Аутор Тема: 1970/71  (Прочитано 9928 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
1970/71
« послато: 12 Март 2013, 18:15:29 »
IGRACKI KADAR:

- Ratomir Dujković
- Boško Kajganić   
- Aleksandar Panajotović   
- Dušan Nikolić
- Sead Sušić   
- Mihalj Keri   
- Mile Novković   
- Dragan DŽajić   
- Sava Karapandžić   
- Trifun Mihajlović   
- Jovan Aćimović   
- Branko Klenkovski   
- Aleksandar Marković
- Stevan Ostojić
- Zoran Antonijević   
- Kiril Dojčinovski   
- Milovan Đorić   
- Miroslav Pavlović   
- Slobodan Janković   
- Stanislav Karasi   
- Petar Krivokuća   
- Branko Radović   
- Vladislav Bogićević   
- Zoran Filipović
« Последња измена: 05 Април 2013, 17:25:23 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #1 послато: 12 Март 2013, 18:15:40 »
« Последња измена: 02 Јун 2013, 20:19:35 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #2 послато: 12 Март 2013, 18:15:49 »
« Последња измена: 02 Јун 2013, 20:20:48 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #3 послато: 12 Март 2013, 18:17:35 »
ALEKSANDAR PANAJOTOVIĆ




Aleksandar Panajotović (1952), sedamdesetih godina velika nada Crvene zvezde, osamdesetih član najbolje generacije u istoriji niškog Radničkog. Karijeru je započeo u pirotskom Radničkom, odakle je 1970. godine stigao u Crvenu zvezdu, sa ciljem da u timu crveno-belih zameni legendarnog centarfora Vojina Lazarevića, koji je te godine otišao u inostranstvo. Dres Crvene zvezde nosio je narednih šest sezona i za to vreme odigrao 71 prvenstvenu utakmicu i postigao 23 gola. Naročito je uspešan bio u sezoni 1973/74, kada je igrajući na poziciji levog krila, bio jedan od najboljih i najefikasnijih Zvezdinih igrača. Sa crveno-belima osvojio je titulu prvaka 1973. godine i kup Jugoslavije 1971, igrao u polufinalu Kupa šampiona i Kupa pobednika kupova. 1976. godine godine prešao je u tabor niškog Radničkog i dres "Reala sa Nišave" nosio narednih sedam sezona, bio jedan od najzaslužnijih za istorijski plasman Nišlija u polufinale Kupa UEFA 1982. godine.

1970/71:
Prvenstvo Jugoslavije: 8/4.
Kup Jugoslavije: 1/0(Bor - 2:0)
Kup evropskih šampiona: 0/0.


Za upražnjeno mesto vođe Zvezdine navale konkurisala su dva mlada igrača - Panajotović i pridošlica iz titogradske Budućnosti Zoran Filipović. Miljanić je više poverenja imao u golgeterske sposobnosti Filipovića, zbog čega je njemu pripala uloga prvog centarfora, a Panajotović je morao da se zadovolji ulogom rezerve i džokera. Štaviše, Filipović je svoju debitantsku sezonu odigrao tako maestralno da je bio najbolji strelac ekipe i jedan od najzaslužnijih za istorijski pohod na polufinale najelitnijeg evropskog klupskog takmičenja.  Za razliku od njega, Panajotović je odigrao "samo" osam prvenstvenih utakmica, na kojima se četiri puta upisao u strelce. Debi na prvoligaškoj sceni imao je 27. septembra 1979. godine, na utakmici osmog prvenstvenog kola protiv Željezničara u Sarajevu, kada je u igru ušao u drugom poluvremenu umesto Filipovića. U jesenjoj polusezoni to je bio sav učinak Panajotovića u crveno-belom dresu, da bi na proleće dobio više prilika da iskaže svoj fudbalski talenat. Prvu celovitu utakmicu i svoj prvenac u Zvezdinom dresu postigao je 21. marta 1973. godine u pobedi nad Radničkim u Nišu od 3:0. U strelce se upisao još protiv OFK Beograda, kragujevačkog Radničkog i Sarajeva.
    U Kupu Jugoslavije zabeležio je samo jedan nastup i to polovičan, ušavši sa klupe u drugom poluvremenu protiv Bora. Bio je na klupi, ali nije odigrao niti jedan jedini minut u Kupu evropskih šampiona.

1971/72:
Prvenstvo Jugoslavije: 12/4.
Kup Jugoslavije: 2/1 (Bor - 4:2 (1), Olimpija - 1:2).
Kup pobednika kupova: 1/0 (Dinamo Moskva - 1:1).


Panajotović je prvenstvo započeo na klupi i u prvih petnaest kola odigrao samo dva poluvremena. Protiv Maribora (0:0) je u igru ušao umesto Filipovića, a protiv Čelika (1:1) umesto Karasija. Prvu celovitu utakmicu odigrao je tek u šesnaestom kolu u Splitu protiv Hajduka (1:2), kada je na poziciji levog krila zamenio povređenog Džajića. I upravo će ta utakmica na neki način odrediti njegovu dalju karijeru. Iako je u Zvezdu doveden kao centarfor i zamena za Lazarevića, u budućnosti će šansu uglavnom dobijati na poziciji levog krila, mnogi će u njemu videti naslednika legendarnog kapitena, a svoje najbolje igre će, kao po pravilu, pružati protiv Splićana. Već u narednom kolu postiže svoj prvi prvenstveni gol i Crvenoj zvezdi donosi vrednu pobedu na gostovanju u Sarajevu. Na Panajotovićevu žalost, usledila je prvenstvena pauza, da bi na proleće oporavljeni Džajić ponovo zauzeo svoje mesto u timu, a Panajotović svoju šansu ponovo vrebao sa klupe. Ali pad forme prvog centarfora Filipovića i očajan golgeterski učinak od samo 2 gola na 19 prvenstvenih utakmica uslovili su da Panajotović dobije šansu na mestu vođe Zvezdine navale. Panajotović je iskoristio ukazanu priliku i na 12 prvenstvenih utakmica postigao četiri gola:


Gol Veležu

Međutim, kako ni golgeterski učinak Panajotovića nije zadovoljavao standarde prvog centarfora jedne Crvene zvezde, to je stručni štab pribegao šok -terapiji i u klub vratio ranijeg golgetera Lazarevića. Iskusni Vojin je u završnici prvenstva na samo šest utakmica postigao devet golova i ostvario duplo bolji golgeterski učinak nego dvojica njegovih mlađih kolega zajedno.
    U Kupu Jugoslavije Panajotović je na dve utakmice postigao jedan gol, a svoj debi na evropskoj sceni imao je u moskovskom remiju protiv Dinama u revanšu četvrtfinala Kupa pobednika kupova. Međutim, kako su crveno-beli poraženi u prvoj utakmici na svom terenu, taj remi nije bio dovoljan za prolazak u narednu rundu.

1972/73:
Prvenstvo Jugoslavije: 8/1.
Kup Jugoslavije: 6/3. (Dinamo Pančevo - 2:0, Čelik - 1:0, Radnički Niš - 1:0(1), Zagreb - 7:2 (1), Hajduk - 1:1, 1:2 (1))
Kup UEFA: 0/0.



