Аутор Тема: 1962/63  (Прочитано 20523 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
1962/63
« послато: 01 Јануар 2013, 16:01:48 »
IGRAČKI KADAR:

- Zoran Prljinčević
- Milan Čop   
- Mirko Stojanović
- Dragomir Vukićević   
- Petar Ćosić   
- Borivoje Kostić   
- Vladimir Popović   
- Novak Tomić   
- Dragoslav Šekularac   
- Vladimir Durković   
- Nikola Stipić   
- Selimir Milošević   
- Dušan Maravić   
- Blagoje Mitić
- Rade Ognjanović
- Svetozar Andrejić
- Tomislav Milićević   
- Vojislav Melić   
- Luka Malešev
- Mirko Šekularac
- Slobodan Škrbić   
- Jovan Anđelković   
- Dragoš Babić
- Dejan Bekić   
- Ratomir Dujković   
- Sreten Đurica
- Živorad Jevtić   
- Dragan DŽajić
- Milan Živadinović
- Dušan Radonjić
« Последња измена: 02 Јун 2013, 14:10:04 Bela »

Ван мреже rade junior

  • Звездаш
  • **
  • Поруке: 146
  • Репутација: +194/-11
Одг: 1962/63
« Одговор #1 послато: 15 Март 2013, 12:41:09 »
Zoran Prljincevic



Zoran Prljincevic, polutka i centarfor, rodjen je 1932. godine. Dosao u Crvenu zvezdu iz Radnickog (Beograd) 1961. godine. Iskusan i veoma lukav fudbaler, koji koristi najmanju gresku protivnika da bi postigao gol. Za osvojeni Kup i Prvenstvo (1963/64) trebalo bi prvo cestitati Zoranu Prljincevicu. Ovaj strelac na staklenim nogama, koji je vec postao medicinski fenomen zbog povredjenih kolena i ligamenata bio je najbolji golgeter "crveno-belih" od avgusta do juna meseca.
Kada je dosao u Crvenu zvezdu vec je bio na granici cetvrte decenije. U svom ranijem klubu Radnickom, takodje je bio opasan, a dva puta cak i najbolji strelac Prve savezne lige, ali malo ko je zeleo da primi tridesetogodisnjaka. Partizan, pa i klub u kome je Zoran Prljincevic proveo godinu dana, Ofk Beograd, uctivo su se zahvalili najlukavijem jugoslovenskom strelcu na njegovim uslugama.
Tehnicki stab Crvene zvezde nije mislio tako. Znalo se da od Zorana Prljincevica ne moze ocekivati da bude brz ili snazan centarfor. Njegov "adut" bilo je lukavstvo i neverovatan osecaj gde ce lopta pasti. Pa i u "crveno-belom" taboru trebalo je da prodje dugo vremena da bi Prljincevic postao siguran prvotimac. On je igrao za standardnu ekipu, ali su se ocekivali mladji igraci koji bi ga mogli zameniti. Srecom za tim Rajka Mitica mladi nisu bili toliko dobri da bi se istisnuli iskusnog igraca iz ekipe.
Dvoboj izmedju Zorana Prljincevica i Partizana u dva prvenstvena susreta zavrsilo se pobedom velikog strelca sa 3:0. Jesenas, Prljincevic je dao jedini gol na utakmici i Zvezda je osvojila dva boda. Proletos postigao je oba gola i opet je "crveno-belima" pripala pobeda. Nijedan od ovih pogodaka nije postignut "topovskim" udarcem. Uostalom, bas to je i velicina ovog fudbalera: prevariti protivnika, iskoristiti nesnalazljivost, videti onaj ugao mreze gde golman ne moze da stigne loptu...
Prljincevic objasnjava da nikad ne vodi racuna ko ce mu biti direktan protivnik - kao vodji navale:
"Na svog cuvara gotovo nikad ne obracam paznju. Cekam samo da napravi neku gresku, a to koristim da bih se dokopao lopte. Docnije, sve je lako. Mislim da se u to uverio i centarhalf Partizana Jovanovic, a i mnogi drugi."
Odlucujuci golovi za pobedu postali su pravi Prljincevicev specijalitet. Zvezdi je on doneo bodove protiv Tresnjevke u Zagrebu, na Kosevu, u teskom mecu sa Sarajevom, protiv Rijeke u Beogradu ,u Novom Sadu.
U dnevniku koji ovaj strelac veoma pedantno vodi do sada je zabelezeno 976 golova.
Najvecu slavu i popularnost fudbaler koji je presao svoj zenit doziveo je bas za poslednje dve godine u Crvenoj zvezdi. Ranije, u timu Radnickog on je bio najbolji, cak kandidat za reprezentaciju, ali u velikom klubu, on je postao - najveci.
Gotovo zalosno Prljincevic konstatuje:
"Da sam ranije dosao u Crvenu zvezdu gde bi mi kraj bio. Mozda me ni selektori kao igraca velikog kluba ne bi "prevideli", u ono doba kada sam mogao da pomognem reprezentaciji."
Lekari se vec godinama cude kako Zoran uopste moze da igra fudbal. Sa "nacetim"kolenima, i iskidanim ligamentima pravo je cudo kako uopste moze i da potrci. Ali mozda je najbolje objasnjenje za ovog fenomenalnog igraca dao stari iskusni ortoped, pukovnik dr Jovan Savic:
"Ljudska priroda za samoodrzanjem je nesto mnogo jace i efikasnije od bilo kog leka. Jedino se tako moze objasniti egzistencija Zorana Prljincevica na zelenom polju, sa povredama, koje bi mozda nekog drugog coveka onesposobile i za normalan hod".
Bar za sada Prljincevic i ne pomislja da napusti fudbal. Ali kada se to dogodi...
"Imacu vremena da se posvetim svom najomiljenijem sportu - ribolovu. I sada, kada god imam slobodnog vremena, a to je veoma malo, posto vec 16 godina radim u Sekretarijatu za unutrasnje poslove, odlazim na pecanje".


(Iz knjige "Zvezdi Kup i prvenstvo" 1964.god)


Зоран Прљинчевић (1932 - ), један од најбољих југословенских голгетера свих времена, са 129 голова седми на вечној листи стрелаца југословенских првенстава иза Слободана Сантрача (218), , Дарка Панчева (169), Душана Бајевића (166), Боре Костића (158), Фране Матошића (149) и Тодора Веселиновића (145), а испред таквих асова као што су Душан Савић (120), Драган Џајић (113), Војин Лазаревић (112), Коста Томашевић (105)...Најбољи стрелац југословенског првенства у сезони 1960/61, заједно са Тозом Веселиновићем. Прљинчевићев голгетерски учинак још више добија на значају ако се има у виду да је он остварен током педесетих и шездесетих година у лиги од  12 до 16 клубова и знатно мањи број првенствених утакмица но у време Сантрача, Бајевића, Панчева.
  Зоран Прљинчевић рођен је 28. јануара 1932. године, каријеру је започео у приштевском Јединству, одакле је 1952. године прешао у редове тадашњег БСК-а. Дрес романтичара са Карабурме носио је само једну сезону, освојивши са плаво-белима Куп Југославије 1953. године, победом над сплитским Хајдуком од 2:0.

