Аутор Тема: 1967/68  (Прочитано 12151 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
1967/68
« послато: 01 Јануар 2013, 15:51:56 »
IGRAČKI KADAR:

- Miroslav Pavlović
- Petar Krivokuća
- Boško Kajganić
- Ratomir Dujković
- Dragomir Racić
- Stevan Ostojić
- Kiril Dojčinovski
- Vojin Lazarević
- Zoran Antonijević
- Dragan Džajić
- Trifun Mihajlović
- Milovan Đorić
- Jovan Aćimović
- Branko Klenkovski
- Živorad Jevtić
- Tomislav Milićević
- Slobodan Škrbić
- Živan Rakić
- Aleksandar Marković
- Sava Karapandžić

« Последња измена: 02 Јун 2013, 19:09:17 Bela »

Ван мреже Ivan Vasev

  • Звезда му је све
  • ****
  • Поруке: 3.137
  • Репутација: +2656/-1400
Одг: 1967/68
« Одговор #1 послато: 15 Фебруар 2013, 16:08:49 »
MIROSLAV PAVLOVIĆ "PAVIKA"



Miroslav Pavlović (1942 - 2004), legendarni fudbaler Crvene zvezde, jedan od najboljih jugoslovenskih halfova svih vremena! Kapiten Crvene zvezde, kapiten reprezentacije, a jednom prilikom čak i kapiten selekcije Evrope!
 
   Rođen je u Užičkoj Požegi 23. oktobra 1942. godine. Karijeru je započeo u rodnom gradu, noseći dres lokalne Sloge. Imao je krajnje neuobičajen fudbalski put, relativno kasno je stupio na veliku scenu, ali je upornošću, srčanošću i velikim fudbalskim umećem uspeo da sve to nadoknadi i izraste u jednog od najboljih jugoslovenskih i evropskih fudbalera svog vremena. U 21. godini postao je član drugoligaške Slobode, dres Užičana nosio četiri sezone, 1963 - 1967, da bi tek u 25. godini kročio na prvoligašku scenu i to, ni manje ni više, no u dresu najboljeg i najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba. Pavlović, baš kao i njegovi saigrači iz užičkih dana Đorić i Krivokuća, bio je trenersko otkriće velikog Miljana Miljanića, koji je u stvaranje nove, moćne, evropske Zvezde krenuo sa igračima iz srpskih provincija. Lazarević je stigao iz Sutjeske, Antonijević iz beogradskog IMT-a, Ostojić iz niškog Radničkog, Aćimović iz OFK Beograda, Džajić sa Uba, Dojčinovski iz Vardara, Đorić, Krivokuća i Pavlović iz Užica.




Oproštaj Đorića i Pavlovića od užičke Slobode

Dres Crvene zvezde Pavlović je nosio 7 sezona, između 1967. i  1974. godine, za to vreme odigrao 400 utakmica i postigao 4 gola, od toga 204/2 prvenstvene. Sa crveno-belima osvojio je četiri titule prvaka - 1968, 1969, 1970. i 1973. godine, tri nacionalna kupa - 1968, 1970. i 1971. godine, Mitropa kup 1968. i igrao polufinale Kupa evropskih šampiona u sezoni 1970/71.

1967/68:

Prvenstvo Jugoslavije: 30/1.
Kup Jugoslavije: 4/0.
Mitropa kup: ?/?.
Reprezentacija: 4/0 (Engleska -1:0, Italija - 1:1, Italija - 0:2, Brazil - 0:2)

Već u svojoj debitantskoj sezoni u crveno-belom dresu Pavlović izrasta u standardnog prvotimca, važan šraf crveno-bele mašinerije, koja je te sezone mlela sve pred sobom. Bila je to jedna od rezultatski najuspešnijih sezona u istoriji našeg kluba, obeležena trofejima u svim takmičenjima u kojima su crveno-beli uzeli učešće. Povraćena je titula, osvojen kup, a sezona je začinjena osvajanjem drugog Mitropa trofeja u klupskoj istoriji. Pavlović je bio neizostavni činilac svih tih uspeha, najstandardniji prvotimac crveno-belih,  odigrao gotovo sve utakmice u sezoni. U prvenstvu je na 30 ligaških utakmica postigao 1 gol i bio ako ne najzaslužniji, onda svakako među najzaslužnijima za osvajanje osme šampionske titule.