Lazarević je bio neprikosnoven na poziciji cetarfora, odigrao sve 34 prvenstvene utakmice, dok su Filipović i Panajotović sa klupe vrebali svoju šansu. A ona se ukazala u prolećnom delu prvenstva nakon povrede kapitena Džajića. Prednost je ponovo dobio Filipović, dok je Panajotović svih osam svojih prvenstvenih nastupa zabeležio ulascima sa klupe. Jedini gol postigao je u pobedi nad Borom od 5:1. U Kupu UEFA nije zabeležio niti jedan nastup, a najstandardniji je bio u domaćem kupu i to zahvaljujući činjenici da se završnica najmasovnijeg domaćeg takmičenja igrala u jeku nove prvenstvene sezone. Završnica Kupa Jugoslavije za sezonu 1972/73. igrala se u periodu od avgusta do novembra 1973, kada se kapiten Džajić nalazio na odsluženju vojnog roka, tako da je u njegovom odsustvu poziciju levog krila preuzeo upravo Panajotović. Na šest utakmica Panajotović se tri puta upisao u strelce, uklučujući i finalni susret protiv splitskog Hajduka na Marakani.

CRVENA ZVEZDA : HAJDUK  1:2  (0:1)           

Stadion: Crvene Zvezde.  Gledalaca: 10.000.  Sudija: Kurir.
Strelci: Žungul u 27. i Jerković u 67.minutu za Hajduk a Panajotović u 87.minutu za Crvenu Zvezdu..
Crvena Zvezda: O.Petrović,  Jovanović (Antonijević), Bogičević, M.Pavlović, Dojčinovski, Baralić, V.Petrović, Karasi, Lazarević, Aćimović, Panajotović.
Trener: Miljan Miljanić.
Hajduk: Mešković, Džoni, Rožić, Peruzović (Boljat), Holcer, Buljan, Žungul, Mužinić, Oblak, Jerković, Šurjak. Trener: Tomislav Ivić.


Gol Panajotovića

1973/74:
Prvenstvo Jugoslavije: 26/11.
Kup Jugoslavije:0/0 - nije igran.
Kup evropskih šampiona: 3/0 ( Stal Mielec -2:1, Atletiko Madrid - 0:2, 0:0).


Sezona 1973/74. najuspešnija je u karijeri ovog fudbalera. Igrajući na pozicijama centarfora ili levog krila Panajotović je na 26 prvenstvenih utakmica postigao 11 golova i bio  najefikasniji igrač crveno-belih.


Gol Dinamu

U Kupu evropskih šampiona igrao je na tri utakmica, dva puta je ušao kao rezerva, protiv Stal Mieleca i Atletika u Beogradu i započeo utakmicu u Madridu. Protiv Mieleca i Liverpula je bio rezerva mlađanom Pižonu, dok je u prvoj utakmici protiv Atletika svoje mesto ustupio vojniku Džajiću. U startnih jedanaest bio je jedino u Madridu, ali nije uspeo da pomogne crveno-belima da nadoknade zaostatak iz beogradskog susreta.



1974/75:
Prvenstvo Jugoslavije: 13/3.
Kup Jugoslavije: 1/0 (Borac BL - 1:4).
Kup pobednika kupova: 3/0 (POAOK -0:1, 2:0, Avenir - 5:1).


Povratkom Džajića i igračkim napretkom mladog Savića, Panajotović gubi mesto standardnog prvotimca i te sezone beleži 13 prvenstvenih nastupa, na kojima postiže tri gola. Šansu uglavnom dobija u odsustvu nekog od dvojice pomenutih igrača, mada se sve više pojavljuje i na, za njega neprirodnom, desnom krilu. Beleži i tri nastupa u Kupu pobednika kupova, u ranoj fazi takmičenja, a onda u polusezoni odlazi na odsluženje vojnog roka.


1975/76:
Prvenstvo Jugoslavije: 4/0.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup UEFA: 0/0.

Po izlasku iz armije ne uspeva da se izbori za mesto u potpuno promenjenom timu crveno-belih i u konkurenciji napadačke sedmorke: Petrović, Filipović, Savić, Šestić, Stamenković, Sušić i Nikolić beleži samo četiri prvenstvena nastupa i to ulascima sa rezervne klupa. U crveno-belom dresu započinje i šampionsku 1976/77. sezonu, ali mu ubrzo dojađuje sedenje na klupi i odlučuje da napusti Marakanu i svoju sreću potraži negde drugde. Odlučuje se za ekipu niškog Radničkog i dres kluba sa Čaira nosi narednih sedam sezona. Za to vreme odigrao je 153 prvenstvenih utakmica i postigao 17 golova. U Nišu je doživeo transformaciju od navalnog igrača u centarhalfa. Krajem sedamdesetih slovio je za jednog od boljih halfova u ondašnjoj jugoslovenskoj ligi.
    Član je najuspešnije generacije u istoriji niškog kluba, koja je osamdesetih godina harala evropskom scenom i igrala čak i polufinale Kupa UEFA.



Na putu do polufinala Radnički je eliminisao italijanski Napoli, predvođen slavnim Holanđaninom Rudijem Krolom i italijanskim reprezentativcima Damijanijem i Kastelinijem, švajcarski Grashopers sa Kurtom Jarom, holandski Fejnord, sa Van Hanegemom i škotski Dandi junajted, da bi u predvorju finala bili poraženi od nemačkog HSV Hamburgera, sa Kalcem, Magatom, Hrubešom , Jakobsom, koji će samo godinu dana kasnije osvojiti Kup evropskih šampiona. "Real sa Nišave" bio je dostojan protivnik u tom trenutku najboljem nemačkom timu, prvu utakmicu dobio sa 2:1, da bi u revanšu, pomalo i nezasluženo, pretrpeo ubedljiv poraz od 5:1.
   Utakmicu karijere Panajotović je odigrao protiv škotskog Dandija, 17. marta 1982. godine na Čairu, kada je sa dva gola uspeo da anulira prednost gostiju iz prvog meča i odvede svoj tim u polufinale:

Niš,17.3.1982. Četvrtfinale (revanš) RADNIČKI - DANDI J. 3 : 0 (0:0)

Golove postigli:
Panajotović 52. i 72.min 1:0; 2:0
Đorđević 84.min (jedanaesterac) 3:0


Radnički: Milenković, Gavrilović, Obradović, Bojović, Vojinović, Drizić, Stojiljković,
(Radosavljević), Đorđević, Radisavljević (Panajotović) Nikolić S, Beganović.

Dandi J: Mek Alpin, Holt, Stark, Gof, Hagerti, Neri, Banon (Smit), Filips, Kirkvud,
Starok, Dods.