КУП ЈУГОСЛАВИЈЕ 1953. ГОДИНЕ
БСК Београд
2 - 0
Хајдук Сплит
Датум   29. новембар, 1953.
Стадион   Стадион ЈНА, Београд
Гледалаца   50.000
Судија   Трајко Ивановски (Скопље)
БСК
(тренер: Благоје Марјановић)   Раденковић, Јуричко Радовић, Тасић, Видић, Давидовић, Панић, Антић, К. Марковић, Калоперовић, Прљинчевић
НК Хајдук Сплит
(тренер: Јозо Матошић)   Беара, Делић, Д Грчић, Брокета, Л. Грчић, Луштица, Араповић, Сенчар, Вукас, Ф. Матошић, Видошевић
Стрелци   1-0 Антић 5', 2:0 Панић 17'.



 Из ОФК Београда 1954. године прелази у редове четвртог по снази београдског клуба - Радничког и дрес "мајстора са Дунава" носи осам сезона, све до 1962. године и испадања овог клуба из друштва најбољих. У Радничком Прљинчевић израста у једног од најбољих југословенских голгетера и као такав побуђује интересовање свих водећих југослоенски клубова, пре свега Црвене звезде, која по сваку цену настоји да га доведе у своје редове и заједно са Бором Костићем створи најубојитији тандем у ондашњем европском фудбалу. Али су челници новобеоградског пролигаша одбијали сваку помисао да се лише услуга једног од својих најбољих играча, поготоо стога што су и сами имали високе амбиције. Раднички је средином педесетих година имао готово невероватан тим састављен од све самих репрезентативаца, а посебно је импозантан био нападачки ред, у којем су поред Прљинчевића играли још Александар Петаковић, Радивоје и Љубомир Огњановић и Тихомир Марковић. Пред Светско првенсто у Шведској 1958. године, поједини стручњаци предлагали су селектору Тирнанићу да у првих једанаест уврсти читав навални ред Радничог. Селектор Тирнанић није послушао савете стручњака, на Мундијал је повео само Петаковића и Радивоја Огњановића, али ћа нападачки ред Радничког из педесетих година остати упамћен као један од најбољих у историји југословенског фудбала. Захаљујући њима, али и асовима попут Благоја Видинића, голмана који је бранио у финалима Олимпијских игара и Европског првенства 1960, Милана Зарије Љубеновића, Милорада Дискића, Раднички је тих година играо значајну улогу у југословенском фудбалу, 1956. и 1958. године освајао је треће место у првенству. Играо је и финале Купа 1957. године, где је поражен од Партизана са 5:3, иако је на полувремену водио са невероватних 3:0, погоцима Петаковића и Прљинчевића, уз аутогол Бруна Белина.

ФИНАЛЕ КУПА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1956/57.
ПАРТИЗАН - РАДНИЧКИ БЕОГРАД 5:3


Датум   26. мај, 1957.
Стадион   Стадион ЈНА, Београд
Гледалаца   
Судија   Борче Неделковски, Скопље
Партизан
(тренер:Флоријан Матекало)   Славко Стојановић, Бруно Белин, Антон Херцег, Томислав Калоперовић, Велибор Милутиновић, Пајевић, Михаљ Месарош, Милош Милутиновић, Марко Валок, Стјепан Бобек, Бранко Зебец
Раднички Београд
(тренер: )   Благоје Видинић, Ђура Чокић, Владимир Одановић, Александар Љубеновић, Милорад Дискић, Немања Ристић, Александар Петаковић, Радивој Огњановић, Тихомир Марковић, Зоран Прљинчевић, Љубомир Огњановић.
Стрелци   0:1 Белин 5'(аг), 0:2 Петаковић 9', 0:3 Прљинчевић 25', 1:3 Валок 47', 2:3 Месарош 59', 3:3 Калоперовић 65' (пен.), 3:4 М. Милутиновић 67', 3:5 Зебец 47'.

   У сезони 1960/61, у којој је био најбољи стрелац југословенског првенства са 16 постигнутих голова, играо је за градску селецију Београда против изабраног тима немачког Лајпцига у оквиру ондашњег Купа сајамских градова. Београђани су тек после три утакмице елиминисали Источне Немце - 2:5 (Лајпциг), 4:1 (Београд) и 2:0 (Будимпешта). Прљинчевић је играо на утакмици у Београду и био успешан извођач најстроже казне у 73. минуту, за вођство Београђана од 3:1. Иако је био један од најзаслужнијих за њено одиграање,  Прљинчевић није играо у мајсторици у Будимпешти, јер су место у шпицу напада заузели  репрезентативци, освајачи олимпијског злата и европског сребра, Бора Костић, Милан Галић и Јосип Скоблар.


 
19.10.1960, Beograd (YUG) - Stadion JNA.
Beograd XI (YUG) - Stadtelf Leipzig (GDR)  4:1 (1:1).
Leipzig: Dieter Sommer - Manfred Bauer, Horst Scherbaum, Claus Pfeufer,
Dieter Fischer, Michael Faber, Günter Stiller, Rudolf 'Rudi' Krause,
Rainhard Trölitzsch, Karl Drößler, Klaus Heydenreich - Coach: Alfred Kunze.
Goals: 1:0 Lazar Tasic (12.), 1:1 Günter Stiller (24.), 2:1 Branislav Mihajlovic (60.),
      3:1 Zoran Prljincevic (73., Penalty) and 4:1 Branislav Mihajlovic (90.).
Referee: Marian Koczner (POL). Attendance: 16.000.

   Прљинчевић је у Купу сајамских градова играо и наредне године, овога пута у дресу Црвене звезде на гостовању шкотском Хибернијансу, када је био стрелац јединог гола на утакмици.  Тако је Прљинчевић свој деби у црено-белом дресу имао годину дана пре него што је и званично постао члан нашег најтрофејнијег клуба и тиме остварио своју давнашњу жељу. На тој утамици Прљинчевић је у нападу заменио легендарног Бору Костића, који је сезону 1961/62. провео у италијанској Вићенци, због чега су црено-бели били принуђени да за међународне утакмице ангажују појачања у нападу, попут Милана Галића, Скоблара, Самарџића, у зависности од потреба тима, али и такмичарског календара и обавеза играча.

КУП САЈАМСКИХ ГРАДОВА 1961/62.
ХИБЕРНИЈАНС - ЦРВЕНА ЗВЕЗДА 0:1

стрелац: Зоран Прљинчевић
 
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА:
Драгомир Вукићевић - Новак Томић - Томислав Милићевић - Лазар Тасић - Владица Поповић - Војислав Мелић - Јован Цокић - Душан Маравић - Зоран Прљинчеић - Светозар Андрејић - Антон Рудински.

    После много неуспешних покушаја Прљинчевић је члан Црвене звезде постао 1962. године и то само захваљујући чињеници да је Раднички те године испао из Прве лиге и тек онда допустио својим најбољим играчима Прљинчевићу и Радивоју Огњановићу да се преселе међу црено-беле. Међутим, у дебитантској сезони Прљинчевић није оправдао очекивања и остварио голгетерски учинак који га је и препоручио нашем клубу. Одиграо је само седам утакмица и постигао три гола. Томе је умногоме допринела и повреда колена са којом је тридесетогодишњи Прљинчевић стигао међу црвено- беле. Али после периода рехабилитације и  адаптације на нову средину, Прљинчевић је засијао пуним сјајем, доказао да је голгетер од расе и класе и био међу најзаслужнијима за освајање дупле круне у сезони 1963/64. У првенству је на 23 утакмице постигао 15 голова и био најефикаснији играч црвено-белих, испред Боре Костића, који је постигао гол мање. Звезда је те године имала један од најбољих састава у својој историји са Шеуларцем, Костићем, Џајићем, Мелићем, Дурковићем,  Васовићем... а Прљинчевић је те сезоне био можда њен понајбољи играч и то у 32. години живота! То је доказао и у Купу Југославије, где је у финалном сусрету против загребачког Динама - 3:0  био стрелац првог гола на утамици.