Nezamenljiv je bio i u Kupu Jugoslavije, odigrao sve četiri utakmice, uključujući i finalnu protiv Bora, u kojoj je naš tim zabeležio najubedljiviju pobedu u istoriji finalnih duela - 7:0. Jedino je zbog povrede izostao sa nekih utakmica u završnici  Mitropa kupa  kada su ga u timu menjali gostujući fudbaleri Blagoje Krivokuća, Dragoslav Stepanović i Rudolf Belin, igrači OFK Beograda, odnosno zagrenbačkog Dinama.
         Dobrim igrama Pavlović je na sebe skrenuo pažnju državnog selektora Rajka Mitića, pa je sa reprezentacijom putovao na završni turnir Evropskog prvenstva 1968. godine u Rimu, gde su "plavi" osvojili drugo mesto, iako su bili na pragu istorijskog uspeha. Debitovao je u polufinalu Evropskog prvenstva, u čuvenoj utakmici protiv Engleske, koju je naš tim dobio sa 1:0 pogotkom Džajića u 86. minutu. Ulaskom Pavlovića u državni tim kompletirana je jedna od najboljih,  najčuvenijih i najdugovečnijih reprezentativnih half linija: Pavlović - Paunović - Holcer, koja se po kvalitetu može meriti sa half linijom "olimpijskog tima": Čajkovski - Horvat - Boškov.



Pavlović je igrao i obe finalne utakmice protiv domaćina Italijana, regularnu i ponovljenu. U prvoj su "plavi" pogotkom Džajića vodili do 80. minuta i bili na pragu istorijskog uspeha, da bi u ponovljenoj utakmici Italijani bili bolji i golgeterski spretniji.

Rim, 08.06.1968, Finale Evropskog prvenstva, stadion: Olimpico, gledalaca: 69 000, sudija: Gottfried Dienst (Švajcarska).
Strelci: 0:1 Džajić (39'), 1:1 Domenghini (80').

ITALIJA - JUGOSLAVIJA 1:1 (0:1)

ITALIJA: Dino Zoff - Tarcisio Burgnich - Giacinto Facchetti - Giorgio Ferrini - Aristide Guarneri - Ernesto Castano - Angelo Domenghini - Antonio Juliano - Pietro Anastasi - Giovanni Lodetti - Pierino Prati.

JUGOSLAVIJA: Ilija Pantelić - Mirsad Fazlagić - Milan Damjanović - Miroslav Pavlović - Blagoje Paunović - Dragan Holcer - Ilija Petković - Dobrivoje Trivić - Vahidin Musemić - Jovan Aćimović - Dragan Džajić.
Selektor: Rajko Mitić.

U drugoj utakmici Italijani su golovima Rive i Anastazija slavili sa 2:0 i osvojili titulu prvaka Evrope.
Samo dve nedelje kasnije Pavlović je zaigrao i protiv Brazila, u porazu "plavih"od 2:0. U timu "karioka" nije bilo slavnog Pelea, pa je tako izostao sada već legendarni duel Pele - Pavlović, budući da je i sam "kralj fudbala" izjavio da od svih evropskih odbrambenih fudbalera najviše ceni upravo našeg Paviku i da je jedino on mogao da ga zadrži.

JUGOSLAVIJA - BRAZIL 0:2 (0:2)
Beograd, 25.06.1968, stadion:JNA, gledalaca: 30000, sudija: Ištvan Žolt (Mađarska).
Strelci: 0:1 Carlos Alberto (14', penal), 0:2 Tostao (40').

JUGOSLAVIJA: Radomir Vukčević, Rajko Aleksić, Milan Damjanović, Miroslav Pavlović (67' Miroslav Bošković), Blagoje Paunović, Dragan Holcer, Boško Prodanović, Dobrivoje Trivić (46' Miroslav Vardić), Vahidin Musemić, Jovan Aćimović, Dragan Džajić.

BRAZIL: Felix, Carlos Alberto, Brito, Joel, Rildo, Gerson, Rivelino, Natal, Tostao, Jairzinho, Eduardo (Edu).

1968/69:

Prvenstvo Jugoslavije: 32/1.
Kup Jugoslavije: 4/0.
Kup evropskih šampiona: 2/0 (Seltik 1:5, 1:1)
Reprezentacija: 8/1 ( Finska - 9:1, Belgija - 0:3, Španija - 0:0, Brazil - 3:3, 2:3, Argentina - 1:1, Španija 1:2 ()1:2, Finska - 5/1



  Tim sa kraja šezdesetih godina bio je možda i najstandardniji u istoriji našeg kluba, pošto je tri sezone igrao gotovo u neizmenjenom sastavu: Dujković - Đorić  - Jevtić - Pavlović - Dojčinovski - Klenkovski - Antonijević - Ostojić - Lazarević - Aćimović - Džajić. Jedina neizvesnost vladala je na poziciji levog beka, gde su se za mesto u timu borila dvojica vrhunskih asova Žika Jevtić i Petar Krivokuća. U takvoj konstelaciji snaga Pavlović je bio nezamenljivi član prve postave, neumorna radilica, inicijator i pokretač svih akcija. Za manje od jedne sezone prešao je trnovit put od drugoligaškog igrača do glavne poluge Zvezdinog tima i oslonca državne reprezentacije! U prvenstvu je na 32 utakmice postigao 1 gol i opet bio među najzaslužnijima za drugu uzastopnu šampionsku titulu. Svoj jedini prvenstveni gol Pavlović je postigao u istorijskom trijumfu nad Partizanom od 6:1, u 43. večitom derbiju, što je najubedljivija pobeda našeg tima u istorijatu međusobnih duela i osveta treneru Bobeku za ubedljive trijumfe iz igračkih dana.