На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #4 послато: 12 Март 2013, 18:19:38 »
DUŠAN "STAJA" NIKOLIĆ



Dušan Nikolić (1953), najborbeniji i najsrčaniji igrač Crvene zvezde sedamdesetih godina, koji je zbog tih mentalnih osobina i dobio nadimak Staja, po uzoru na čuvenog engleskog fudbalera Nobija Stajlsa."  Odigrao sam mnogo derbija sa Zvezdom, čak 25 prvenstvenih, i kad god se u nekom užem društvu povede priča o tim utakmicama, ja se setim brojnih duela sa Dušanon Nikolićem i jednog bolnog poraza od Zvezde na našem stadionu od 4:1. Staja je bio tvrd igrač, beskompromisan borac, ali vitez, iako je bogami znao i da udari. A, ni ja mu nisam ostajao dužan. Ali, u toj utakmici, nije mi dao da se sastavim sa loptom." Ovako je MomčiloMoca Vukotić opisao svoj duel sa Stajom Nikolićem u 58. večitom derbiju.

  Dušan Nikolić rođen je u Beogradu 27. januara 1953. godine. Odrastao je na Zvezdari, koja je u to vreme bila pravi rasadnik fudbalskih talenata. Na jednoj prijateljskoj utakmici jugoslovenske reprezentacije na turneji po Južnoj Americi sredinom sedamdesetih, u prvom timu našla su se čak četvorica fudbalera koji su svoje prve fudbalske korake načinili upravo na zvezdarskoj kaldrmi - Pižon Petrović, Vladislav Bogićević, Dušan Nikolić i Petar Borota. Malo je nedostajalo i da ova četvorka zajedno obuče crveno-beli drespošto je i legendarni Borota svojevremeno bio na pragu Crvene zvezde. Nikolić je prošao je kompletnu omladinsku školu Crvene zvezde, u klasi velikog trenerskog stvaraoca Miljenka Mihića, a u generaciji sa Bogićevićem, Petrovićem, Jankovićem, Novkovićem:



Za prvi tim  debitovao je u sezoni 1970/71. i crveno-beli dres nosio narednih deset  sezona, odigravši 307 zvaničnih utakmica na kojima je postigao pet golova. Sa crveno-belima osvojio je tri titule prvaka - 1973, 1977. i 1980. godine i dva Kupa - 1970. i 1971. godine. Počeo je u half-liniji da bi vremenom bio prekomandovan u vezni red, gde je najčešće igrao na poziciji desne polutke.

1970/71:
Prvenstvo Jugoslavije: 1/0.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup evropskih šampiona: 0/0.

Kao jedan od najtalentovanijih izdanaka omladinske škole Dušan Nikolić je 1970. godine potpisao desetogodišnji ugovor sa Crvenom zvezdom i priključen prvom timu, sa ciljem da u jakoj konkurenciji uči, stiče iskustvo i igrački napreduje kako bi u budućnosti postao važan činilac Zvezdine igre. U toj istorijskoj sezoni po naš klub, konkurencija u odbrambenom redu bila je toliko žestoka da ni stalne rotacije, povrede izazvane igranjem na tri fronta, nisu pomogle mladom Nikoliću da zabeleži više od jednog prvenstvenog nastupa. Svoj debi na prvoligaškoj sceni imao je 8. novembra 1970. godine u porazu od Hajduka u Splitu - 4:2:

HAJDUK - CRVENA ZVEZDA 4:2(3:2)

Split,
Stadion: Pod Marjanom   Gledalaca: 30.000
Sudija: Dopuđa
Strelci: Jerković, Jovanić u 20. Novković u 44. (autogol), i Jerković u 49. minutu za Hajduk a Džajić u 10. i 29. minutu za Crvenu Zvezdu.
HAJDUK: Vukčević, Bošković, Džoni, Hlevnjak, Holcer, Lemešić, Vardić, Jovanić, Nadoveza, Jerković, Pavlica.
CRVENA ZVEZDA: Dujković, Đorić, Krivokuća, Nikolić (Radović), Dojčinovski, Bogićević, Novković, Filipović, Ostojić, Aćimović, Džajić.



1971/72:
Prvenstvo Jugoslavije: 5/0.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup pobednika kupova: 1/0 (Komloi Banyasz - 1:2).


Da se sa mladim igračima sedamdesetih godina radilo sistemski  i kontinuirano pokazuje i primer Dušana Nikolića, njegovo plansko uvođenje u prvi tim, dozirano pružanje šansi, stasavanje kroz epizodne uloge i pripremanje za veliku scenu. U svojoj drugoj prvenstvenoj sezoni Nikolić je upisao pet ligaških nastupa i zabeležio debi na evropskoj sceni, u porazu od mađarskog Komloija na Marakani - 1:2. Upravo je ova utakmica pokazala ispravnost Zvezdinog puta, budući da je kombinovani tim crveno-belih pretrpeo poraz na svom terenu od protivnika koga je u gostima igrački ponizio - 7:2. Time su poletarci Nikolić, Keri, Radović pokazali da još nisu stasali za velika dela i da treba još puno da uče da  bi mogli ravnopravno da konkurišu za prvi tim.

1972/73:
Prvenstvo Jugoslavije: 5/0.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup UEFA: 1/0. (Totenhem - 1:0)


U ovoj sezoni Nikolić je ponovio učinak iz prethodne, zabeleživši pet prvenstvenih i jedan evropski nastup, ne odigravši ni jednu celovitu utakmicu. Pet puta je ulazio sa klupe, a jednom bio zamenjen u drugom poluvremenu.  Odbrana Crvene zvezde najčešće je igrala u sastavu: Petrović, Krivokuća, Bogićević, Pavlović, Dojčinovski, Keri, dok  su iz drugog plana svoju šansu vrebali dojučerašnji prvotimci Đorić, Jevtić, Klenkovski, Novković, te mladi Dušan Nikolić.

1973/74:
Prvenstvo Jugoslavije: 3/0.
Kup Jugoslavije: 0/0 - nije igran.
Kup evropskih šampiona: 0/0.


Jedina izmena u novoj sezoni bilo je Nikolićevo prekomandovanje iz odbrambenog u vezni red, dok su učinak i uticaj u timu bili na nivou prethodnih sezona. U konkurenciji čak četrnaestorice vrhunskih igrača: Petrovića, Aćimovića, Šestića, Savića, Filipovića, Karasija, Antonijevića, Lazarevića, Sušića, Jankovića, Panajotovića, Mihajlovića, Jovanovića i Ratkovića, Nikolić beleži samo tri prvenstvena nastupa. Imao je tada samo 21 godinu, a iza sebe već četiri prvenstvene sezone, bio zreo i formiran igrač. Igrač kome je trebala još samo prava šansa da iskaže sve svoje fudbalske kvalitete.