ФИНАЛЕ КУПА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1963/64.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - ДИНАМО 3:0

Датум   24. мај, 1964.
Стадион   Стадион Црвена звезда, Београд
Гледалаца   60.000
Судија   Александар Шкорић (Београд)
ФК Црвена звезда
(тренер: Миша Павић)   Мирко Стојановић, Владимир Дурковић, Живорад Јефтић, Војислав Мелић, Милан Чоп, Владица Поповић, Драган Џајић, Душан Маравић, Зоран Прљинчевић, Слободан Шкрбић, Бора Костић
НК Динамо
(тренер: Милан Антолковић)   Златко Шкорић, Никола Бенцо, Касумовић, Рудолоф Белин, Влатко Марковић, Жељко Перушић, Зденко Кобешћак, Славен Замбата, Здравко Рауш, Стјепан Ламза, Лука Липошиновић
Стрелци   1-0 Прљинчевић, 35', 2:0 Јефтић 48', 3:0 Џајић 70'




1963/1964

1.   C.Zvezda   26   14   8   4   45:22   36

(M.Pavić)
g: Mirko Stojanović (22/0), Petar Ćosić (4/0)
o: Milan Čop (24/0), Vladimir Popović (24/0), Vladimir Durković (20/0), Novak Tomić (13/0), VELIBOR VASOVIĆ (13/0), Tomislav Milićević (11/0), DRAGAN POPOVIĆ (4/1), Blagoje Mitić (4/0), živorad Jevtić (4/0), Luka Malešev (1/0)
n: Borivoje Kostić (25/14), Zoran Prljinčević (23/15), Dragan Džajić (23/4), Vojislav Melić (23/0), Slobodan škrbić (19/0), Dušan Maravić (15/2), Nikola Stipić (10/2), Dragoslav šekularac (6/1), Sreten �urica (4/0), DRAGAN STOJANOVIĆ (3/1), Selimir Milošević (2/1), LJUBOMIR MILIĆ (1/0), SLOBODAN MITIĆ (1/0)



 Најбољи стрелац црвено-белих Прљинчевић је био и у сезони 1964/65. са 12 постигнутих голова, испред Костића са 10 и Џајића са 9 погодака. Тако је Звезда коначно добила дуго жељени тандем голгетера Костић - Прљинчевић, али су, нажалост, обојица већ били у позним играчким годинама,  тако да је за неке веће подухвате било касно. То је потрдио и тромеч са Глазгов ренџерсом у првом колу Купа еропских шампиона, када су црвено-бели елиминисани упркос величанстеној игри у Београду и два гола Зорана Прљинчевића. Прљинчевићев саиграч из Радничког и Звезде Радивоје Огњановић трди да би са њим или Прљинчевићем у тиму Звезда крајем педесетих сигурно била првак Европе. Аналогно оној народној "Касно Марко...", могло би се рећи: "Касно "Шиптар" на Маракану стиже"!


ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - ГЛАЗГОВ РЕНЏЕРС 4:2

 Beograd, 9.septembar 1964.
Strelci: 1:0 (33) Prljinčević, 1:1 (40) Greig, 2:1 (65) Kostić, 3:1 (68) Prljinčević, 4:1 (76) Melić, 4:2 (83) McKinnon.  Stadion: FK Crvena Zvezda. Gledalaca: 42.939.  Sudija: Bruno de Marchi (Italija).
Crvena Zvezda: Dujković, Durković, Jevtić, Škrbić, Čop, Popović, Z.Čebinac, Melić, Prljinčević, Kostić, Džajić. Trener: Ivan Toplak
Glasgow Rangers FC: Ritchie, Shearer, Provan, Greig, McKinnon, Baxter, Henderson, Millar, Forrest, Brand, Wilson. Trener: James Scotland Symon


 То је уједно била и Прљинчевићева опроштајна сезона од фудбала, после тринаест прволигашких сезона и 129 првенствених голова, једне титуле и два освојена купа. Ако је судити по играма у опроштајној, Прљинчевић је са успехом могао да игра још неколико сезона, али је он одлучио да се повуче на врхунцу каријере, она када је играњем за Црвену звезду остарио све своје играчке снове. Ао је тако играо у тридесет трећој, остаје жал што у Звезду није стигао деценију раније, сигурно да би са њим у тиму Звездина историја била још богатија и трофејнија, можда би се и обистинила Огњановићева тврдња.
   Што се тиче репрезентативне каријере, Прљинчевић је вероватно најпотцењенији играч у историји југословенског фудбала. Десет минута у репрезентатином дресу против аутсајдера Бурме премало за играча који са Стјепаном Бобеком дели седмо место на вечној листи југословенских стрелаца. А кака је голгетер Зоран Прљинчевић био показује чињеница да је у тих десет минута колико је трајала његова репрезентативна каријера чак два пута успео да се упише у листу стрелаца, нешто за шта је расним голгетерима типа Пантела потребна вечност.

БУРМА - ЈУГОСЛАВИЈА 0:9 , 31. 12. 1955.
стрелци: Тодор Веселиновић 4, Иван Топлак 3, Зоран Прљинчевић 2
ЈУГОСЛАВИЈА:
Владимир Беара - Томислав Црнковић - Вахид Куртовић - Доброслав Крстић - Иван Шантек - Вујадин Бошков - Јован Цокић - Иван Топлак - Тодор Веселиновић - Лука Липошиновић - Мухамед Мујић (Зоран Прљинчевић
     Поред једне утакмице у најбољој Прљинчевић је забележио и два наступа за младу и седам утакмица за "Б" репрезентацију Југославије. Био је стрелац једног гола у величанстеној победи "Б" селекције над Немачком од 8:0, 25. септембра 1955. године у Љубљани.

ЈУГОСЛАВИЈА "Б" - НЕМАЧКА "Б" 8:0
стрелци: Лука Липошиновић 4, Зоран Прљинчевић, Иван Топлак, Владимир Чонч, Божидар Пајевић.
ЈУГОСЛАВИЈА:
Славко Стојановић - Чедомир Лазаревић - Ђорђе Чокић (Младен Стипић)- Лазар Тасић - Љубиша Спајић - Божидар Пајевић -Владимир Чонч - Илијаш Пашић - Зоран Прљинчевић - Лука Липошиновић - Иван Топлак  (Вахид Куртовић)

   Овој победи још већу тежину даје чињеница да су у репрезентацији Немачке играла двојица великана немачког и светског фудбала Уве Зелер и Херберт Шефер. Липошиновић и другови су у потпуности надиграли и до ногу потукли великог протиника, реаширавши се "панцерима" за пораз у четвртфиналу Светског пренства годину дана раније и осветивши своје другове из најбоље селекције.
  По заршетку играчке каријере бавио се тренерским позиом, али без неког већег успеха. Тренутно живи у Ванкуверу, далеко од родног Косова, далеко од своје Звезде.
Један од најбољих југословенских голгетера свих времена, Звездин "Шиптар", Звездин Обилић!