CRVENA ZVEZDA - PARTIZAN 6:1 (2:1)

Beograd, 17. novembar 1968.
Stadion: Crvene Zvezde. Gledalaca: 25.000. Sudija: Škorić.
Strelci: Ostojić u 15. 21. i 60.  Pavlović u 48.  Antonjiević u 51.  i Džajić u 87. minutu za Crvenu zvezdu, a Katić u 24. minutu za Partizan.

CRVENA ZVEZDA: Dujković, Đorić, Krivokuća, Pavlović, Dojčinovski, Klenkovski, Antonijević, Ostojić, Lazarević, Aćimović, Džajić. Trener: Miljanić.

PARTIZAN: Ćurković, Bajić, Čičić, Radaković, Rašović, Budišić, Lj. Prekazi, Kovačević, Katić, Tošić, Đorđić (Olarević). Trener: Bobek.



Crvena zvezda - OFK Beograd, duel Šekularac - Pavlović.


U Kupu Jugoslavije Pavlović je sa ekipom dospeo do polufinala, gde su eliminisani od splitskog Hajduka rezultatom 1:0, što se ne može oceniti kao neuspeh s obzirom na kvalitet rivala i snagu ondašnje jugoslovenske lige. Jedini pravi neuspeh ostvaren je u Evropi, gde su crveno-beli u prvom kolu Kupa šampiona deklasirani od škotskog Seltika ukupnim rezultatom 6:2 (5:1, 1:1). Ali treba istaći i to da je tim Seltika bio na vrhuncu svoje slave i moći, dve sezone ranije osvojio Kup šampiona, dok je naš tim bio tek u nastajanju, u fazi sazrevanja i da je tek trebalo da pruži svoje najbolje partije.

 U reprezentaciji Pavlović je zabeležio osam nastupa i postigao svoj prvenac u nacionalnom dresu. Bilo je to 30. aprila 1969. godine u porazu od Španije 2:1 na Nou Kampu. Sa reprezentacijom je putovao na turneju po Južnoj Americi, odigrao dve utakmice protiv Brazila i jednu protiv Argentine i svojim čuvanjem "fudbalskog kralja" zadivio i samog Pelea  i skrenuo pažnju čitave fudbalske javnosti na sebe. Od osam utakmica čak njih pet su bili dueli sa trima danas najjačim svetskim reprezentacijama - Španijom, Brazilom i Argentinom, od toga četiri na gostujućem terenu i ni u jednom od njih "plavi" nisu igrali podređenu ulogu, što ukazuje na veliki kvalitet i samog Pavlovića i čitave te generacije našeg fudbala. O tome svedoče i dve ubedljive pobede nad letećim Fincima od 9:1 i 5:1!

1969/70:

Prvenstvo Jugoslavije: 29/0.
Kup Jugoslavije: 3/0 (Mačva - 1:0, Olimpija - 2:2, 1:0)
Kup evropskih šampiona: 4/0 (Linfild - 8:0, 4:2), Forverc - 1:2, 3:2).
Reprezentacija: 3/0 ( Rumunija - 1:1, SSSR - 1:3, Belgija - 4:0).


Osvajanju treće uzastopne šampionske titule Pavlović je doprineo kao učesnik 29 prvenstvenih duela. Za razliku od prethodnih sezona nijednom nije uspeo da se upiše u listu strelaca, ali to, uostalom i nije bio njegov primerni zadatak nego razgradnja protivničke igre i čuvanje vlastitog gola. A u tome je Pavlović bio nenadmašan, ne samo u Zvezdi nego i državi, pa možda i šire. Od jugoslovenskih halfova onog vremena jedino je Splićanin Holcer bio u ravni sa našim Pavikom, odigrao i više reprezentativnih utakmica, što je posledica kasnog Pavlovićevog stupanja na veliku scenu. U Kupu Jugoslavije Pavlović je odigrao tri utakmice, uključujući i dva finalna duela protiv ljubljanske Olimpije - 2:2 i 1:0, dok je u utakmicama manje važnosti i protiv slabijih rivala  svoje mesto ustupio mladom Mihalju Keriju.


Finale – druga utakmica: Beograd, 27.maj 1970.

CRVENA ZVEZDA : OLIMPIJA  1:0  (0:0, 0:0)             

Stadion: Crvene zvezde.  Gledalaca: 30.000.  Sudija: M.Gugulović.
Strelac: Džajić u 118.minutu za Crvenu Zvezdu.

CRVENA ZVEZDA:  Dujković, Đorić, Karapandžić, Pavlović, Dojčinovski, Klenkovski, Antonijević, Karasi, Lazarević, Mihajlović, Džajić. Trener: Miljan Miljanić.