1974/75:
Prvenstvo Jugoslavije: 12/1.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup pobednika kupova: 1/0. (Ferencvaroš - 1:2)


Sezona 1974/75. bila je prelomna u karijeri ovog fudbalera, a inicijalna kapisla odlazak dugogodišnje desne polutke Stanislava Karasija u francuski Lil. Nikolić je na početku sezone bio u senci novajlije Ratkovića, da bi vremenom izborio mesto u startnih jedanaest i učvrstio svoje mesto u timu. U svojoj petoj ligaškoj sezoni, a posle četiri godina sedenja na klupi i samo dvadesetak prvenstvenih nastupa, Nikolić je dočekao trenutak kada će postati standardni prvotimac i izrasti u jednog  od stubova i nosilaca igre. Svoj prvenac u crveno-belom dresu postigao je 6. aprila 1975. godine u porazu od Vojvodine - 1:2, kada je bio jedini strelac za naš tim. A svoj debi u večitim derbijima imao je 18. maja iste godine u remiju 1:1 na stadionu JNA, čime započinje istorijat međusobnih duela sa Partizanovom legendom Mocom Vukotićem. Bili su to gotovo epski dueli dvojice vrhunskih asova, divovska i bespoštedna borba, koja ni u jednom trenutku nije prelazila granice sportskog viteštva:



Svoj jedini evropski nastup te sezone Nikolić je zabeležio u prvoj polufinalnoj utakmici KPK-a, u Budimpešti protiv Ferencvaroša:



1975/76:
Prvenstvo Jugoslavije: 31/1.
Kup Jugoslavije: 2/0 (Rijeka - 3:1, Radnički Pirot - 2:4).
Kup UEFA: 4/0 (Univerzitatea - 3:1, 1:1, Hamburger - 1:1, 4:0)


U novoj sezoni Nikolić je neizostavni deo crveno-bele mašinerije, glavna poluga i radilica tima. Manjak tehničkih kvaliteta u odnosu na rivale Šestića i Sušića nadoknađuje frenetičnom borbenošću i čvrstinom, čime dobija gotovo sve duele, razgrađuje igru protivnika i začinje napade svog tima. Kao takav savršeno se uklapa u koncepciju igre novog-starog trenera Milovana Ćirića koji timski duh i kolektivnu igru stavlja iznad individualnih kvaliteta samih igrača. Pored 31 prvenstvenog Nikolić je  zabeležio  i dva kup i četiri evropska nastupa i bio najstandardniji prvotimac crveno-belih. Kruna sezone bila je sjajna igra u 58. večitom derbiju, kada svom rivalu, a prema Vukotićevom priznanju, nije dao da se sastavi sa loptom.


Zvezda - Hajduk



1976/77:
Prvenstvo Jugoslavije: 30/2.
Kup Jugoslavije:1/0 (Sarajevo - 1:2).
Kup UEFA: 5/0 (Lokomotiva Plovdiv - 4:1, Austrija Salcburg - 1:2, 1:1, AEK - 0:2, 3:1)

Reprezentacija Jugoslavije: 2/0 (Italija - 0:3, Nemačka - 1:2).

Kako je i Ćirićev naslednik na klupi crveno-belih Gojko Zec mnogo više cenio fudbalske borce od fudbalskih umetnika, tako je i on imao puno poverenja u neumornog i borbenog Nikolića i poverio mu ulogu graditelja i nosioca igre. A ovaj je ukazano poverenje opravdao u toj meri da je, uz golgetere Filipovića i Savića, te sezone bio ubedljivo najbolji pojedinac crveno-belih, najzaslužniji za osvajanje dvanaeste šampionske titule.


Sloboda - Crvena zvezda


Partizan - Crvena zvezda 2:1, 60. večiti derbi


Crvena zvezda 1976/77.

Dobrim igrama dospeo je do reprezentacije. Debi u nacionalnom dresu imao je 25. septembra 1976. u porazu od Italije - 0:3, u prijateljskoj utakmici igranoj u Rimu. Druga polovina sedamdesetih godina bio je rezultatski jedan od najslabijih perioda u istoriji jugoslovenskog reprezentativnog fudbala, obeležen stalnim promenama selektora, velikim lutanjima u traženju najboljeg tima i katastrofalnim rezultatima. Dušan Nikolić bio je jedan od stotinak igrača koji su u kratkom razmaku prodefilovali kroz nacionalni tim i koji nikada i nisu dobili nekakvu pravu šansu:

ITALIJA - JUGOSLAVIJA 3:0 (1:0)

Roma (Ita), 25.09.1976.Stadio Olimpico, Prijateljska utakmica, Gledalaca: 50000, Sudija: Sanchez Ibańez (Spa).
Strelci: 1-0 (33') Roberto Bettega, 2-0 (73') Francesco Graziani, 3-0 (84') Roberto Bettega.

ITALIJA: Dino Zoff, Francesco Rocca, Marco Tardelli, Patrizio Sala, Mauro Bellugi, Gaetano Scirea, Franco Causio, Fabio Capello, Francesco Graziani, Giancarlo Antognoni, Roberto Bettega.      

JUGOSLAVIJA: Ratko Svilar, Zoran Jelikić, Džemal Hadžiabdić, Luka Peruzović, Vladislav Bogićević, Željko Jurčić, Slaviša Žungul, Dražen Mužinić (77' Vahid Halilhodžić), Borislav Đorđević, Dušan Nikolić (46' Zvonko Ivezić), Ivica Šurjak.
Selektor: Ivan Toplak.

1977/78:
Prvenstvo Jugoslavije: 23/0.
Kup Jugoslavije: 1/0 (Hajduk - 0:3).
Kup evropskih šampiona: 4/0 (Sligo Rovers - 3:0, 3:0, Borusija Mehengladbah - 0:3, 1:5).
Reprezentacija Jugoslavije: 2/1 (Mađarska - 3:4, Rumunija 6:4).


Povratkom kapitena Džajića, te prodorom mladih snaga Milosavljevića, Lukića, Mihajla Petrovića, Borovnice, konkurencija u timu je još više zaoštrena tako da za pet mesta u navalnom redu konkuriše petnaestak vrhunskih igrača: Džajić, Petrović, Savić, Filipović, Šestić, Nikolić, Sušić, Lukić, Milosavljević, Petrović, Borovnica... Igranje na tri fronta iziskuje velike napore i zahteva stalna rotacije igrača, tako da Nikolić u toj konkurenciji beleži 23 prvenstvena nastupa, a standardan je u domaćem i Kupu evropskih šampiona, gde crveno-beli beleža dva potpuna debakla, protiv Hajduka i Borusije. Sa podjednakim uspehom igra u veznom redu i half-liniji, u tandemu sa Bogićevićem ili Kerijem, bez pogovora izvršava sve zadatke i dužnosti, ne žaleći da žrtvuje sebe u interesu kolektiva. Takvim pristupom kupuje poverenje stručnog štaba i naklonost publike:



A zadobija i poverenje selektora za odlučujuće utakmice kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1978. godine u Argentini. U prijateljskoj utakmici protiv Mađara - 3:4 postiže svoj reprezentativni prvenac, a najbolju igru u plavom dresu pruža 13. novembra 1977. godine u Bukureštu, u pobedu plavih nad Rumunima od 6:4. Navalna petorka "plavih" u sastavu: Slaviša Žungul - Staja Nikolić - Zoran Filipović - Safet Sušić - Ivica Šurjak prosto je demolirala reprezentaciju istočnih suseda i osvetila im se za poraz u Beogradu iste godine. Nažalost, "plavi" nisu uspeli da uspeh iz Bukurešta verifikuju pobedom nad Špancima u Beogradu, u utakmici upamćenoj više po stradanju Huanita nego po igri dva tima. Neki stručnjaci razloge našeg poraza vide u potpuno izmenjenoj napadačkoj petorci u kojoj je od bukureštanske ostao samo Safet Sušić, u odsustvu borbenosti i žilavosti koju je toj navali davao upravo Staja Nikolić.