« Последња измена: 15 Март 2013, 19:37:21 Bela »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #2 послато: 15 Март 2013, 19:01:19 »
Milan Čop



  Milan Cop,centarhalf,rodjen 05.10.1938.godine u Slavonskom Brodu.Dosao iz Borova 29.05.1962.godine.Izvanredan borac,koji ima odlican pregled igre.
 "Tacno pre dve godine dosao je u Zvezdu,gotovo bez glasa...Na stranicama sportskih rubrika pojavile su se samo kratke vesti sa masinskim naslovima:
 Centarhalf drugoligasa Borova,Milan Cop potpisao je cetvorogodisnji ugovor sa Crvenom zvezdom.
Danima,pa cak i mesecima vidjali smo Copa u prostorijama Crvene zvezde,ali od njega nikad nismo culi da progovori,barem jednu rec.Uvek je cutao.Cak ni sa svojim drugovima iz ekipe,nije mnogo razgovarao.Ali,bivsi zidarski radnik iz Slavonskog Broda,a sada student Trenersko-prednjacke skole cuteci je postao - najglasniji.
 Evo sta je na zelenom polju samo za dve godine ucinio Milan Cop:
- Postao je nezamenljiv u prvom timu Crvene zvezde,i do sada je odigrao 115 utakmica.
- Pre sest meseci,obukao je dres olimpijskog reprezentativca i siguran je kandidat za Tokio.
- Protiv Cehoslovacke,17.05. u Pragu,obukao je dres A reprezentativca,a medju kandidatima za nacionalnu ekipu nije imao ni jednog zamenika za mesto centarhalfa.
Zaista,fantastican uspon mladica koji je vec kao zreo fudbaler,od 23 godine dosao u Crvenu zvezdu.
 Od prvog dana nije patio od kompleksa velicina.Sasvim mu je svejedno bilo,da li ce morati da cuva Galica,Ankovica,Jerkovica,Zambatu ili bilo kog nepoznatog vodju navale.
Jak,beskompromisan borac,sa sjajnim startom i jos boljim odbojnim udarcem u ovom prvenstvu,zaista je najbolji odbrambeni igrac Crvene zvezde.Cini se da necemo pogresiti,ako za njega kazemo da je u odbrani najbolji u prvoj ligi...
Pa ipak,Milan Cop ima manu od koje se nikako ne moze osloboditi.Po nacinu igre,on nije "tehnicar",ali cesto zeli da dokaze suprotno:dribluje,zadrzava loptu i stvara paniku medju svojim saigracima.Jer,ako slucajno izgubi loptu,protivniku se ukazuje sansa da zatrese Stojanovicevu mrezu.Izgleda da je Cop nemocan prema ovom,svom"hobiju":
 "Sta mogu,kad me lopta ponese.Covek uvek zeli,ono sto nema.Tako i ja volim da driblujem,iako sam svestan da za taj posao nisam bas majstor"....
Kad bi se oslobodio ove mane(ili naucio da dribluje) bio bi to najidealniji centarhalf.
 Otac i majka Milana Copa imaju sest sinova.I svi su fudbaleri!Istina,trojica najstarijih,vec su obesili fudbalske cipele o klin,ali nove generacije tek nastupaju.
 "Ovih dana ce moj mladji brat Zvonko na studije u Beograd.Prijavice se i za Crvenu zvezdu.Posto i on igra u half liniji,verujem da ce mi biti konkurencija."
 Kapiten Crvene zvezde,Vladimir Popovic,koji je prisustvovao ovom razgovoru,bio je veoma "galantan":"Posto ja odlazim u Svajcarsku ili Nemacku,ustupicu svoje mesto tvom mladjem bratu"...
 I jos nesto zeleo je Cop da nam kaze:
 "Za sve sto sam naucio u fudbalu,mogu da zahvalim nasem treneru Misi Pavicu.On me je uveo u prvi tim,olimpijsku i A reprezentaciju"...

(Iz knjige "Zvezdi Kup i prvenstvo" 1964.god)

Milan Čop (1938 - ), fudbaler Crene zvezde iz šezdesetih godina 20. veka, jugoslovenski reprezentativac. Fudbaler krajnje neobične biografije, do 24. godine igrao po seoskim "livadama i zabitima", a onda direktno iz treće lige došao u najtrofejniji jugoslovenski klub i u rekordnom roku postao standardni prvotimac i državni reprezentatiac. U Crvenu zvezdu stigao je 1962. godine iz trećeligaškog BSK-a iz Slavonskog Broda i odmah se ustalio u prvom timu, gde je na poziciji centarhalfa nasledio legendarnog kapitena crveno-belih Ljubišu Spajića. Dres Crvene zvezde nosio je pet sezona, od 1962. do 1967. godine, odigrao 95 prvenstenih utamica i postigao dva gola.

statistika:
1962/63 - 25/0, 1963/64 - 24/0, 1964/65 - 25/1, 1965/66 - 17/1, 1966/67 - 4/0.
ukupno: 95/2.


  Već u debitantskoj sezoni bio je najstandardniji prvotimac crveno-belih, odigavši 25 prvenstvenih utamica:


1962/1963

7.   C.Zvezda   26   7   11   8   21:26   25

(M.Pavić)
g: Mirko Stojanović (20/0), Dragomir Vukićević (6/0), Petar Ćosić (1/0), RATOMIR DUJKOVIĆ (1/0)
o: MILAN ČOP (25/0), Vladimir Popović (22/0), Luka Malešev (19/4), Novak Tomić (18/0), Tomislav Milićević (17/0), Blagoje Mitić (13/1), Mirko šekularac (13/0), Slobodan škrbić (8/0), Vladimir Durković (4/0), žIVORAD JEVTIĆ (3/0), DUšAN RADONJIĆ (2/0), DEJAN BEKIĆ (1/0)
n: Borivoje Kostić (21/3), Vojislav Melić (21/1), JOVAN AN�ELKOVIĆ (15/2), RADIVOJ OGNJANOVIĆ (11/2), SRETEN �URICA (11/2), Svetozar Andrejić (8/0), ZORAN PRLJINČEVIĆ (7/3), Nikola Stipić (5/0), Dragoslav šekularac (4/1), Dušan Maravić (4/1), Selimir Milošević (3/1), MILAN žIVADINOVIĆ (2/0), DRAGOš BABIĆ (1/0), DRAGAN DžAJIĆ (1/0)
    Standardan je bio i na evropskoj sceni, gde je sa crveno-belima dogurao do četvrtfinala Kupa sajamskih gradova, gde je naš klub eliminisan od italijanske Rome - 0:3 i 2:0. Čop je odigrao svih sedam utakmica uključujući i tri istorijska susreta sa španskom Barselonom - 3:2, 0:1 i 1:0.

KUP SAJAMSKIH GRADOVA
BARSELONA - CRVENA ZVEZDA 0:1

strelac: Bora Kostić
CRENA ZVEZDA:
Miro Stojanović - Novak Tomić - Tomislav Milićević - Luka Malešev - Milan Čop - Vladica Popović -  Jovan Anđelković - Sreten Đurica - Zoran Prljinčević - Vojislav Melić - Borivoje Kostić.