OLIMPIJA: Škorić, Rogić, Đorlev, Srbu, Šoškić, Klampfer, Popivoda, Gugleta, Bečejac, Ameršek, Oblak. Trener: N.Gugolj.



U kupu evropskih šampiona Crvena zvezda je u drugom kolu nenadano eliminisana od berlinskog Forverca, prvaka ondašnje Istočne Nemačke, iako je pre utakmice slovila za velikog favorita i po kvalitetu igračkog kadra bila znatno bolji tim. U reprezentaciji Pavlović je odigrao tri utakmice, prijateljske protiv Rumunije i SSSR-a, dvaju tradicionalno neugodnih protivnika, i jednu zvaničnu, protiv Belgije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1970. godine u Brazilu. Međutim, čak ni pobeda od 4:0 nad "crvenim đavolima" nije bila dovoljna plavima da se kvalifikuju za Mundijal, presudio je onaj poraz u Barseloni od Španije 2:1, pa je put Ria krenula  "crvena furija". Pavlović je zbog povrede propustio reprezentativne duele početkom 1970. godine, a u njegovom odsustvu šansu u reprezentaciji dobio je njegov saigrač Kiro Dojčinovski.

1970/71:

Prvenstvo Jugoslavije: 13/0.
Kup Jugoslavije: 5/0 (Vojvodina - 2/0, Bor - 2/0, Velež - 4:0, Sloboda - 4:0, 2:0).
Kup evropskih šampiona: 4/0 (Karl Cajs Jena -  2:3, 4:0, Panatinaikos - 4:1, 0:3).
Reprezentacija: 6/0 (Austrija - 1:0, Holandija - 1:1, 2:0, Rumunija 0:1, DR Nemačka - 2:1, Brazil - 2:2).


Rezultatski jedna od najuspešnijih sezona u istoriji kluba, obeležena plasmanom u polufinale Kupa evropskih šampiona, bila je jedna od slabijih u karijeri ovog fudbalera, budući da je zabeležio samo 13 prvenstvenih nastupa i neretko bio na klupi za rezervne igrače. Povratkom Bogićevića i Jankovića iz Maribora, te igračkim napredovanjem Kerija, Novkovića, Filipovića i Karasija, konkurencija je zaoštrena do te mere da više niko nije bio siguran za mesto u timu. Došlo je i do određenih taktičkih promena, ranije desno krilo ili polutka Zoran Antonijević povučen je na poziciju desnog halfa, poziciju koju je godinama držao upravo Pavlović, dok je sam Pavika premešten na levu stranu. Na početku prvenstva odbrana je najčešće igrala u sastavu: Dujković, Đorić, Krivokuća, Antonijević, Dojčinovski, Keri, da bi vremenom u prvi plan uskočili Bogićević i Pavlović. Jedno vreme su čak njih dvojica bili direktni konkurenti za mesto u timu, da bi se odlaskom Dojčinovskog na odsluženje vojnog roka u polusezoni, otvorilo mesto za obojicu. Tako je u prolećnoj polusezoni odbrana Crvene zvezde najčešće igrala u sastavu: Dujković, Đorić, Krivokuća, Antonijević, Bogićević. Pavlović. Zbog toga je Pavlović propustio duele Kupa šampiona protiv Ujpešt Dože i UTE Arada u jesenjoj polusezoni, da bi zaigrao  protiv Karl Cajs Jene i Panatinaikosa, ponovo na poziciji desnog halfa, koja je upražnjena zbog isključenja Antonijevića na utakmici u Jeni.

Borba za poziciju desnog halfa između Pavlovića i  Antonijevića prenela se i na reprezentaciju, gde se takođe pribeglo kompromisu, pa je tako na utakmici protiv Holandije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo Pavlović igrao na poziciji desnog beka, a Antonijević u half-liniji:

Jugoslavija - Holandija 2:0 (1:0)

Split, Stadion pod Marjanom, Apr 4, ECQ, Gledalaca: 22,000, Sudija: Tshenscher (GFR)
JUG: Radomir Vukcevic (Haj) 4, Miroslav Pavlovic (Czv) 18, Dragoslav Stepanovic (Ofk) 10, Zoran Antonijevic (Czv) 2, Blagoje Paunovic (Par) 19, Dragan Holcer (Haj) 37, Ilija Petkovic (Ofk) 17, Jure Jerkovic (Haj) 8, Josip Bukal (Zel) 16, Jovan Acimovic (Czv) 13, Dragan Dzajic (Czv) 48
Selektor: Vujadin Boskov 5
Izmjene: Ljubisa Rajkovic (Rns) 5 za Antonijevic i Nenad Bjekovic (Par) 5 za Bukal

HOL: Van Beveren, Suurbier, Neeskens, Strik, Drost (80' Klijnjan), Wim Jansen, G. Mühren, Van Hanegem, Wery, Mulders, Keizer
Strijelci: 1:0 Jure Jerkovic (1 Gol) (8'), 2:0 Dragan Dzajic (15 Gol) (39')


Međutim, čak ni pobeda nad nbudućim svetskim vicešampionima nije bila dovoljna aktuelnom evropskom šampionu da izbori plasman na završni turnir Evropskog prvenstva, jer su u odlučujućoj utakmici poraženi od SSSA-a 4:0 i tako posle svetskog propustili i drugo veliko takmičenje za redom.