1978/79:
Prvenstvo Jugoslavije: 3/0.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup UEFA: 0/0.



Zbog odsluženja vojnog roka Nikolić je propustio veći deo prvenstva, zbog čega je te sezone upisao samo tri ligaška nastupa. Kolika je vojska bila prekratnica u karijeri ondašnjih fudbalera vidi se i na primeru Staje Nikolića. Na vrhuncu karijere, u naponu igračke snage, kada se posle godina sedenja na klupi izborio za status standardnog prvotimca i dospeo do reprezentacije, Nikolić je morao da napravi jednogodišnju pauzu i oduži "dug domovimi". U međuvremenu šansu su iskoristili neki drugi momci, poput Blagojevića, Repčića, Krmpotića, Jurišića, Miletovića, tako da Nikoliću po izlasku iz armije nije bilo nimalo lako da povrati ranije pozicije u klubu, akamoli u reprezentaciji. Zbog odsluženja vojnog roka propustio je i istorijski pohod svoje generacije na finale Kupa UEFA i time uskraćen za delić sportske slave koji je pripao njegovim učesnicima.

1979/80:
Prvenstvo Jugoslavije: 16/1.
Kup Jugoslavije: 4/0 (Priština - 4:0, Maribor - 2:1, Dinamo - 0:1, 1:1).
Kup UEFA: 1/0.( Galatasaraj - 3:1)


Svoju poslednju sezonu u crveno-belom dresu, Nikolić je odigrao u odbrani, te na šesnaest prvenstvenih utakmica postigao jedan gol, dajući svojim iskustvom veliki doprinos osvajanju trinaeste šampionske titule. U kupu Jugoslavije nastupio nje na četiri susreta, uključujući i dva finalna protiv zagrebačkog Dinama, ali nije uspeo da osvajanjem tog trofeja upotpuni svoju bogatu kolekciju. U Kupu UEFA igrao je protiv Galatasaraja u Beogradu, a propustio duel u Istanbulu, kao i oba duela protiv Karl Cajs Jene i Bajerna.



1980 - 1982: BOLTON WANDERERS

1980/81 - 21/2.
1981/82 - 1/0.


Posle deset godina provedenih u klubu i mnoštva trofeja i velikih utakmica, srpski Nobi Stajls uputio se u kolevku fudbala da tamošnjim ljubiteljima fudbala dokaže da s pravom nosi ime njihovog velikog sunarodnika. Za svoj budući klub izabrao je Bolton Wonderers, koji se tada takmičio u drugoj engleskoj diviziji. Svojim igračkim kvalitetima i pedigreom dugogodišnjeg Zvezdinog prvotimca svakako je zasluživao klub veće tradicije i renomea od prosečnog engleskog drugoligaša, ali su onda u evropskom fudbalu vladala sasvim drugačija pravila, broj stranaca bio je ograničen, tako da je čak i našim najboljim fudbalerima bilo jako teško da pronađu unosan inostrani angažman. Dres ovog engleskog kluba Nikolić je nosio nešto više od jedne sezone, odigrao 22 prvenstvene utakmice, postigao 2 gola, a onda se, naprečac, vratio u domovinu i pristupio novom jugoslovenskom prvoligašu Teteksu. Tamo se nije naigrao fudbala, stigao je usred sezone, kada je tim već bio formiran, tako da je čak i bivšem državnom reprezentativcu bilo teško da nađe svoje mesto u njemu. Toliko je jaka bila ondašnja liga, toliko je kvalitet bio ujednačen. U timu su pored njega bila još trojica bivših Zvezdinih igrača: golman Duško Tomić i napadači Ljubomir Cvetković i Zdravko Čakalić.

1981/82 - TETEKS


TETEKS 1981/82:

Ljubomir Cvetković 34/6 Miroslav Jakovljević 32/1 Stojimir Urošević 31/4 Milko Simovski 30/2 Rajko Pejanović 29 Radmilo Jovanović 26/1 Radovan Vulićević 25/1 Miroslav Rodić 24 Steve Grnčarov 18/2 Naser Beadini 17/2 Steve Zakovski 17 Buran Beadini 16/4 Mijalčo Madžunarov 15/1 Ljupčo Georgijevski 15 Ranko Cakić 15 Ljupčo Lazarov 14 Abdelhakim Memedi 13/1 Zimer Čupi 12/3 Zdravko Čakalić 10 Radoje Aleksić 9 Riste Josifovski 7/1 Ljubomir Rajčevski 7 Vančo Spasovski 6/1 Vančo Dilev 4 Jovica Budisavljević 3 Dušan Nikolić 3 Aleksandar Novičić 2 Duško Tomić 2.

1982/83 - OFK BEOGRAD - 16/1.

Sezonu 1982/83. proveo je u OFK Beogradu, gde je na 16 prvenstvenih utakmica postigao jedan gol, da bi karijeru okončao u njujorškom Kosmosu u sezoni 1983/84:



Po okončanju igračke posvetio se trenerskoj karijeri, radeći prvenstveno sa mlađim kategorijama. Trenutno je jedan od direktora u našoj omladinskoj školi.

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #5 послато: 12 Март 2013, 18:20:54 »
SEAD SUŠIĆ



Sead Sušić (1953), sedamdesetih godina jedan od najtalentovanijih i najlucidnijih jugoslovenskih igrača, koji je po talentu i fudbalskom umeću imao sve predispozicije da postane bolji fudbaler od svog brata Safeta, zvanično najboljeg igrača BIH svih vremena, ali koga su nesportski život, bosanska melanholija i manjak ambicioznosti sprečili da u potpunosti realizuje taj svoj talenat. Govorilo se za njega da igra tek onoliko koliko je potrebno da ode od stadiona do klupske blagajne,  da je bio hedonista i boem, da je noći mesto u karantinu provodio po beogradskim kafanama, u društvu dvojice saigrača - Zorana Jelikića i Srbe Stamenkovića, da ga je zbog toga autoritativni trener Gojko Zec najurio iz kluba, da se družio sa sumnjivim ljudima i bio u kumstvu sa Željkom Ražnatovićem  Arkanom. Ovako je legendarni "Pape" objašnjavao razliku između sebe i brata Seada:

"Brat Sead je bio veliki fudbalski talenat. Ma, teško je meni pricati o tome ko je bio veci igrac, Sead ili ja. Nisam ja ta osoba, nisam ja realan dovoljno da bih to mogao procijeniti. Sead je zaista bio veliki fudbalski talenat, medutim istina je da sam bio daleko ozbiljniji od njega. Neuporedivo ozbiljniji i puno ambiciozniji i stoga sam imao bolju karijeru, mada se ni za Seju možda ne može reci da mu je karijera bila loša. Sead je bio izuzetan talenat, uostalom nije cudno što je sa osamnaest godina igrao u Zvezdi, ali koliko je volio fudbal, toliko je volio i druge stvari van njega. Fudbalu se nije nikada posvetio u potpunosti, tako da nije mogao imati bogatiju karijeru. To je glavni razlog što on nije nikada zaigrao u velikom evropskom klubu, a zaista je imao sve preduslove za to. "

Sead Sušić rođen je 3. januara 1953. godine u bosanskoj palanci Zavidovićima. Karijeru je započeo u lokalnoj Krivaji, nastavio u Sarajevu, da bi 1970. godine kao jedan od najtalentovanijih jugoslovenskih fudbalera stigao na Marakanu, u najbolji i najtrofejniji klub bivše nam otadžbine. Dres Crvene zvezde nosio je narednih sedam sezona, odigravši srazmerno mali broj zvaničnih utakmica, svega 104, na kojima je postigao 27 golova. Dva puta je bio prvak države - 1973. i 1977. godine i jednom osvajač kupa - 1971. Zbog svoje lucidnosti i fudbalskog šarma bio je veliki ljubimac Zvezdinih navijača, a zbog vanfudbalskih aktivnosti, nesportskog života, indolentnosti, često u nemilosti stručnog štaba.