    U sezoni 1963/64. Crvena zvezda je osvojila duplu krunu, a Milan Čop je bio jedan od njenih najboljih i najstandardnijih prvotimaca, u prenstvu je nastupio na 24 utamice, dok je u Kupu zabeležio 5 nastupa, uključujui i finalni protiv zagrebačkog Dinama, koji je završen pobedom crveno-belih od 3:0.

Црвена звезда Београд
3 - 0
Динамо Загреб
Датум   24. мај, 1964.
Стадион   Стадион Црвена звезда, Београд
Гледалаца   60.000
Судија   Александар Шкорић (Београд)
ФК Црвена звезда
(тренер: Миша Павић)   Мирко Стојановић, Владимир Дурковић, Живорад Јефтић, Војислав Мелић, Милан Чоп, Владица Поповић, Драган Џајић, Душан Маравић, Зоран Прљинчевић, Слободан Шкрбић, Бора Костић
НК Динамо
(тренер: Милан Антолковић)   Златко Шкорић, Никола Бенцо, Касумовић, Рудолоф Белин, Влатко Марковић, Жељко Перушић, Зденко Кобешћак, Славен Замбата, Здравко Рауш, Стјепан Ламза, Лука Липошиновић
Стрелци   1-0 Прљинчевић, 35', 2:0 Јефтић 48', 3:0 Џајић 70'

    Standardni prvotimac crveno-belih Čop je bio i u sezoni 1964/65, odigravši 25 prenstvenih utakmica i postigavši svoj prvi ligaški gol.Te sezone postigao je svoj prvenac i na evropskoj sceni,   u majstorici prvog kola  Kupa evropskih šampiona protiv Glazgov rendžersa - 1:3.


GLASGOW RANGERS-CRVENA ZVEZDA BEOGRAD 3-1(1-0)
Ibrox Park Glasgow 2.09.64 Ref: Franz Geluck (Bel) Att: 77.669
RANGERS: William Ritchie; Roger Hynd, David Provan; John Greig, Ronald McKinnon, James Baxter; William Henderson, George McLean, James Forrest, Ralph Brand, David Wilson (Cap). Tr: James Scotland Symon
CRVENA ZVEZDA: Ratomir Dujković; Vladimir Durković, Vojislav Melić, Milan Čop, Živorad Jevtić, Vladimir Popović (Cap), Zvezdan Čebinac, Slobodan Skrbić, Selimir Milošević, Bora Kostić, Dragan Džajić. Tr: Ivan Toplak
Goals: Brand (10,89), Forrest (47), Kostić (54)

CRVENA ZVEZDA BEOGRAD-GLASGOW RANGERS 4-2(1-1)
Crvena Zvezda Beograd 9.09.64 Ref: Bruno de Marchi (Ita) Att: 42.939
CRVENA ZVEZDA: Ratomir Dujković; Vladimir Durković, Slobodan Skrbić, Milan Čop, Živorad Jevtić, Vladimir Popović (Cap), Zvezdan Čebinac, Vojislav Melić, Zoran Prljincević, Bora Kostić, Dragan Džajić. Tr: Ivan Toplak
RANGERS: William Ritchie; Robert Shearer (Cap), David Provan; John Greig, Ronald McKinnon, James Baxter; William Henderson, James Millar, James Forrest, Ralph Brand, David Wilson. Tr: James Scotland Symon
Goals: Prljincevic (33,68), Greig (40), Kostic (65), Melic (76), McKinnon (83)

GLASGOW RANGERS-CRVENA ZVEZDA BEOGRAD 3-1(2-0)
Highbury London 4.11.64 Ref: Kenneth Dagnall (Eng) Att: 34.428
RANGERS: William Ritchie; David Provan, Eric Caldow (Cap); John Greig, Ronald McKinnon, Wilson Wood; Ralph Brand, James Millar, James Forrest, James Baxter, William Johnston. Tr: James Scotland Symon
CRVENA ZVEZDA: Ratomir Dujković; Vladimir Durković, Slobodan Skrbić, Milan Čop, Živorad Jevtić, Vladimir Popović (Cap); Zvezdan Čebinac, Vojislav Melić, Zoran Prljincević, Bora Kostić, Dragan Džajić. Tr: Ivan Toplak
Goals: Forrest (12,36), Brand (73), Cop (73)

  U sezoni 1965/66, sa dolaskom Branka Klenkovskog, Čopove pozicije u timu su nešto oslabele, pa je on te sezone zabeležio 17 prvenstenih nastupa, postigavši jedan gol. Igrao je u obe utakmice Kupa sajamskih gradova protiv italijanske Fiorentine - 0:4 i 1:3. U svojoj poslednjoj sezoni u crveno-belom dresu Čop je uglavnom bio rezerva, zabeleživši samo 4 prenstena nastupa.
   Na poziv Aleksandra Obradovića, 1967. godine prelazi u Ouklend Kliperse i dres ovog američkog kluba nosi dve sezone, odigravši 42 prvenstvene utakmice i postigavši sedam golova. U Ouklendu je igrao zajedno sa bivšim saigračima golmanom Mirkom Stojanovićem i napadačem Selimirom Miloševićem. Ouklend je u to vreme bio prava srpska kolonija budući da su u njemu pored pomenute trojice igrali još bivši Partizanovac Ilija Mitić, te nekadašnji igrač OFK Beograda Momčilo Gavrić. Sa Ouklendom je 1967. godine bio prvak SAD!



Iz Oulenda se 1969. godine vraća u Evropu i dve sezone nosi dres francuskog Nansija, gde je na 27 prvenstvenih utakmica postigao jedan gol. U vreme kada je Milan Čop stigao u ovaj klub, Nansi  je bio drugoligaš, ali je sa Čopom u timu uspeo da izbori povratak u elitu. Tu je Milan Čop 1971. godine praktično završio igračku karijeru, da bi se tri godine kasnije na poziv Ace Obradović aktivirao i 1974. godine odigrao jednu sezonu u američkom San Hozeu.
     Za reprezentaciju Jugoslavije Čop je odigrao 10 utakmica. Debitovao je 27. oktobra 1963. godine u porazu od Rumunije - 1:2, u prijateljskoj utakmici odigranoj u Bukureštu.
RUMUNIJA -  JUGOSLAIJA 2:1, 27.10. 1963, PU
strelac: Smajlović
JUGOSLAVIJA:
Ivan Ćurković - Rudolf Belin - Svetozar Vujović (Mirko Braun) - Lazar Radović - Milan Čop - Velibor Vasović - Spasoje Samardžić (Silvester Takač) - Zdenko Kobešćak - Drago Smajlović - Slaven Zambata (Veljko Naumović) - Stjepan Lamza.

Jugoslavija je igrala u kombinovanom sastavu sa čak osmoricom debitanata, a jedan od njih bio je i dvadesetpetogodišnji Milan Čop, koji je praktično sa trećeligaških oranica uskočio u državni tim. Standardni reprezentativac Jugoslavije Čop je bio tokom 1964. godine, odigravši devet utamica i učestvujući na Olimpijskim igrama u Tokiju! Bila je to prva Olimpijada posle drugog svetskog rata na kome naša reprezentacija nije osvojila neku od medalja, najviše zbog toga što su "plavi" otputovali u kombinovanom sastavu, u kome je debitant na prvoligaškoj sceni Milan Čop sa 26. godina bio najiskusniji igrač.Selektor Lovrić je šansu pružio mladim igračima - Džajiću, Osimu, Samardžiću, Zambati, Rudolfu Belinu, Fazlagiću, Miladinoviću, koji će činiti okosnicu reprezentacije koja će četiri godine kasnije osvojiti srebro na Evropskom prvenstvu.

