut for Crvena Zvezda.
Crvena Zvezda: Stojanovic, Durkovic , Milicevic, Vasovic, Cop, V. Popovic, Melic, Skrbic, Prljincevic, Kostic and Dzajic.
Partizan: Curcic, Lj. Mihajlovic, Sombolac, Radovic, Jovanovic, Miladinovic, Cebinac (Becejac), Kovacevic,
B. Milutinovic, Galic and Vislavski.

Najveca prepreka njegovom povratku medju crno-bele bila je nemogucnost da vrati ogroman novac koji je u medjuvremenu potrosio. Tu su u pomoc pritekle drzavne i bezbedonosne sluzbe, drzavnim novcem otkupile Vasovicevu slobodu, pa se tako Vasovic u leto 1964. godine vratio u klub soje mladosti. Time su prakticno si bili na dobitku:Vasovic, koji je za samo jednu sezonu zaradio novac koji elikani poput Mitica, Bobeka i Sekularca nisu zaradili u citavoj karijeri, drzava jer je smirila strasti i pomogla svoje mezimce, Zvezda, jer je pored ulozenog novca kao obestecenje dobila jos jednog velikog asa - Zvezdana Cebinca,  Cebinac, jer je konacno zaigrao za  klub za koji je od detinjstva navijao, Partizan jer je dobio natrag svog najboljeg igraca i kapitena. Tom prilikom sklopljen je dzentlmenski sporazum dvaju klubova o nepreuyimanju suparnickih fudbalera, koji je postovan sve do sredine osamdesetih, kada su crno-beli grubo prekrsili dogovor i oteli Zvezdi u to vreme njenog najboljeg fudbalera Milka Djurovskog.
   Povratak Vasovica znacio je i poratak titule u Humsku 1. Crno- beli su ubedljivo osvojili titulu prvaka u sezoni 1964/65. i izborili plasman u Kup evropskih sampiona, gde ce u sezoni 1965/66. ostvariti najveci uspeh u svojoj klupskoj istoriji - plasman u finale najeminentnijeg evropskog klupskog takmicenja. Na putu do finala crno-beli su eliminisali francuski Nant - 2:0 i 2:2, nemacki Verder - 3:0 i 0:1, Spartu iz Praga - 1:4 i 5:0 i slavni Mancester junajted - 2:0 i 0:1. U  finalu su porazeni od najtrofejnijeg evropskog fudbalskog kluba svih vremena - madridskog Reala sa 2:1, iako su od 55.minuta, golom Velibora Vasovica, vodili sa 1:0.


11. мај 1966.
Финале Купа шампиона
 Реал Мадрид   2–1    Партизан   Град: Брисел Стадион Хејсел
Судија: Рудолф Критлен (Немачка)
Гледалаца: 55.000
Амансио  70'
Фернандо Серена  76'   (Репортажа)   Васовић  55'
      




Реал Мадрид
      



Партизан


ФК Реал Мадрид:
ГО   1    Хозе Аракистан
ОД   2    Паћин
ОД   3    Педро де Фелипе
ОД   4    Игнацио Зоко
ОД   5    Мануел Санчис
СР   6    Пири
СР   7    Мануел Веласкез
СР   8    Фернандо Серена
НА   9    Амансио Амаро
НА   10    Рамон Гросо
НА   11    Франциско Генто (капитен)
Тренер:
 Мигел Муњоз
ФК Партизан:
ГО   1    Милутин Шошкић
ОД   2    Фахрудин Јусуфи
ОД   3    Велибор Васовић (капитен)
ОД   4    Бранко Рашовић
ОД   5    Љубомир Михајловић
СР   6    Владица Ковачевић
СР   7    Радослав Бечејац
СР   8    Мане Бајић
НА   9    Мустафа Хасанагић
НА   10    Милан Галић
НА   11    Јосип Пирмајер
Тренер:
 Абдулах Гегиc
   

Na nezvanično pitanje da li je Partizan prodao finale Realu 1966, odgovorio je odrečno: "Ne, nego je igrao Vladica Kovačević s upalom pluća i temperaturom 38,5 i igrao je Milan Galić tek doveden iz vojske, posle osam meseci bez treninga! Igrali su jer su generali tako hteli. Mislili su: ‘Nema problema, Vaske će udenuti gol, onda će dvojici polomiti noge i sve će biti u red’. E, neće Vaske da lomi noge kad se nekom ćefne!"