1970/71:
Prvenstvo Jugoslavije: 1/0.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup evropskih šampiona: 0/0.

U svojoj debitantskoj sezoni sedamnaestogodišnji Sušić zabeležio je svega jedan prvenstveni nastup, ali on i nije priključen prvom timu sa ciljem da odmah bude glavni igrač, nego da uči, stiče iskustvo, igrački napreduje i u budućnosti postane važan činilac Zvezdine igre. Bila je to ona čuvena sezona u kojoj je naš tim igrao polufinale Kupa šampiona, a konkurencija u timu bila je takva da je za jednog golobradog mladića bila velika privilegija i samo pojavljivanje u društvu ondašnjih fudbalskih božanstava Džajića, Aćimovića, Karasija, Ostojića, Antonijevića, Pavlovića...Tada je jednostavno postojao sistem, vrednosni i hijerarhijski, postojao je utvrđeni redosled koraka kojima se od juniorskog stiže do seniorskog tima, od talenta do vrhunskog asa. Do uspeha se nije stizalo preko noći, a put do zvezda bio je posut trnjem. Tako je i vanserijski talenat Sead Sušić morao da pređe trnovit put od vodonoše do kosioca, od rezervne klupe do zelenog tepiha Marakane.

      Svoj debi na prvoligaškoj sceni imao je 25. aprila 1971. godine u pobedi nad Radničkim u Kragujevcu - 2:0, kada je u igru ušao umesto Klenkovskog. Bilo je to tri dana uoči revanš utakmice sa Panatinaikosom u Atini, zbog čega je tim Crvene zvezde nastupio u dosta izmenjenom sastavu, gde su šansu dobili i mlađi igrači - Keri, Sušić i Panajotović.

RADNIČKI (K) - CRVENA ZVEZDA 0:2 (0:1)

Kragujevac,
Stadion: U Šumaricama    Gledalaca: 18.000
Sudija: Dušan Maksimović - Novi Sad
Strelci: Panajotović u 42. i Mihajlović u 67. minutu.
RADNIČKI (K): Vučković, Milić, Živadinović, Ivanović, Martinović, N. Matić, Žabarac, Radivojević, Paunović, Nikolić, Šujica (D. Matić).
CRVENA ZVEZDA: Dujković, Đorić,( Marković), Karapandžić, Krivokuća, Bogićević, Keri, Klenkovski, (Sušić), Antonijević, Panajotović, Mihajlović, Džajić.


Osvajači Trofeja Naranja 1971. godine.

1971/72:
Prvenstvo Jugoslavije: 12/2.
Kup Jugoslavije: 3/0 (Dubočica - 2:0, Bor - 4:2, Radnički KG - 1:0).
Kup pobednika kupova: 3/0(Komloi Banyasz - 7:2, 1:2, Dinamo Moskva - 1:2).


A kada je u sezoni 1971/72. tada osamnaestogodišnji Sušić upisao 12 prvenstvenih, po tri kup i evropskih nastupa, čitava fudbalska javnost bila je ubeđena da je rođena nova velika fudbalska zvezda, svi su u njemu videli  legitimnog naslednika kapitena Džajića, možda i buduću Zvezdinu zvezdu. Pogotovo stoga što je Sušić većinu svojih nastupa zabeležio na poziciji levog krila, menjajući povređenog ili kažnjenog kapitena. Kao što je svoj prvenstveni debi odigrao protiv Radničkog, tako je i svoj prvenac u crveno-belom dresu postigao protiv Kragujevčana, u utakmici jedanaestog prvenstvenog kola, koja je završena pobedom našeg tima od 4:0. Sušić je ušao sa klupe mesto Jankovića i pogotkom u 76. minutu postavio konačan rezultat. Drugi pogodak postigao je  u trijumfu nad zagrebačkim Dinamom od 5:1, u možda i najboljoj igri našeg tima te sezone, a svoj debi u večitim derbijima imao je 7. maja 1972. godine u remiju 1:1 na našem najvećem stadionu. Svoj debi na evropskoj sceni imao je protiv mađarskog Komloija (7:2), kada je u igru ušao u drugom poluvremenu umesto Bogićevića. Sa klupe je počeo i beogradski susret, da bi jedinu celovitu utakmicu odigrao u četvrtfinalu protiv moskovskog Dinama, menjajući povređenog Džajića.



1972/73:
Prvenstvo Jugoslavije: 2/0.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup UEFA: 0/0.


     I mesto da ide uzlaznom putanjom i nastavi svoj hod ka zvezdama, Sušić je te godine igrački stagnirao, zabeleživši samo dva prvenstvena nastupa. Tome je, umnogome, doprinela pojava mladog Pižona, koji je u svojoj prvoj prvenstvenoj sezoni veoma često igrao na poziciji levog krila, preuzevši od Sušića ulogu Džajićeve alternative. A pored pozicije u timu preoteo mu je i laskavi atribut Džajićevog naslednika. Iako su u Zvezdi godinama pokušavali da pronađu i prepreme zamenu za kapitena, njegov suštinski naslednik pojavio se na suprotnoj strani terena, u vidu lucidnog Pižona. Navalna petorka je najčešće igrala u sastavu: Petrović, Karasi, Lazarević, Aćimović, Džajić, da bi u odsustvu Džajića dolazilo do rotacije u kojoj bi Janković igrao na desnom, a Pižon preuzimao ulogu levog krila. Svoju šansu iz potaje vrebali su Filipović, Jovanović, Panajotović i Sušić. Dakle, za navalni kvintet konkurisalo je deset vrhunskih igrača, velemajstora, znalaca, koji su sa uspehom mogli da igraju na svim pozicijama i uspešno  odgovore svim zahtevima. U takvoj konkurenciji Sušić je odigrao samo dva poluvremena, protiv Željezničara i Vojvodine, ulazeći sa klupe umesto Petrovića i Džajića.

1973/74:
Prvenstvo Jugoslavije: 0/0
Kup Jugoslavije: 0/0 - nije igran.
Kup evropskih šampiona: 0/0.


(P.S: Verovatno JNA, mada mi se čini da sam negde pročitao da Sead nije služio vojsku i da je otišao u inostranstvo izbegavši vojnu obavezu)?