1971/72:

Prvenstvo Jugoslavije: 34/0.
Kup Jugoslavije: 3/0 (Dubočica - 2:0, Radnički Niš - 1:0, Olimpija - 1:2)
Kup pobednika kupova: 6/0 (Komloi Banyasz 7:2, 1:2, Sparta Roterdam - 1:1, 2:1, Dinamo Moskva - 1:2, 1:1)
Reprezentacija: 14/0 (Mađarska - 1:2, Meksiko - 4:0, DR Nemačka - 0:0, Luksemburg - 0:0, SSSR - 0:0, 0:3, Venecuela - 10/0, Bolivija - 1:1, Paragvaj - 2:1, Peru - 2:1, Škotska - 2:2, Brazil - 0:3, Čehoslovačka - 2:1, Argentina - 4:2).


Povratkom Antonijevića u vezni red, Pavlović se vraća na svoju staru i prirodnu poziciju, mada nisu retke ni situacije u kojima igra na mestu levog halfa. Ponovo je najbolji i najpouzdaniji prvotimac crveno-belih, jedini koji je odigrao sve 34 prvenstvene utakmice. Ali ni njegove, ni dobre igre ostalih prvotimaca nisu bile dovoljne za osvajanje ijednog trofeja, budući da su izgubili prvenstvenu trku sa sarajevskim Željezničarem, u kupu eliminisani u polufinalu od ljubljanske Olimpije, čime su se "zeleni" revanširali crveno-belima za poraz u finalu dve godine ranije, dok su u Kupu kupova poklekli u četvrtfinalu pred moskovskim Dinamom - 1:2 i 1:1.

Pavlović je blistao i u dresu reprezentacije, gde je te sezone odigrao rekordnih četrnaest utakmica. Nakon neuspeha u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, remija bez golova sa DR Nemačkom, Luksemburgom i SSSR-om, te ubedljivog poraza od "zbornaje komande", Pavlović je sa reprezentacijom učestvovao na Minimundijalu u Brazilu, gde su plavi zauzeli treće mesto, zabeleživši nekoliko vrlo vrednih pobeda, pre svega nad Argentinom - 4:2 i Čehoslovačkom - 2:1.


Drugovi iz reprezentacije:Pavika i Jure


Katalinski, Pavlović, Milovan Ćirić, Karasi, Boškov

1972/73:
Prvenstvo Jugoslavije: 33/0.
Kup Jugoslavije: 6/0 (Dinamo Pančevo - 2:0, Čelik - 1:0, Radnički Niš - 1:0, Zagreb - 7:2, Hajduk - 1:1, 1:2).
Kup UEFA: 6/0 (Lozana - 5:1, 2:3, Valensija - 3:1, 1:0, Totenhem - 0:2, 1:0).
Reprezentacija: 7/1 (Italija - 1:3, Engleska - 1:1, Španija - 2:2, Grčka - 1:0, Tunis - 5:0, SR Nemačka - 1:0, Poljska - 2:2 ).


Pavlović je ponovo među najboljim i najstandardnijim prvotimcima Crvene zvezde, dajući ogroman doprinos osvajanju nove 11 šampionske titule. Zabeležio je 33 ligaška nastupa i jedino je povratnik Lazarević bio standardniji od njega, odigravši sve prvenstvene utakmice. U odbrani Crvene zvezde došlo je do nekih izmena. Dugogodišnji prvotimac Milovan Đorić ustupio je svoje mesto Bogićeviću, Krivokuća je istisnuo Jevtića, a Keri Klenkovskog, a došlo je i do zamene na golu gde je Olja Petrović dobio prednost nad Dujkovićem,  tako da je odbrana crveno-belih najčešće igrala u sastavu: Petrović - Bogićević - Krivokuća - Pavlović - Dojčinovski - Keri. Zoran Antonijević je bio na odsluženju vojnog roka, tako da Pavlović praktično nije ni imao konkurenciju na poziciji desnog halfa. U međuvremenu je napredovao u zamenika kapitena, tako da je u odsustvu Džajića on bio taj koji je predvodio ekipu:



Bio je standardan i u domaćem i u Kupu UEFA, ali za razliku od prvenstva crveno-beli nisu uspeli da se domognu ovih trofeja. U Kupu Jugoslavije, poraženi su u finalu od splitskog Hajduka, čime je nastavljena dominacija "bilih" u ovom takmičenju, dok su u Kupu Uefa eliminisani u osminifinala od engleskog Totenhema, aktuelnog osvajača Kupa pobednika kupova. Pre toga zabeležili su vredan uspeh, eliminisavši špansku Valensiju, koja je ranijih godina bila fatalna po naš klub.