   Poraz u finalu Kupa evropskih sampiona znacio je i raspad najtrofejnije generacije u istoriji crno-belih, mnogi prvotimci su svoje uhljebljenje potrazili u bogatijim zapadnoevropskim klubovima. Vasovic je za svoj buduci klub izabrao amsterdamski Ajaks, koji je svojom taktikom totalnog fudbala tih godina predstavljao pravu senzaciju u evropskim okvirima.  Dres slavnog holandskog kluba Vasovic je nosio pet sezona, izmedju 1966. i 1971. godine, i za to vreme osojio tri prvenstva Holandije - 1966/67,1967/68. i 1969/70, tri nacionalna Kupa - 1966/67, 1969/70. i 1970/71, da puta igrao u finalu Kupa evropskih sampiona - 1969. i 1971. i kao kapiten podigao pehar namenjen osvajacu tog takmicenja 1971. godine
...
« Последња измена: 05 Септембар 2013, 17:40:11 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #16 послато: 02 Јун 2013, 13:46:23 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #17 послато: 02 Јун 2013, 13:46:44 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #18 послато: 02 Јун 2013, 13:47:22 »
Dragan Popović




Dragan Popović (1941 - ), fudbaler Sutjeske, Crvene zvezde, Hajduka, profesionalac u američkoj NASL ligi, učesnik all  star utakmice 1971, član američke fudbalske kuće slavnih. Ako je verovati Wikipediji, rođen je 1. januara 1941.godine u Beranama, ali ovaj podatak treba uzeti dosta obazrivo s obzirom da je 01.01. uobičajena praksa svih sajtova koja se primenjuje u nedostatku odgovarajućih biografskih podataka. Karijeru je započeo u rodnim Beranama, tadašnjem Ivangradu, odakle je 1958. godine prešao u redove nikšićke Sutjeske.
       Dres nikšićkog drugoligaša nosio je pet sezona, od 1958. do 1963. godine. Kao još uvek mlad, ali već dokazan i afirmisan  vezni fudbaler 1963. godine prelazi u Crvenu zvezdu, kao najveće pojačanje crveno-belih uz Velibora Vasovića. Ali u šampionskom timu crveno-belih koji je 1964. godine osvojio duplu krunu Popović nije uspeo da se izbori za status standardnog prvotimca (4 utakmice, 1 gol), budući da su mu direktni konkurenti za mesto u timu bili legendarni Vojislav Melić i Slobodan Škrbić. Temperamentni i impulsivni Popović, koji je u Sutjesci bio neprikosnoveni vođa, alfa i omega ekipe, nije mogao da savlada svoju sujetu, da se prilagodi na zahteve velikog kluba, da prihvati hijerarhiju koja tamo vlada, da strpljivo sačeka svoju šansu. Nije mogao da se pomiri sa statusom rezerviste, da prihvati ulogu vodonoše, želeo je da se oko njega sve vrti, da bude glavni, da bude "Don", što će on nekoliko godina kasnije zaista i postati, ali u dalekoj Americi. Zbog toga je često dolazio u sukob sa saigračima i rukovodstvom kluba, koje je iskoristilo prvu priliku da se reši ovog darovitog, ali nabusitog i nestašnog fudbalera.
       Kada se splitski Hajduk u sezoni 1964/65. našao u nezavidnom položaju, čvrsto prikovan za dno tabele, rukovodstvo "bilih" je odlučilo da se za pomoć u igračkom kadru obrati svojim velikim sportskim rivalima, preostalim članovima tzv. velike četorke - Crvenoj zvezdi, Partizanu i Dinamu. I dok su se zagrebački "modri" oglušili o molbu sojih sunarodnika, srpski klubovi su demonstrirali svoje sportsko viteštvo i "bilima" bez dinara nadoknade ustupili nekolicinu svojih igrača. Najizdašnija i najnesebičnija bila je Crvena zvezda koja je Hajduku ponudila trojicu svojih igrača - reprezentativnog libera Novaka Tomića, veznog fudbalera Dragana Popovića i napadača Selimira Miloševića. Milošević je odbio ovaj transfer, dok su Tomić i Popović, zajedno sa Partizanovcem Dragomirom Sliškovićem krenuli put Splita.
      Najviše zahaljujući učinku ove trojice fudbalera, Hajduk je te sezone uspeo da sačuva prvoligaški status. Popović je bio standardni prvotimac, odigrao 15 prvenstenih utakmica i postigao jedan gol, u utakmici poslednjeg kola protiv mostarskog Veleža, koja je završena pobedom "bilih" od 2:0.