1974/75:
Prvenstvo Jugoslavije: 11/1.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup pobednika kupova: 3/0 (PAOK -2:0, Real Madrid - 2:0, Ferencvaroš - 1:2)


 Dvadesetjednogodišnji Sušić igrao je već svoju petu prvenstvenu sezonu i bilo je već krajnje vreme da pređe granicu od velikog talenta do vrhunskog asa, od povremenog džokera do nosioca igre. Sezonu je ponovo započeo sa klupe, prvi put se u timu pojavio u sedmom kolu, protiv koga drugog nego kragujevačkog Radničkog, da bi pravu šansu dobio tek u prolećnoj polusezoni, menjajući glavnog organizatora igre Aćimovića, koji je otišao na odsluženje vojnog roka. Igrajući najčešće na poziciji leve polutke, te sezone zabeležio je jedanaest prvenstvenih nastupa, a jedini pogodak postigao je u beogradskom trijumfu nad Rijekom od 4:0. Utakmicu sezone, a možda i karijere odigrao je protiv madridskog Reala, u veličanstvenom trijumfu našeg tima od 2:0 u drugoj utakmici četvrtfinala Kupa pobednika kupova:

CRVENA ZVEZDA - REAL MADRID 2:0  (1:0, 1:0)  -  6:5 penalima
                         
Beograd, 19.III 1975, Stadion: Marakana, Gledalaca: 100.000,  Sudija:  Kenneth Burns (Engleska).  Žuti kartoni:  Camacho, Đorđević, Janković

Strelci. 1:0  Dragan Džajić  (36'), 2:0  Ognjen  Petrović  (55', 11 m).
Strelci iz penala: Keri 1:0, Del Bosque 1:1, Filipović 2:1, Necer 2:2, Baralić 3:2, Aguilar  3:3, D. Savić 4:3, Breitner 4:4, O. Petrović 5:4, Rubillan 5:5, Đorđević - promašio, Benito-  promašio,  Janković 6:5, Santillana - odbranio O. Petrović.

CRVENA ZVEZDA:  Ognjen Petrović, Bratislav Đorđević, Dragan Nikitović, Petar Baralić, Mihalj Keri, Branko Radović, Slobodan Janković, Vladimir Petrović, Dušan  Savić, Sead Sušić (od 75. minuta Radivoje Ratković), Dragan Džajić (od 84. minuta Zoran Filipović).
Trener:  Miljenko Mihić.

REAL MADRID:  Miguel Angel, Camacho, Ribillan, Del Bosque, Benito, Velszquez, Aguilar, Breitner, Santillana, Necer, Makanas (od 65. minuta Roberto Martinez).


Crvena zvezda - Real 2:0, 1975, (Sušić sa brojem 10)

Igrao je i u prvoj utakmici polufinalala, u budimpeštanskom porazu od Ferencvaroša - 1:2, da bi u revanšu svoje mesto ustupio drugom viruozu - Šestiću.



1975/76:
Prvenstvo Jugoslavije: 26/9.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup UEFA: 4/1 (Univerzitatea - 3:1, 1:1, HSV Hamburger - 1:1(1), 0:4).


Posle pet godina provedenih u klubu Sušić je konačno uspeo da se izbori za status standardnog prvotimca i da postane jedan od stubova i nosilaca Zvezdine igre. Kapiten Džajić je otišao u Bastiju, odredivši upravo Sušića kao svog naslednika. Odlazakl egendarnog kapitena bio je svakako veliki gubitak za Crvenu zvezdu, ali novi kvalitet Zvezdine igre bio je ubitačni i nepredvidivi triling asova, poznat pod nazivom "Trio S", koji su sačinjavali Sušić, Savić i Stamenković. Kada se tome dodaju već dokazani majstori poput Aćimovića, Petrovića Ii Filipovića, mladi virtuoz Šestić i borbeni Nikolić, jasno je da je Crvena zvezda i bez Džajića imala tim kadar za najveća ostvarenja. Snagu nove Zvezde najbolje je na svojoj koži iskusio naš večiti rival, koga su crveno-beli prosto samleli u 58. večitom derbiju, igranom na stadionu JNA 28. marta 1976. godine:

28. 03. 1976.

Partizan - Crvena zvezda 1:4

Stadion: JNA Gledalaca: 60000 Sudija: Fresl (Zagreb)
Strelci: Sušić 20, Stamenković 30 i 61, Savić 36 za Crvenu zvezdu, Bjeković 50 za Partizan
Partizan: Ivančević, Arsenović, Kozić (Stojković), Pejović, Đurović, Kunovac, Zavišić, Golac, Bjeković, Vukotić, Perović (Boško Đorđević) (trener: Kaloperović)
Crvena zvezda: O. Petrović, Novković, Stepanović, Baralić, Keri, Bogićević, Nikolić, Sušić, D. Savić, Aćimović, Stamenković (trener: Ćirić)





Na 26 prvenstvenih utakmica Sušić je te sezone postigao 9 golova i ispoljio sav svoj raskošni fudbalski talenat. Bio je strelac i u jesenjem večitom derbiju, briljirao u duelima protiv Dinama i Vardara. Postigao je fenomenalan pogodak protiv HSV-ea u prvoj utakmici osminefinala Kupa UEFA, koji nažalost, nije bio dovoljan za prolazak u narednu rundu, budući da su crveno-beli u Hamburgeru pretrpeli najubedljiviji poraz u dotadašnjoj istoriji evropskih učešća - 0:4.


CRVENA ZVEZDA - HAMBURGER SV 1:1 (1:1)
                           
Beograd, 22.10.1975, stadion Marakana, sudija:  Paul Schiller (Austrija).
Strelci: 1:0 Sead Sušić (23'), 1:1 Ole Björnmose (24').

CRVENA ZVEZDA: Ognjen Petrović, Zoran Jelikić, Mile Novković (60' Petar Krivokuća), Petar Baralić, Mihalj Keri, Slavoljub Muslin, Vladimir Petrović, Dušan Nikolić, Dušan Savić, Sead Sušić , Zoran Filipović (40' Srboljub Stamenković).
Trener: Milovan Ćirić.

HAMBURGER SV: Rudi Kargus, Horst Blankenburg, Manfred Kaltz, Peter Hidien, Peter Nogly, Horst Bertl, Buffy Ettmayer, Ole Björnmose   , Willi Reimann, Georg Volkert, Caspar Memering.
Trener: Kuno Klötzer.






1976/77:
Prvenstvo Jugoslavije: 13/7.
Kup Jugoslavije: 1/0. (Sarajevo - 1:2)
Kup UEFA: 4/0. (Lokomotiva Plovdiv - 1:2, 4:1, Austrija Salcburg - 1:0, AEK - 2:0)


Lucidni fudbaler nije se uklapao u taktičke zamisli novog trenera Gojka Zeca, koji je mnogo više cenio fudbalske radnike  od fudbalskih umetnika i u neobuzdanom Sušiću video remetilački faktor u ekipi, koji na stranputicu zavodi svoje saigrače. Zbog toga Sušić gubi status standardnog prvotimca i na svega trinaest prvenstvenih utakmica postiže tri gola. Iako u nemilosti trenera, Sušić svoju šansu uglavnom dobija u velikim utakmicama, kada je najvažnije i kada do izražaja dolazi njegov urođeni fudbalski talenat. Najbolje partije pruža protiv najvećih rivala - Partizana, Hajduka i Dinama, čime daje značajan doprinos osvajanju nove šampionske titule.U Kupu Jugoslavije duel braće Sušić pripao je mlađem Safetu, dok je u Kupu UEFA bolji od crveno-belih bio atinski AEK.



