Аутор Тема: 1958/59  (Прочитано 5619 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1958/59
« Одговор #20 послато: 13 Март 2013, 18:05:58 »
Dušan Maravić






Душан Маравић (1939 -), легендарни фудбалер Црвене звезде из шездесетих година 20.века, репрезентативац, светски признати спортски радник, дугогодишњи функционер ФИФА. Рођен је 7. марта 1939. године, у  француском месту Genessia Injoux, у породици личких исељеника. Његови родитељи отац Манојло и мајка Даница пореклом из личког села Дрежнице избегли су у Француску после Првог светског рата. Отац је био физички радник у шумама, рудницима, на бранама и пругама, а мајка домаћица, што Маравићев животни успех чини још импресивнијим.
    После Другог светског рата Маравићи се враћају у Југославију и сходно миграционој политици ондашњих кумунистичких власти бивају насељени у Бајмоку, војвођанском селу на размеђи Сомбора и Суботице. Најмлађи од тројице синова Душан још као шестогодишњи дечак почиње да тренира фудбал у локалном Радничком из Бајмока, да би као шеснаестогодишњак запао за око челницима суботичког Спартака. Са непуних седамнаест година заиграо је за први тим суботичких "голубова", раме уз раме са легендарним Тихомиром Батом Огњановим, бившим фудбалером Црвене звезде и чланом чувеног "олимпијског тима". За две сезоне колико је провео у редовима суботичког Спартака одиграо је 29 првенствених утакмица и постигао 5 голова. Нарочито је импресиван био учинак тада осамнаестогодишњег Маравића у сезони 1957/58, када је на шеснаест првенствених утакмица постигао 5 голова. Као млад и перспективан играч побудио је интересовање свих водећих југословенских клубова, најбржа и најконкретнија била је Црвена звезда, па је Маравић у лето 1958. године стигао у наш клуб. Трансферу Маравића у Црвену звезду допринели су традиционално добри односи двају клубова, манифестовани кроз честу размену играча. После Беле Палфија, Тихомира Огњанова, Јосипа Такача и Антона Рудинског, Маравић је био пети играч репрезентативног калибра који је појачао редове црвено-белих, док је са друге стране наш легендарни голгетер Коста Томашевић каријеру завршио управо у Спартаку, где је једне сезоне био и најбољи стрелац националног првенства.
      Дрес Црвене звезде Маравић је носио шест сезона, од 1958. до 1964. године, одиграо 232 званичне утакмице и постигао 82 гола, од тога 82 првенствене утакмице и 22 гола. Са црвено-белима освојио је три титуле првака Југославије - 1959, 1960. и 1964. године и три купа Југославије - 1958, 1959. и 1964. године.
  Маравићев први трофеј у црвено- белом дресу био је тријумф у Купу Југославије у сезони 1957/58, само неколико месеци након његовог доласка у наш најтрофејнији и најбољи клуб. У то време је био обичај да се финале Купа игра на Дан Републике 29. новембра, када је већ у току била нова прволигашка сезона, па је тако Маравић, који је сезону 1957/58. провео у редовима суботичког Спартака, добио прилику да освоји први трофеј у својој играчкој каријери. У утакмици, која ће остати упамћена по опроштају легендарног капитена Рајка Митића од црвено-белог дреса, Црвена звезда је савладала мостарски Вележ са 4:0. Интересантно је да је Маравић у Црвену звезду доведен управо са циљем да наследи Рајка Митића, али он та очекивања није у потпуности оправдао, као што их не би оправдао ниједан други играч, јер је Рајко Митић био просто незаменљив.

ФИНАЛЕ КУПА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1958. ГОДИНЕ
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - ВЕЛЕЖ 4:0
стрелци: 1:0 Костић, 2:0 Борозан, 3:0 Костић, 4:0 Рудински
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА:
Владимир Беара - Владимир Дурковић - Миљан Зековић - Ранко Борозан - Бранко Нешовић - Владимир Поповић - Никола Стипић - Рајко Митић - Иван Поповић (Антон Рудински) - Душан Маравић - Боривоје Костић.

  У сезони 1958/59. по први пут у клупској историји освојена је дупла круна, а један од најзаслужнијих за тај историјски успех био је управо Душан Маравић, који је на 15 првенстених утакмица те сезоне постигао три гола и био стрелац у финалној утакмици Купа Југославије против Партизана - 3:1.