Nastupi igrača u prvenstvu 1964./65.:
Ante Žaja 28 nastupa
Ivica Hlevnjak 27 nastupa
 Vinko Cuzzi 26 nastupa
 Radomir Vukčević 24 nastupa
 Zvonko Bego 23 nastupa
 Mladen Matijanić 19 nastupa
Ante Pletikosić 18 nastupa
 Pero Nadoveza 18 nastupa
 Siniša Fulgozi 15 nastupa
Anđelko Aralica 15 nastupa
Dragan Popović 15 nastupa
Dragan Slišković 15 nastupa
Miroslav Ferić 10 nastupa
Stjepan Ilić 10 nastupa
Novak Tomić 10 nastupa
Andrija Anković 8 nastupa
Branko Kraljević 7 nastupa
Marin Županov 6 nastupa
Ivo Bego 5 nastupa
Veljko Zuber 4 nastupa
Ferante Colnago 4 nastupa
Milan Barić 4 nastupa
Zdenko Vukasović 2 nastupa
Aleksandar Kozlina 2 nastupa
Lukša Poklepović 2 nastupa
Sergije Krešić 2 nastupa
Marin Kovačić 2 nastupa
Emir Rebac 1 nastup
Ivo Jerolimov 1 nastup
Petar Bonačić 1 nastup



Sezona: 1964./65.
   Hajduk   2:0   Velež   
Natjecanje: Prva savezna nogometna liga
Datum i mjesto utakmice: Split, 6.6.1965.
Sastav Hajduka: Vukčević, Cuzzi, Žaja, Popović, Tomić, Kovačić, Hlevnjak, Nadoveza, Slišković, Matijanić, Z. Bego.
Strijelac/ci: Popović i Z. Bego.
Trener(i) u sezoni: Ozren Nedoklan i Frane Matošić.

 Ali njegova neobuzdana priroda mu ponovo dolazi glave, posle niza incidentnih situacija, Popović biva odstranjen iz ekipe i dobija odrešene ruke u izboru nove sredine. Nije mi poznato gde je Popović proveo period između  1965. i 1967. godine, verovatno u nekom nižerazrednom klubu, jer je jedino sa statusom amaterskog igrača mogao da se 1967. godine nesmetano otisne u inostranstvo i karijeru nastavi "preko bare" . Sent Luis, kome je pristupio 1967. godine, bio je u to vreme prava srpska kolonija, u njemu su pored Popovića igrala još dva bivša Zvezdina igrača, legendarni Borivoje Kostić i Dragoslav Šekularac, bivši napadač beogradskog Radničkog Tihomir Marković, član onog čuvenog napadačkog kvinteta o kome je ovde već bilo reči, te nekoliko igrača srpskog porekla poput Milonje Kaličanina, Ilije Tojačića, Rastislava Matića, Branka Topalovića, a za vreme Popovićevog boravka u Sent Luisu kroz klub su prošli još Blagoje Vidinić, bivši reprezentativac i osvajač zlatne medalje na Olimpijskim igrama 1960. u Rimu i Milenko Rus, legenda zrenjaninskog Proletera. U svojoj debitantskoj sezoni u NASL ligi Popović je odigrao 17 prvenstvenih utakmica, na kojima je postigao 1 gol.

ST.LOUIS 1967.

1   Branco Topalovic   G   21   0   0   0   Yugoslavia
2   Milonja Kalicanin   D   29   0   0   0   Yugoslavia
3   Ilija Tojacic   D   27   1   2   4   Yugoslavia
4   Ratislav Matic   M   11   0   0   0   Yugoslavia
5   Joe Puls   M   27   3   0   6   Poland
6   Tihomir Markovic   M   17   0   0   0   Yugoslavia
7   Rudi Kolbl   F   23   15   8   38   Germany
8   Eric Hahn   F   6   2   0   4   Germany
8   Marcel Nowak   D   12   1   0   2   France
9   Norbert Pogrzeba   F   31   11   6   28   Poland
10   Harry Smits   D   6   0   0   0   Holland
11   Kazimierz Frankiewicz   F   29   3   1   7   Poland
12   Tomis Basic   M   13   0   0   0   Yugoslavia
13   Joe Fuhrmann   D   26   0   0   0   Germany
14   Carl Schwarzen   M   3   0   0   0   USA
14   Dragoslav Sekularac   F   8   1   3   5   Yugoslavia
15   Allie McNab   F   8   1   2   4   Jamaica
16   Carl Gentile   F   14   1   0   2   USA
18   Bora Kostic   F   28   12   5   29   Yugoslavia
19   Dragan "Don" Popovic   M   17   1   0   2   Yugoslavia
20   Thor Beck   F   11   2   0   4   Iceland
22   Gauntlett Rowe   G   3   0   0   0    Jamaica
22   Tabka Toufik   G   0   0   0   0   Tunisia
17,21   Pat McBride   M   21   1   1   3   USA
    Donald Ceresia       0   0   0   0   USA
    Edward Clear   M   0   0   0   0   USA