1977/78:
Prvenstvo Jugoslavije: 15/6.
Kup Jugoslavije: 1/0(Solin - 6:3).
Kup evropskih šampiona: 3/1 (Sligo Rovers - 3:0, Borusija Mehengladbah - 0:3, 1:5 (1)).




Povratkom kapitena Džajića formira se jedan od najjačih napadačkih kvinteta u istoriji fudbala na ovim prostorima: Petrović - Filipović - Savić - Sušić (Šestić) - Džajić, ali će taj kvintet retko kad zaigrati zajedno, što zbog povreda, taktike, povređenih sujeta. Crvena zvezda je sa velikim ambicijama ušla u novu sezonu, najavljujući čak i pohod na evropski vrh, ali su lični sukobi, poput onog oko kapitenske trake između Džajića i Bogićevića, i loša atmosfera u ekipi uslovili potpuni krah na sva tri fronta. Jedan od sukoba bio je i onaj  između trenera Zeca i Seada Sušića oko njegovog noćnog života i neprofesionalnog odnosa prema svojim fudbalskim obavezama, koji je završen Sušićevim odstranjivanjem iz takmičarskog pogona. Sušić je bio standardan u jesenjoj polusezoni i na 15 prvenstvenih utakmica postigao 6 golova, da bi nakon sukoba sa trenerom Zecom bio prinuđen da potraži novu sredinu. Tih dana govorilo se o trampi Crvene zvezde i Sarajeva prema  kojoj bi se Sušić vratio na Koševo, a put Marakane krenuli Srebrenko Repčić i Murat Šaran. Sedamdesetih godina bio je aktelan i prelazak Seadovog mlađeg brata Safeta na Marakanu, pa su čak kolale priče da je direktni krivac što taj transfer nije realizovan upravo Gojko Zec i njegov maćehinski odnos prema starijem Sušiću. Istina je, međutim, drugačija. Safet je odbio prelazak u Crvenu zvezdu, jer je prethodno imao usmeni dogovor sa Partizanom, a njegov transfer u redove crno-belih onemogućilo je političko rukovođstvo ondašnje BIH.
       Kako od najavljene trampe nije bilo ništa, kako dvadesetpetogodišnji  Sušić nije ispunjavao starosne uslove za odlazak u inostranstvo, a Zvezda nije htela da ga pusti ni u jedan od vodećih jugoslovenskih klubova, pribeglo se kompromisnom rešenju. Pronađena je rupa u zakonu po kojoj starosno ograničenje važi samo za profesionalne fudbalere, zbog čega je Sušić potpisao fiktivni ugovor sa nekim od beogradskih zonaša, stekao status amatera i kao takav bio slobodan u izboru nove sredine. Pola godine je igrao mali fudbal u Americi i Kanadi, braneći boje Kolorada i  Toronta.



Kao igrač prefinjene tehnike  i briljantnog driblinga imao je sve neophodne preduslove za uspešno igranje u američkoj ligi i da je ostao duže verovatno bi dosegao slavu svojih bivših klupskih drugova Bogićevića i Stamenkovića. Međutim, njegov nemirni i neobuzdani duh, rajinski mentalitet vodio ga je nazad u Evropu, gde je potpisao ugovor sa belgijskim Liježom. Dres ovog nekada slavnog belgijskog kluba nosio je dve sezone (1978 -1980), odigrao 31 prvenstvenu utakmicu i postigao 14 golova. Blistao je u prvoj sezoni kada je na 25 utakmica postigao čak 13 golova i bio među najboljim igračima u to vreme veoma jake belgijske lige. U drugoj je usledio pad forme, verovatno kao odraz nesportskog života, zbog čega je morao da pređe u tabor manje renomiranog Molenbeka. I tamo se zadržao dve sezone i na 22 utakmice postigao šest golova. Tu je 1982. godine i okončao svoju fudbalsku karijeru iako još nije imao ni trideset godina.
   


 Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je jednu jedinu utakmicu. Bilo je to 30. novembra 1977. godine protiv Španije u Beogradu na utakmici koja je odlučivala o učesniku Svetskog prvenstva. Španci su pobedili sa 1:0 i osvetili se "plavima" za poraz u "frankfurtskoj majstorici" tri godine ranije.  Bila je to jedina utakmica u kojoj su braća Sušić zaigrala u istom dresu, ali se taj spoj ovoga puta nije pokazao kao dobitna kombinacija.

JUGOSLAVIJA - ŠPANIJA 0:1 (0:0)


Beograd, 30.11.1977, Stadion Crvene zvezde, Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo,   Gledalaca: 80000
Sudija: Burns (Eng).
Strelac: 0-1 Ruben Kano Martinez (70').

JUGOSLAVIJA: Ivan Katalinić - Dražen Mužinić -Mario Boljat - Aleksandar Trifunović - Nenad Stojković - Jusuf Hatunić - Danilo Popivoda (64' Vahid Halilhodžić) - Sead Sušić (64' Momčilo Vukotić) - Miodrag Kustudić - Safet Sušić - Ivica Šurjak.
Selektorska komisija: Valok, Vilotić, Zec.

ŠPANIJA: Miguel Angel - Marcelino Perez - Camacho - Pirri (27' Olmo) - Miguelli - San Jose - Juanito (71' Santillana) - Leal - Ruben Kano Martinez - Asensi - Cardenosa.

Po okončanju igračke karijere bavio se ugostiteljstvom i fudbalskim menadžmentom. Trenutno živi u Belgiji i menadžer je najboljeg bošnjačkog fudbalera Edina Džeka.
[/qu

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #6 послато: 05 Април 2013, 17:26:06 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #7 послато: 05 Април 2013, 17:27:17 »
« Последња измена: 02 Јун 2013, 15:43:58 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #8 послато: 02 Јун 2013, 20:24:45 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #9 послато: 02 Јун 2013, 20:25:05 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #10 послато: 02 Јун 2013, 20:25:28 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #11 послато: 02 Јун 2013, 20:25:50 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #12 послато: 02 Јун 2013, 20:26:09 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #13 послато: 02 Јун 2013, 20:26:43 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #14 послато: 02 Јун 2013, 20:27:05 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #15 послато: 02 Јун 2013, 20:27:27 »
« Последња измена: 07 Јун 2013, 18:39:45 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #16 послато: 02 Јун 2013, 20:27:40 »
Kiril Dojčinovski   
 

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #17 послато: 02 Јун 2013, 20:27:50 »
Milovan Đorić

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #18 послато: 02 Јун 2013, 20:28:18 »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.963
  • Репутација: +3204/-467
  • Ponos grada
Одг: 1970/71
« Одговор #19 послато: 02 Јун 2013, 20:28:58 »