ФИНАЛЕ КУПА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1959. ГОДИНЕ
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - ПАРТИЗАН  3:1

стрелци: 1:0 Маравић 2:0 Костић, 2:1 Галић, 3:1 Костић.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА:
Владимир Беара - Владимир Дурковић - Миљан Зековић - Лазар Тасић - Љубиша Спајић - Владица Поповић - Драгослав Шекуларац - Душан Маравић - Иван Поповић - Боривоје Копстић - Антон Рудински.

ПАРТИЗАН:
Шошкић - Белин - Јусуфи - Јончић - Б.Пајевић - Миладиновић - З.Чебинац (Блажић) - Вукелић - Калоперовић - Галић - Б.Михајловић.

Сезона 1959/60. била је најбоља и најуспешнија у Маравићевој каријери. Са Црвеном звездом је освојио првенство Југославије, а он сам био међу најбољим и најзапаженијим појединцима, постигавши пет голова на 13 првенствених утакмица. Те године дебитовао је у националном дресу и са са репрезентацијом путовао на Олимпијске игре у Риму 1960. године, где су "плави" освојили једину златну медаљу у историји југословенског репрезентативног фудбала. За репрезентацију је дебитовао голом у пријатељској утакмици против Марока 1. јануара 1960. године, која је завршена победом нашег тима од 5:0.

ЈУГОСЛАВИЈА - МАРОКО 5:0, 01.01. 1960, Казабланка
стрелци: 1:0 Бранислав Михајловић, 2:0 Боривоје Костић, 3:0 Боривоје Костић, 4:0 Душан Маравић, 5:0 Андрија Анковић.
ЈУГОСЛАВИЈА:
Шошкић (Видинић) - Сомболац - Дурковић - Жанетић - Рогановић - Козлина - З.Чебинац - Душан Маравић - Кнез (Анковић) - Костић  - Б.Михајловић.

Утакмица је играна у склопу новогодишње турнеје олимпијске репрезентације по земљама афричког континента а у циљу припрема за олимпијски турнир у Риму. Маравић је био учесник завршног олимпијског турнира, играо на три утакмице у оквиру групне фазе такмичења, док је одлучујуће сусрете посматрао са клупе.

ЈУГОСЛАВИЈА НА ОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА 1960.
Милутин Шошкић, Благоје Видинић, Звонко Бего,  Владимир Дурковић, Фахрудин Јусуфи, Жарко Николић, Новак Рогановић, Велимир Сомболац, Боривоје Костић, Жељко Матуш, Александар Козлина, Жељко Перушић, Анте Жанетић, Силвестер Такач, Душан Маравић, Милан Галић, Андрија Анковић, Томислав Кнез.
селектори: Александар Тирнанић, Љубомир Ловрић, Драгомир Николић.

Од репрезентативног дреса опростио се 1. септембра 1960. године у ремију са Бугарском 3:3 у склопу олимпијског турнира. Имао је тада само 21 годину и још много тога је могао да пружи репрезентацији али је конкуренција у националном тиму једноставно била прејака. Свих седам утакмица у националном тиму Маравић је одиграо за олимпијску селекцију, тако да се може рећи да и никада није доспео до најбоље југословенске репрезентације.

       Чак му ни изузезетне игре у сезони 1961/62, у којој је био најстандарднији и најефикаснији играч црвено-белих, одиграо све 22 првенствене утакмице и постигао 9 голова, нису помогле да се домогне националног дреса и са репртезентацијом отпутује на Светско првенство у Чилеу, што је пошло за руком његовим клупским колегама Дурковићу, Поповићу, Шекуларцу, Мелићу,Стипићу и Мирку Стојановићу. Доласком Радивоја Огњановића из београдског Радничког у сезони 1962/63, Маравић губи место у тиму и бележи само четири првенствена наступа, да би одласком Огњановића у иностранство повратио место у стартној постави и у шампионској 1963/64. сезони забележио 15 првенствених наступа уз два лигашка гола. Те године играо је и у финалу Купа када је Црвена звеза победила загребачки Динамо са 3:0 и по други пут у својој историји освојила дуплу круну.