Na reprezentativnom planu sezonu je obeležio početak kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1974. godine u Nemačkoj, remi sa Španijom u Las Palmasu- 2:2 i pobeda nad Grčkom u Beogradu - 1:0, te pobeda u prijateljskoj utakmici u Minhenu nad domaćinom Nemačkom od 1:0, kao i remi na Vembliju sa selekcijom "gordog albiona" - 1:1. Na prijateljskoj utakmici protiv Poljske, igranoj 13. maja 1973. godine u Varšavi, Pavlović je postigao svoj drugi i poslednji gol u reprezentativnom dresu.


1973/74:

Prvenstvo Jugoslavije: 30/1.
Kup Jugoslavije: 0/0.
Kup evropskih šampiona: 6/0 ( Stal Mielec - 2:1, 1:0, Liverpul - 2:1, 2:1; Atletiko Madrid -0:2, 1:1).
Reprezentacija: 4/0 (Španija - 0:0, Grčka - 4:2, Mađarska - 2:3, Švedska - 1:2).

U svojoj poslednjoj sezoni u crveno-belom dresu Pavloviću je pripala čast da sa kapitenskom trakom predvodi svoj tim u domaćem prvenstvu i Kupu evropskih šampiona.  Standardni kapiten Dđajić otišao je na odsluženje vojnog roka, ali u timu je bilo takvih igračkih veličina poput Aćimovića, Pižona, Bogićevića, Lazarevića... da izbor Pavlovića za novog predvodnika ekipe dovoljno govori o njegovom igračkom autoritetu i ljudskoj veličini. Ionako jaka konkurencija u odbrani Zvezde dodatno je zaoštrena dolaskom reprezentativnog halfa Dragoslava Stepanovića i Petra Baralića iz čačanskog Borca, pa je za pet mesta u odbrani konkurisalo  čak 12 vrhunskih igrača: Bogićević, Nikola Jovanović, Krivokuća, Stepanović, Jevtić,  Keri, Baralić, Dojčinovski, Pavlović, Antonijević, Klenkovski, Radović i Bratislav Đorđević. U takvoj konkurenciji Pavlović je bio najstandardniji, izostavši sa jedne jedine prvenstvene utakmice, a partneri u odbrani najčešće su mu bili Bogićević, Dojčinovski, Baralić i Keri.





Te sezone nije bilo domaćeg kupa. U kupu evropskih šampiona Pavlović je sa kapitenskom trakom predvodio crveno-bele protiv poljskog prvaka Stal Mieleca i Liverpula, dok je protiv Atletika kapiten bio Dragan Džajić, koji je za tu utakmicu dobio odobrenje vojnih vlasti. Predvođeni kapitenom Pavlovićem, crveno-beli su ostvarili veličanstven uspeh eliminacijom aktuelnog osvajača Kupa UEFA - engleskog Liverpula, postavši prvi inostrana ekipa koja je pobedila na Enfildu u nekoj zvaničnoj utakmici.