JUGOSLAVIJA NA OLIMPIJSKIM IGRAMA 1964.
Ivan Ćurković, Mirsad Fazlagić, Svetozar Vujović, Rudolf Belin, Milan Čop, Jovan Miladinović, Spasoje Samardžić, Ivica Osim, Slaven Zambata, Lazar Lemić, Dragan Džajić, Zlatko Škorić, Živorad Jevtić, Lazar Radović, Marijan Brnčić, Đorđe Pavlić,Josip Pirmajer, Silester Takač.
selektor: Ljubomir Lovrić
   
    Na tim olimpijsim igrama Čop je odigrao četiri utamice, nastupao je u pobedama nad Marokom - 3:1 i Japanom - 6:1, te u porazima od Dr Nemačke - 0:1  i Mađarske 5:6. Utakmica protiv Mađara, osim po krajnjem ishodu, bila je slična onoj proti SSSR- a iz 1952. godine, ali je ovoga puta fortuna bila na strani budućeg olimpijskog prvaka.

JUGOSLAVIJA - MAĐARSKA 5:6
strelci:1:0 Ivica Osim, 1:1 Černai, 1:2 Černai, 2:2 Rudolf Belin, 2:3 Farkaš, 2:4 Bene, 3:4 Slaven Zambata, 4:4 Rudolf Belin, 4:5 Černai, 4:6 Černai, 5:6 Ivica Osim.
JUGOSLAVIJA:
Ivan Ćurković- Mirsad Fazlagić - Svetozar Vujović - Rudolf Belin - Milan Čop - Joan Miladinović - Spasoje Samardžić - Lazar Radović - Slaven Zambata - Ivica Osim - Dragan Džajić.

MAĐARSKA:
Sentmihalji - Novak - Orban - Ihaš - Palotai - Nogradi - Farkaš - Černai - Bene - Komora - Katona 

  Najznačajnija utakmica u reprezentatinom dresu, a  verovatno i najznačajnija utakmica u karijeri ovog igrača bio je susret reprezentacija Jugoslavije i Evrope 23. septembra 1964. godine. Tako se Milan Čop, fudbaler koji je samo de godine ranije branio boje trećeligaškog BSK-a našao u društvu fudbalskih velikana - Eusebija, Jašina, Zelera, Masopusta,Šnelingera...Bore Kostića, Josipa Skoblara, Milutina Šoškića, Milana Galića, Jusufija, Vasovića, Melića...

JUGOSLAVIJA - REPREZENTACIJA EVROPE 2:7
strelci:0:1 Uve Zeler, 0:2 Eusebio, 1:2 Borivoje Kostić, 1:3 Eusebio, 1:4 Eusebio, 1:5 eusebio, 2:5 Milan Galić, 2:6 Uve Zeler, 2:7 Hose Augusto.

JUGOSLAVIJA:
Milutin Šoškić (Zlatko Škorić) - Rudolf Belin - Fahrudin Jusufi - Vojislav Melić - Milan Čop - Velibor Vasović - Spasoje Samardžić (Zvezdan Čebinac)- Slaven Zambata - Milan Galić - Borioje Kostić - Josip Skoblar.

EVROPA:
Lav Jašin (Rusija) - Lala (Čehoslovačka) - Pluskal (Čehoslovačka) - Mešoli (Mađarska) - Masopust (Čehoslovačka) - Šnelinger (Nemačka) - Voronjin (Rusija) - Hose Augusto (Portugal) - Uve Zeler (Nemačka) - Eusebio (Portugal) - Simoes (Portugal).

  Jugoslovenska odbrana na čelu sa Čopom nije bila u stanju da se odupre raspoloženim Eusebiju i drugovima, ali samo pojavljianje Milana Čopa u ovakvom društvu dovoljno govori o njegovim igračkim kvalitetima. Uostalom, slavnom Portugalcu nisu odoleli ni mnogo bolji igrači nego što je to bio Čop, on je dve godine kasnije bio najbolji igrač i najbolji strelac Svetskog prvenstva u Engleskoj.

Jedan od najboljih odbrambenih fudbalera svog vremena!
« Последња измена: 15 Март 2013, 19:37:42 Bela »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #3 послато: 15 Март 2013, 19:09:42 »
« Последња измена: 15 Март 2013, 19:21:05 Bela »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #4 послато: 15 Март 2013, 19:10:07 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #5 послато: 15 Март 2013, 19:11:01 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #6 послато: 15 Март 2013, 19:11:27 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #7 послато: 15 Март 2013, 19:12:03 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #8 послато: 15 Март 2013, 19:12:25 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #9 послато: 15 Март 2013, 19:12:58 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #10 послато: 15 Март 2013, 19:13:15 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #11 послато: 15 Март 2013, 19:17:39 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #12 послато: 15 Март 2013, 19:18:08 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #13 послато: 15 Март 2013, 19:20:18 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #14 послато: 15 Март 2013, 19:22:35 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #15 послато: 15 Март 2013, 19:28:04 »
Rade Ognjanović





Да је пут до звезда или до Звезде трновит показује и пример Радивоја Огњановића. Он, коме је животна жеља била да постане члан Црвене звезде, морао је да на путу ка свом вољеном клубу чак два пута обуче дрес најљућег ривала, да у међувремену проведе чак седам година у за њега премалом и прескромном Радничком из Београда ,да пређе Сциле и Харибде, да би тек после десетогодишњег лутања окончао ту болну одисеју и стигао у своју "Итаку", у своју Црвену звезду.

     " Моја несрећа у спортском животу је што нисам читав фудбалски век провео у дресу великог клуба.И то не ма ког, већ искључиво Црвене звезде. Зашто? Једноставно, зато што је то највећа фудбалска средина у нас: по организацији, општој и стручној политици, угледу и популарности у земљи и ван ње. Који талентовани фудбалер није постао у тој средини општепознати ас и репрезентативац. Да сам од почетка носио црвено-бели дрес, уерен сам да бих, уместо десет, одиграо најмање тридесет утамица у државном тиму. Тога сам рано постао свестан, али виша сила, зла коб или нестрпљива младост стајали су редовно на путу остварења те жеље."