ФИНАЛЕ КУПА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1964. ГОДИНЕ
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - ДИНАМО 3:0

стрелци: 1:0 Прљинчевић, 2:0 Јефтић, 3:0 Џајић.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА:
Мирко Стојановић - Владимир Дурковић - Живорад Јефтић - Војислав Мелић - Милан Чоп - Владиуца Поповић - Драган Џајић - Душан Маравић - Зоран Прљинчевић - Слободан Шкрбић - Боривоје Костић.

ДИНАМО:
Шкорић - Бенцо - Касумовић - Р.Белин - В.Марковић - Перушић - Кобешћак - Замбата - Рауш - Ламза - Липошиновић.


Мелић Шкрбић, Дурковић, Павић М.Стојановић, Прљинчевић, В.Поповић, Дујковић,  Аца Обрадовић, Маравић, Костић, Јефтић, Џајић, Чоп.

Најчешће је играо на позицији десне полутке, одликовао се јаким и прецизним шутем и добрим извођењем слободних удараца. Говорило се за њега да има најјачи шут у Европи, јачи и од легендарног Боре Костића. Остаће запамћен као стрелац првог гола за црвено-беле на новоотвореној Маракани 1. септембра 1963. године у победи над Ријеком од 2:1, док је стрелац првог гола на нашем највећем стадиону нападач Ријеке Недељко Вукоје. Био је стандардан у европским куповима, играо у реваншу против Вулверхемптона 1959. 0:3, у осминифинала КЕШ-а, у оба сусрета против мађарске Ујпешт доже, 1:2 и  0:3, био стрелац у првој утакмици Купа сајамских градова 1961/62. против швајцарског Базела, играо у обе утакмице  против Еспањола - 1:2 И 5:0, био стрелац јединог гола за црвено-беле у двомечу са славном Барселоном - 0:2 и 1:3 у полуфиналу истог такмичења.
   Пошто је поред југословенског имао и француско држевљанство будући да је рођен у земљи "галских петлова", Маравић је 1964. године, са непуних 26 година добио дозволу да каријеру настави у иностранству, супротно старосним ограничењима ФСЈ. Потписао је за Расинг из Париза, који се тих година такмичио у другој француској лиги и за две сезоне (1964 - 1966) одиграо 43 првенствене утакмице и постигао 20 голова. Нарочито је био успешан у другој сезони проведеној у овом париском клубу, када је на 25 првенствена сусрета постигао 17 голова. Из Расинга је 1966. године прешао у редове трећелигашког  Fontainbleau-а, да би се након само једне сезоне вратио у редове париског клуба и заиграо у првој лиги. Постоје тврдње да су у време док је играо за Расинг Французи нудили  Маравићу њихово држевљанство како би заиграо за репрезентацију галских петлова, али да је он то одбио. У сезони 1968/69. вратио се у Југославију, одиграо једну сезону у ОФК Београду (8 утакмица, два гола), а онда се отиснуо преко океана, али не у САД како су то чинили неки његови клупски другови попут Новака Томића и Драгана Поповића, већ у Венецуелу, где је четири сезоне (1969 - 1973) играо за Депортиво Италију.Са екипом Депортива освојио је првенство Венецуеле 1972. и национални куп 1970. године. У Венецуели је и окончао играчку каријеру.
  По завршетку играчке каријере радио је као тренер млађих категорија у Црвеној звезди, а онда се отиснуо у спортску дипломатију, најпре као секретар Комисије за међународне послове у ФСЈ, а потом и као члан извршног одбора УЕФА и ФИФА. Уз Миљана Миљанића најуваженији је југословенски спортски дипломата у фудбалском свету. Од 1986. године члан је међуклупске комисије УЕФА, у каријери је био делегат на преко 200 међународних утакмица, укључујући ту и финале Купа европских шампиона 1988. године у Штутгарту између ПСВ-а и Бенфике - 0:0(пеналима 6:5). Једно време је био члан Управног одбора ФК Црвена звезда, али је напустио то тело због неслагања са клупском и кадровском политиком актуелног председника црвено-белих Владана Лукића.




Два некада најјача шутера Европе
« Последња измена: 13 Март 2013, 18:18:35 Bela »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1958/59
« Одговор #21 послато: 13 Март 2013, 18:06:57 »
Vladimir Nikolovski



Владимир Николовски (1938 - 2010), фудбалер Црвене звезде са краја педесетих година двадесетог века, први мекедонски фудбалер који је обукао дрес црвено-белих. Рођен је 25. јула 1938. године, каријеру је започео уз скопском Вардару, одакле је 1958. године као талентовани нападач прешао у Црвену звезду.