Crvena zvezda - Stal, kapiteni Pavlović i Kasperček

Na reprezentativnom planu godina je bila više nego burna. Nakon remija sa Španijom na Maksimiru - 0:0 i pobede nad Grčkom u Atini - 4:2, golovima Karasija u završnici meča, plavi su se preko majstorice sa Španijom - 1:0 kvalifikovali na Svetsko prvenstvo. Pavlović je igrao u oba kvalifikaciona meča, ali je izostao sa frakfurtske majstorice, kada ga je u timu zamenio mlađi i perspektivniji Oblak. Legendarnu half-liniju: Pavlović - Paunović - Holcer zamenili su trojica takođe vrhunskih fudbalera - Oblak, Katalinski i Bogićević. Pavlović je sa reprezentacijom putovao i na Svetsko prvenstvo 1974. godine u Nemačkoj, ali je uglanom bio rezerva i nastupio je jedino na utakmici druge faze takmičenja protiv Švedske - 1:2. Pavloviću je tada bilo već 32. godine pa su prednost, u odnosu na njega, Holcera  i Dojčinovskog, imali mlađi igrači - Oblak, Katalinski, Bogićević i Mužinić. Utakmica sa Švedskom bio je Pavlovićev oproštaj od dresa sa državnim grbom, nakon sedam reprezentativnih sezona i 46 odigranih utakmica. Malo mu je nedostajalo da zabeleži zlatni jubilej, ali je tome najviše kriv kasni dolazak na prvoligašku scenu, u 25. godini života, kada neki iza sebe već imaju na desetine reprezentativnih nastupa. Od 52 reprezentativne utakmice igrane u periodu 1968 - 1974. Pavlović je izostao sa samo šest, što dovoljno govori o njegovoj igračkoj veličini . Još kad tome dodamo da je kao kapiten predvodio reprezentaciju Evrope  protiv selekcije Južne Amerike na utakmici igranoj 31. oktobra 1973. godine u Barseloni. Od kapitena užičke Slobode do kapitena Crvene zvezde i Evrope!
   Kao takav zasluživao je da posle Crvene zvezde zaigra u nekom od najvećih evropskih klubova. Danas bi igrač kvaliteta Miroslava Pavlovića, njegovih voljnih i motoričkih sposobnosti, imao mesta u bilo kojoj evropskoj ekipi. Moje lično mišljenje je da bi Pavika bio izuzetan partner Ćaviju i Inijesti u igri Barselone!? Ali ondašnji propisi, pa i vrednosni sistemi bili su bitno drugačiji od današnjih, tada su se ugovori potpisivali i na deset godina, a igranje u Zvezdi bila je veća čast i privilegija od igranje u bilo kom evropskom velikanu. Odlazilo se tek pred kraj karijere, tek toliko da se unovči igračko znanje i obezbedi novac za stare dane. Ali Pavika je i tu bio izuzetak. Nije otišao odmah čim su se stekli uslovi (u 28. godini), nego je u  Crvenoj zvezdi igrao sve do svoje 32. godine. U tim godinama i nije mogao nći neki bolji inostrani angažman od transfera u tabor belgijskog prvoligaša Diesta. Dres ovog belgijskog kluba nosio je sezonu i po, odigrao 43 prvenstvene utakmice i postigao jedan gol. A onda se otisnuo preko bare i u Americi zaigrao za San Hoze.  Iako duboko u četvrtoj deceniji života tri godine je bio među najboljim igračima američke lige.


Po završetku igračke karijere posvetio se trenerskom poslu, godinama je bio direktor omladinskih škola, najpre Obilića, a potom i Crvene zvezde. Umro je 2004. godine u Beogradu, u 62. godini života. Time su Crvena zvezda, Srbija i bivša Jugoslavija izgubile jednog od svojih najboljih odbrambenih fudbalera svih vremena!
 :hail: :hail: :hail: :hail: :hail:
« Последња измена: 02 Јун 2013, 20:22:28 Bela »

Ван мреже Ivan Vasev

  • Звезда му је све
  • ****
  • Поруке: 3.137
  • Репутација: +2656/-1400
Одг: 1967/68
« Одговор #2 послато: 15 Фебруар 2013, 16:49:21 »
PETAR KRIVOKUĆA



Petar Krivokuća, legendarni fudbaler Crvene zvezde, jedan od najboljih jugoslovenskih bekova svih vremena, igrač koga su samo brojne povrede omele da ne postane as svetskog kalibra! Rođen je 12. juna 1947. godine u Rokcima kraj Ivanjice, karijeru je započeo u lokalnom Javoru, koji je u jugoslovenskim okvirima bio potpuno anoniman klub.

(puna verzija)

 Sledeća stanica u njegovoj karijeri bila je ekipa užičke Slobode, koja je tih šezdesetih godina u drugoligaškoj konkurenciji imala senzacionalu ekipu, sa asovima svetskog formata poput Miroslava Pavlovića, Petra Krivokuće, Milovana Đorića,Radomira Antića, Rešada Kunovca, Slobodana Dogandžića...




Krivokuća, Dogandžić

Njegov stariji brat Blagomir takođe je bio vrhunski fudbaler, čitav svoju karijeru proveo je u OFK Beogradu, uz nekoliko nastupa za crveno-bele kao gostujući igrač:



U zimu 1968. godine Krivokuća kreće stopama svojih bivših klupskih drugova Đorića i Pavlovića i postaje član najboljeg i najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba - Cvene zvezde. Dvojica bivših Užičana Đorić i Krivokuća godinama su činili nezamenljiv bekovski tandem crveno-belih, a neretko su jedan drugome bili direktni konkurenti za mesto u timu, pošto je Krivokuća sa podjednakim upehom mogao da igra na pozicijama i levog i desnog beka. Iako  je široj javnosti poznatiji kao desni bek, prvenstveno zato što je tu ulogu imao u reprezentacji, Krivokuća je veći deo svoje klupske karijere igrao na poziciji levog beka, deleći minutažu sa dvojicom takođe vrhunskih asova, rerezentativaca - Žikom Jevtićem i Dragoslavom Stepanovićem.


Zvezdini Užičani

Za osam godina koliko je nosio crveno-beli dres (4. februar 1968. - 11. jun 1976), Krivokuća je zabeležio 344 zvaničnih nastupa (142 prvenstvena) na kojima je postigao 22 gola.Za to vreme osvojio je četiri titule prvaka Jugoslavije - 1968, 1969, 1970. i 1973. i tri Kupa Jugoslavije - 1968, 1970. i 1971. godine.