   Радивоје Огњановић рођен је 31. августа 1933. године у Сремској Митровици, где је и започео своју фудбалску каријеру , у локалном Срему. Фудбалом је почео да се бави релативно касно, тек у четрнаестој години живота, али је веома брзо напредовао, најпре до стандардног првотимца, а потом и до омладинског репрезентативца оне велике Југославије. Он, који до четрнаесте године "није шутнуо ни конзерву" у рекордном року израстао је у фудбалског виртуоза и једног од најталентованијих југословенских фудбалера. Када је омладинска репрезентација Југославије, предвођена Милошем Милутиновићем, најбољим играчем турнира, 1951. године у Лиону освојила незванично пренство света, за члановима те генерације - Милутиновићем, Огњановићем, Липошиновићем, Видинићем... настала је права јагма, чланови "велике четорке" просто су се утркивали да ове момке доведу у своје редове. Захваљујући својим везама у државном и војном врху, Партизан је успео да двојицу најталентованијих играча те генерације - Милоша Милутиновића и Радивоја Огњановића доведе у своје редове, видећи у њима наследнике легендарних Бобека и Валока. За разлику од "Плаве Чигре", који је веома брзо постао носилац Партизанове игре, ударна игла његовог напада, Огњановић се није наиграо у црно-белом дресу. За две сезоне одиграо је само десет првенствених утамица и незадовољан статусом одлучио да промени клуб. Већ тада је у младом фудбалеру тињала помисао о преласку међу црвено-беле:

   "Помишљао сам већ тада да пређем у Црвену звезду, али чињеница да је конкуренција у Звезди била исто толико јака, охладила ме брзо. Црвена звезда је тада имала три расна центарфора - Томашевић, Језеркић, Живановић, и толико сјајних полутки да за једног Саву Антића није било места. Нестрпљив, бујан и млад, жељан лигашке ватре, морао сам ипак да сиђем на земљу: приступио сам четвртом београдском лигашу - Радничком."
     
      Дрес "мајстора са Дунава" Огњановић је носио наредних седам година, израстајући у једног од најбољих југословенских фудбалера, играјући подједнако успешно на позицијама центарфора, леве и десне полутке. Као такав стално је побуђивао интересовање водећих југословенских клубова, међу њима и Црвене зверзде. Међутим, челници Радничког су упорно одбијали се понуде све до 1961. године и испадања у другу лигу. . Треба рећи да су у југословенском фудбалу тада владали другачија правила, да су играчи просто били власништво клубова, да чак ни по истеку уговора играчи нису били слободни у избору нове средине, тако да је њихова судбина просто зависила од воље клупских челника:

     "Никада нећу моћи да прежалим што Прљинчевића и мене Раднички није пустио у Звезду барем 1958. године, када смо у више наврата то тражили. Тих година Звезда је као прввак играла у Купу шампиона, а у њеној екипи право сазежђе: Беара, Дурковић, Спајић, Зебец, Тасић, Поповић, Костић, Маравић, Томић, Шекуларац, Рудински! Да смо тада ускочили Зоран и ја, уерен сам да бисмо бар једанпут донели пехар Купа европских шампиона у Коларчеву  улицу. То је оно што не могу да прежалим никада!"
   
    Огњановић је био члан најславније генерације у историји новобеоградског Радничог, која је 1956. и 1958. освајала треће место у првенству, оба пута првак је била  Црвена звезда, и играла финале Купа Југославије 1957. године против Партизана. Огњановић је био члан једне од најбољих навалних петорки у историји југословенског фудбала - Александар Петаковић - Радивоје Огњановић - Зоран Прљинчевић - Тихомир Марковић - Љубомир Огњановић, која је педесетих година била позната под надимком "баук навала" и од које су зазирали сви протинички голмани. Била је то права атомска навала, састављена од петорице разноврсних играча, који су се у игри међусобно допуњавали, тако да се није знало од кога прети највећа опассност. Пред Светско првенство 1958. године у Шведској поједини стручњаци предлагали су селектору Тирнанићу да у првих једанаест уврсти читав нападачки ред Радничог. Тирнанић се одлучио само за Петаковића и Радета Огњановића, дајући предност Шекуларцу, Милутиновићу и Веселиновићу над Прљинчевићем, Марковићем и Љубом Огњановићем.

ФИНАЛЕ КУПА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1956/57.
ПАРТИЗАН - РАДНИЧИ БЕОГРАД 5:3

Датум   26. мај, 1957.
Стадион   Стадион ЈНА, Београд
Гледалаца   
Судија   Борче Неделковски, Скопље
Партизан
(тренер:Флоријан Матекало)   Славко Стојановић, Бруно Белин, Антон Херцег, Томислав Калоперовић, Велибор Милутиновић, Пајевић, Михаљ Месарош, Милош Милутиновић, Марко Валок, Стјепан Бобек, Бранко Зебец
Раднички Београд
(тренер: )   Благоје Видинић, Ђура Чокић, Владимир Одановић, Александар Љубеновић, Милорад Дискић, Немања Ристић, Александар Петаковић, Радивој Огњановић, Тихомир Марковић, Зоран Прљинчевић, Љубомир Огњановић.
Стрелци   0:1 Белин 5'(аг), 0:2 Петаковић 9', 0:3 Прљинчевић 25', 1:3 Валок 47', 2:3 Месарош 59', 3:3 Калоперовић 65' (пен.), 3:4 М. Милутиновић 67', 3:5 Зебец 47'.

  У сезони 1959/60. забележио је три наступа за градску селекцију Београда у Купу сајамских градова, против швајцарске Лозане - 5:3 ( Бора Костић 2, Антон Рудински 2, Драгосла Шекуларац) и 6:1 (Бора Костић 2, Милош Милутиновић 2, Радивоје Огњановић и Рајко Митић(!!!) и Барселоне 1:1 (Бора Костић)

БЕОГРАД XI - БАРСЕЛОНА 1:1
стрелци: 0:1 Еваристо, 1:1 Бора Костић
БЕОГРАД XI:
Владимир Беара - Владимир Дурковић - Фахрудин Јусуфи - Лазар Тасић - Василије Шијаковић - Љубомир Спајић - Томислав Калоперовић - Радивоје Огњановић - Александар Петаковић - Драгослав Шекуларац - Боривоје Костић.

   Играо је у истом такмичењу против Лајпцига годину дана касније - 2:5.


И поред такве навале, Раднички је 1961.године испао из Прве лиге, чиме се отворила могућност Радивоју Огњановићу да најзад заигра у црвено-белом дресу. Међутим, то није био крај Огњановићеве одисеје, његовог путешествија. Управа Радничког дозолила је свом најбољем играчу да промени клупске боје, али је, гле ироније, та дозвола важила само за Партизан. Тако  се Огњановић противно својој вољи вратио у клуб своје младости и дрес Партизана носио у сезони 1961/62, освојивши са црно-белима првенство Југославије. Била је то битно другачија екипа од оне у којој је Огњановић играо почетком педесетих година, легендарне асове Бобека, Зебеца, Чајковског, Валока, Милутиновића...наследила је ако не боља онда резултатски успешнија генерација са Галићем, Шошкићем, Јусуфијем, Ковачевићем, Чебинцем,  Браниславом Михајловићем, која је три године за редом освајала национално првенство. И док је у првом Огњановићевом боравку међу црно-белима неискуство било њего главни хендикеп, то се овога пута поазало као његова предност и врлина. Двадесетосмогодишњи Огњановић био је најискуснији играч у шампионском тиму црно-белих, дао значајан допринос освајању друге титуле за редом и поред чињенице да није одиграо много првенствених утакмица - свега девет, уз један гол. По оној народној да не треба мењати тим који добија, тренер Бобек је давао предност  играчима који су годину дана раније успели да преину Звездину доминацију. Како се ни у другом боравку међу црно-белима није наиграо, Огњановић се одлучио на промену средине и коначно стигао тамо где га је срце одувек вукло - у Црвену звезду.
    Дрес црвено-белих Огњановић је носио у сезони 1962/63, одиграо 34 званичне утакмице, од чега 11 првенствених (2 гола). Са Шекуларцем и Костићем чинио је најубојитији трио југослоенског фудбала и да није било познатог "случаја Тумбас" Огњановић је уверен да би Звезда већ те године преотела титулу Партизану:

    "Никада нећу да заборавим меч на Карабурми са екипом Новог Сада.Тих месеци су канаринци играли еома добро и често правили подвиге и изненађења. Смлавили смо их са 6:1, у игри која се не заборавља. Корачали смо крупним корацима према титули. У заједници са Бором и Шекијем, чинило ми се да могу да урадим све! А онда, као хладан туш, дошла је "нишка  трагедија". Познати "случај Тумбас" који нас је обезглавио. Шеки је ригорозно кажњен, екипа је нагло пала и титула је отишла у неповрат! После тога, многи из овог тима расули су се по иностранству. Са наршених тридесет година отиснуо сам се и ја. На срцу ми је остао вечни жал - тај прокоцкани трофеј у сезони 1962/63!"