     Iz Sent Luisa je 1968. godine prešao u Kansas City Spurs, gde je za dve sezone odigrao 46 prvenstvenih utakmica, da bi se 1969. godine ponovo vratio u St. Luis. Nakon dve neuspešne sezone u kojima nije odigrao ni jedan jedini minut, Popović je 1971. godine konačno zablistao punim sjajem, oduševio sve ljubitelje fudbala na američkom kontinentu, stekao nadimak "Don" i uvršten u idealni tim američke lige.



Dragan "Don" Popovic
Born: Ivangrad, Montenegro, Yugoslavia, January 1, 1941
T
    Team   League   Year   Num   Pos   Games   Goals   Assists   Points   Citizen
St. Louis Stars   NASL   67   19   M   17   1   0   2   Yugoslavia
St. Louis Stars   NASL   68       M               0   Yugoslavia
Kansas City SpursNASL   68   19   M   23   0   2   2   Yugoslavia
Kansas City SpursNASL   69   5   M   23           0   Yugoslavia
St. Louis Stars   NASL   69   17   M   0           0   Yugoslavia
St. Louis Stars   NASL   70   17   M   0   0   0   0   Yugoslavia
St. Louis Stars   NASL   71   17   M   23   1   7   9   Yugoslavia
 
NASL All-Star teams, all-time



1971     NASL     G   Mirko Stojanovic       Dallas Tornado
                  D   Dick Hall              Dallas Tornado
                  D   Willie Evans           Washington Darts
                  D   Peter Short            Rochester Lancers
                  D   John Best              Dallas Tornado
                  M   Dragan Popovic         St. Louis Stars
                  M   Siggy Stritzl          New York Cosmos
                  F   Carlos Metidieri       Rochester Lancers
                  F   Randy Horton           New York Cosmos
                  F   Kaizer Motaung         Atlanta Chiefs
                  F   Manfred Seissler       Rochester Lancers
 Pored Popovića članovi idealnog tima NASL lige bili su još: Mirko Stojanović 1967, 1968. i 1971. godine, Ilija Mitić 1967, 1968, 1969, 1973. i 1974. godine, Momčilo Gavrić i David Davidović 1968,  Vladislav Bogićević 1978, 1980, 1981, 1982, 1983. i 1984, Slaviša Žungul 1983, 1984. i Srba Stamenković.1983)

     Krajem 1971. godine Popović iz američke prelazi u kanadsku ligu i dve sezone nosi dres Toronto White Eagles-a, zabeleživši jedan nastup za reprezentaciju Kanade u egzibicionom susretu sa londonskim Arsenalom. U Torontu je okončao fudbalsku i započeo trenersku karijeru, osvojivši već u debitantskoj sezoni titulu prvaka Kanade, što mu je kasnije širom otvorilo rata američke lige. Posle Toronta predvodio je ekipe Rochester lancers-a (1976 - 1979), New York Arrows-a (1978- 1983), Golden Bay Earthquaes (1983/84), Las Vegas Americans (1984/85), Pittsburgh Spirit-a (1985/86), New York Express (1987),Sent Louise Storm (1989 - 1992). Sa Lansersima je 1978. godine igrao polufinale play off-a sa njujorškim Kosmosom, za koji su tada igrali fudbalske veličine poput Pelea, Bekenbauera, Neskensa,Karlosa Alberta, Kinalje,našeg Vladislava Bogićevića. Da puta je biran za najboqeg trenera američke lige - 1981. i 1983. Za izuzetne zasluge u razvoju i afirmaciji američkog fudbala uvršten je u fudbalsku kuću slavnih dva kluba - Sent Luisa i Ročestera.

Dragan Popović  - Don američkog fudbala


« Последња измена: 14 Децембар 2013, 15:57:12 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1963/64
« Одговор #19 послато: 02 Јун 2013, 13:48:03 »