ФК ВАРДАР 1957: Димитровски, Цветковски, Лазаревски, Божиновски, Вучидолов, Арсовски, Поповски, Владо Николовски, Георгиевски, Чапароски, Радевски.

Црвено-бели дрес носио је две сезоне, од 1958. до 1960. године, одиграо шест првенствених утакмица и постигао један гол. Са Црвеном звездом освојио је две титуле првака Југославије - 1959. и 1960. године и Куп југославије 1959. Играо је у једном од најславнијих периода Звездине историје, у друштву фудбалских великана драгослава Шекуларца, Боре Костића, Владимира Беаре, Владимира Дурковића, Миљана Зековића, Љубе Спајића, Владице Поповића, Лазара Тасића, Ивана Топлака, Антона Рудинског...због чега није успео да се избори за статус првотимца. Поред шест првенствених одиграо је иу две утакмице у Купу Југославије 1959. године, који су црвено-бели завршили тријумфално, победом над Партизаном у финалу 3:1.



     У немогућности да се у конкуренцији Костића, Топлака, Рудинског, Маравића, Стипића, Ивана Поповића и Селимира Милошевића избори за статус стандардног првотимца, Николовски се 1960. године враћа у Вардар и те године остварује највећи успех у својој играчкој каријери - освајање Купа Југославије 1961. године. Николовски је био стрелац првог водећег гола у финалној утакмици против вараждинског Вартекса која је завршена победом Скопљанаца од 2:1.

ФИНАЛЕ КУПА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1961. ГОДИНЕ
ВАРДАР - ВАРТЕКС 2:1

стрелци 1:0 Николовски, 2:0 Илијевски, 2:1 Пикл.
ВАРДАР:
Тодор Георгијевски - Благоје Вучидолов - Петар Анђушев - Славко Дацевски - Часлав Божиновски - Драган Трајчевски - Мирко Илијевски - Владо Николовски - Стојан Велковски - Андон Дончевски - Петар Шулинчевски.

ВАРТЕКС:
Јурец - Црнковић - Матковић - Ројник - Родик - Крлежа - Храин - Пикл - Пинтарић - Свибен - Франчешкин.


Николовски други у доњем реду.

 Дрес Вардара Николовски је носио шест сезона, од 1960. до 1966. године, одиграо 211 званичних утакмица, 130 првенствених, и постигао 89 голова. Један је од најбољих играча у Вардаровој историји, уз Сократа Мојсова, Методија Спасовског, Андона Дончевског, Петра Шулинчевског, Славка Дацевског, Васила Рингова, Мирка Илијевског, Драгана Мутибарића, Дарка Панчева, Илије Најдоског, Тонија Савевског... Николовски је и први македонски играч који је обукао дрес црвено-белих да би после њега боје нашег клуба бранили асови попут Кирила Дојчиновског, Бранка Кленковског, Ђорђа Јовановског, Слободана Горачинова, Дарка Панчева, Илије Најдоског, Драгија Канатлароског, Митка Стојковског...
   Из Вардара је 1966. године, у трансферу вредном 40 000 фунти, прешао у редове турског великана Галатасараја, поставши тако први странац у историји најтрофејнијег турског клуба. Али показало се да то није био баш најсрећнији избор у његовој каријери будући да је за две сезоне колико је носио дрес истамбулског клуба (1966 - 1968) одиграо само четири првенствене и једну куп утакмицу, не успевајући да се упише у листу стрелаца. Прескроман учинак за некада једног од најперспективнијих југословенских нападача и играчку легенду скопских црвено-црних.



     Упркос за то време високом трансферу, Николовски се од играња фудбала није претерано офајдио па је по окончању играчке каријере био принуђен да своју материјалну егзистенцију обезбеђује радећи као шеф једне скопске самопослуге.

    Остаће упамћен као први македонски фудбалер у редовима Црвене звезде и први страни играч у историји Галатасараја. Навијачи скопског Вардара памтиће га по његовом доприносу освајању јединог трофеја у клупској историји у епоси велике Југославије, док ће у историји нашег клуба остати запамћен као талентовани нападач који није до краја искористио свој играчки потенцијал, као и по његовом скромном доприносу освајању три трофеја у пребогатој клупској ризници.