 Те сезоне забележио је и четири наступа у Купу сајамских градова (против Рапида - 1:0,Барселоне - 3:2 и 0:1 и Роме - 0:3. Огњановић је био стрелац једног гола против Барселоне на утакмици у Београду, која је завршена победом црвено-белих од 3:2.

КУП САЈАМСКИХ ГРАДОВА 1962/63.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - БАРСЕЛОНА 3:2

стрелци:0:1 Кубиља, 0:2 Вилаверде, 1:2 Спасоје Самарџић, 2:2 Јосип Скоблар, 3:2 Радивоје Огњановић
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА:
Мирко Стојановић - Новак Томић - Томислав Милићевић - Војислав Мелић - Милан Чоп - Владица Поповић - Спасоје Самарџић - Светозар Андрејић - Јосип Скоблар -Радивоје Огњановић - Боривоје Костић.
БАРСЕЛОНА:
Селдран - Оливела - Фончо - Грација - Родри - Вергес - Силвеира - Фусте - Кампс - Вилаверде - Кубиља.
     Остваривши доласком у Црвену звезду све своје животне и играчке снове, Огњановић се 1963. године отиснуо пут иностранста са циљем да у позним играчким годинама уновчи своје фудбалско умеће и наплати године суровог одрицања. Прва станица у његовој иностраној каријери био је аустријски Штурм, чији је дрес Огњановић носио у сезони 1963/64. у првој прволигашкој сезони у историји овог данас познатог и реномираног клуба. Из Штурма 1964. године прелази у редове још једног данас редовног учесника Лиге шампиона -  Базела, и ту остаје само једну сезону, да би каријеру завршио у швајцарском Гринхему у сезони 1965/66. Иако већ у позним играчким годинама, Огњановић је словио за једног од најбољих нападача швајцарске лиге.
   Огњановић спада у ону данас готово изумрлу врсту фудбалера интелектуалаца. Завршио је економски факултет, али се никада није бавио струком, будући да се посветио тренерском позиву. Врхунац његове тренерске каријере јесте селеторска функција у двема понајбољим афричким селецијама - Камеруну (1982 - 1984) и Обали Слоновача (1989 - 1992). Селекцију Камеруна преузео је после Светског првенства 1982 од Жана Винсентеа и са "лавовима" освојио Афрички куп нација 1984. године!

 За репрезентацију Југославије одиграо је пет утамица и постигао један гол. Дебитовао је 17. новембра 1957. године у победи над Румунијом од 2:0.

ЈУГОСЛАВИЈА  - РУМУНИЈА 2:0, 17.11. 1957.
стрелци: 1:0 Милутиновић, 2:0 Милутиновић
ЈУГОСЛАВИЈА:
Владимир Беара - Томислав Црнковић - Василије Шијаковић - Доброслав Крстић - Томислав Калоперовић - Вујадин Бошков - Александар Петаковић - Милош Милутиновић - Мухамед Мујић - Радивоје Огњановић - Бранко Зебец

Са репрезентацијом је путовао на Светско пренство 1958. године у Шведској, одиграо две утамице, против Парагваја у групној фази - 3:3, када је постигао свој једини гол у националном дресу и против СР Немачке - 0:1 у четртфиналу.

ЈУГОСЛАВИЈА НА СВЕТСКОМ ПРВЕНСТВУ 1958.

1 Владимир Беара • 2 Србољуб Кривокућа • 3 ВасилијеШијаковић • 4 Томислав Црнковић • 5 Новак Томић • 6 Бранко Зебец • 7 Милош  Милутиновић • 8 Доброслав  Крстић • 9 Вујадин Бошков • 10 Иван Шантек • 11 Владица Поповић • 12 Александар Петаковић • 13 Тодор Веселиновић • 14 Милорад Милутиновић  • 15 Драгослав Шекуларац • 16 Илијаш Пашић  • 17 Здравко Рајков • 18 Лука Липошиновић • 19 Радивој Огњановић • 20 Гордан Ировић • 21 Никола Радовић • 22 Дражен  Јерковић • Тренер: Александар Тирнанић


СВЕТСКО ПРВЕНСТВО 1958. у Шведској
ЈУГОСЛАВИЈА - ПАРАГВАЈ 3:3

стрелци: 1:0 Радивоје Огњановић, 1:1 Пароди, 2:1 Тодор Веселиновић, 2:2 Агуеро, 3:2 Здравко Рајков, 3:3 Пароди
ЈУГОСЛАВВИЈА:
Владимир Беара - Новак Томић - Томислав Црнковић - Доброслав Крстић - Бранко Зебец - Вујадин Бошков - Здравко Рајков - Александар Петаковић - Тодор Веселиновић - Драгослав Шекуларац -Радивоје Огњановић

Колико је Огњановић био добар играч сведочи и чињеница да је за утакмицу против Парагваја добио предност у односу на Милоша Милутиновића, а за утакмицу против Западних Немаца над Драгославом Шекуларцем (Кривокућа - Црнковић - Шијаковић - Крстић - Зебец - Бошков - Рајков -Петаковић - Веселиновић - Огњановић -Милутиновић) у тиму у коме није било места за једног Бору Костића!
 Од репрезентативног дреса опростио се 26. априла 1959. године, у победи над Швајцарском у Базелу од 5:1, а можда је Огњановићева добра игра на тој утакмици мотивисала челнике истоименог швајцарског прволигаша да га пет година касније доведу у своје редове.

ШВАЈЦАРСКА - ЈУГОСЛАВИЈА 1:5, Базел, ПУ, 26.04. 1959.
стрелци:0:1 Боривоје Костић, 0:2 Драгослав Шекуларац, 0:3 Драгослав Шекуларац, 1:3 Реј, 1:4 Тодор Веселиновић, 1:5 Тодор Веселиновић.
ЈУГОСЛАВИЈА:
Анте Јурић - Бруно Белин - Василије Шијаковић - Доброслав Крстић - Томислав Црнковић - Томислав Калоперовић - Лука Липошиновић - Радиоје Огњановић(Тодор Веселиновић) - Боривоје Костић - Драгослав Шекуларац - Бранко Зебец.

Legenda jugoslovenskog fudbala!

« Последња измена: 27 Септембар 2013, 16:45:35 Bela »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #16 послато: 15 Март 2013, 19:31:45 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #17 послато: 15 Март 2013, 19:32:38 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #18 послато: 15 Март 2013, 19:33:26 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1962/63
« Одговор #19 послато: 15 Март 2013, 19:33:42 »