1967/68.

Prvenstvo: 0/0
Kup Jugoslavije: 4/0. (Zagreb - 3:1, Borovo - 2:0, Maribor 2:1, Bor - 7:0)


S obzirom na to da je na Marakanu stigao u zimskoj polusezoni i da je trebalo da prođe neophodni period adaptacije na novu sredinu i zahteve velikog kluba, Krivokuća te sezone nije zabeležio niti jedan prvenstveni nastup.  Po onoj narodnoj da tim koji dobija ne treba menjati, Čiča se u prolećnoj polusezoni 1968. godine oslanjao na već provereni i uigran bekovski tandem Đorić - Jevtić, a titula osvojena posle četiri godine, dokazala je ispravnost njegove odluke.
    Ali zato je Krivokući dao prostora u kup utakmicama, da oseti atmosferu, igrački napreduje i u budućnosti postane nezamenljivi deo crveno-bele mašinerije. Krivokuća je te sezone zabeležio četiri kup nastupa, uključujući i finalni protiv Bora, koji je završen rekordnom pobedom našeg tima u finalnim susretima od čak 7:0! Debi u zvaničnim utakmicama imao je 3. marta 1968. godine u pobed nad NK Zagrebomod 3:1, u osmini finala najmasovnijeg jugoslovenskog takmičenja. Igrao je na poziciji desnog beka, zameniši svog velikog prijatelja Milovana Đorića, dok je u polufinalu i finalu igrao na mestu levog beka umesto Žike Jevtića.

FINALE KUPA JUGOSLAVIJE 1968:
CRVENA ZVEZDA - BOR 7:0

Датум   22. мај, 1968.
Стадион   Стадион Црвена звезда, Београд
Гледалаца   10.000
Судија   Ратко Чанак (Београд)
ФК Црвена звезда
(тренер: Миљан Миљанић)   Ратомир Дујковић, Милован Ђорић, Петар Кривокућа, Мирослав Павловић, Кирил Дојчиновски, Слободан Шкрбић, Стеван Остојић, Зоран Антонијевић, Војин Лазаревић, Јован Аћимовић, Драган Џајић
ФК Бор
(тренер: Радојчић)   Хајдуковић, Рајзнер, Ранковић, Перишић, Радуловић, Живановић, Петровић, Сопић, Шорбан, Томић, Паулинц
Стрелци   1-0 Остојић, 35', 2:0 Остојић 47', 3:0 Џајић 62', 4:0 Лазаревић 64', 5:0 Лазаревић 67', 6:0 Остојић 72', 7:0 Џајић 75'



1968/69:

Prvenstvo: 21/2 (strelac:Čelik - 1:1, OFK Beograd 2:0)
Kup Jugoslavije: 2/0 (Crvenka - 4:1, Borovo 2:0)
Kup evropskih šampiona: 2/0 ( Seltik - 1:5, 1:1)


I dok je Đorić neprikosnoven na desnom beku, odigrao sve 34 utakmice, dotle se za poziciju levog beka vodila žestoka borba između iskusnog Žike Jevtića i mlađanog, a supertalentovanog Krivokuće, pri čemu su obojica zabeležili gotovo identičan broj prvenstvenih nastupa (Jevtić 22/0, Krivokuća 21/2). Krivokuća je bio u prednosti na početku sezone, uključujući tu i evropske duele protiv Seltika (1:5 i 1:1), te kup duele protiv Crvenke i Borova, da bi vremenom iskusni Jevtić izbio u prvi plan.  Zamene ove dvojice igrača bile su redova pojava, gotovo na svakoj utakmici, a neretki su bili i slučajevi kada su sva trojica bila na terenu, pri čemu je Jevtić igrao levog beka a Krivokuća u half liniji.

Krivokuća i Jevtić zajedno u timu.

Takvom nedefinisanom statusu Krivokuće umnogome je doprinela njegova mladalačka neozbiljnost i pogrešno shvatnje fudbalske igre, o čemu njegov brat Blagomir u intervjuu za "Tempo" kaže:



1969/70:

Prvenstvo: 21/2 (strelac: Bor 2:2,OFK Beograd 3:1)
Kup Jugoslavije: 3/0 (1/8: Željezničar - 1:0, 1/4: OFK Beograd 1:0, 1/2: Radnički Niš - 2:0)
Kup evropskih šampiona:4/0 (   Linfield FC - 8:0, 4:2, Vorwarts Berlin 1:2, 3:2)

Borba dvojice vrhunskih asova, Jevtića i Krivokuće, za mesto u timu nastavljena je i u sezoni 1969/70, pri čemu je Krivokuća nešto uspešniji (21/2 :14/2), a konkurenciju dodatno zaoštrava Sava Karapandžić - 14/0, koji dobija prednost u odnosu na Žiku i Krivija u obe finalne utakmice Kupa Jugoslavije protiv ljubljanske Olimpije -2:2, 1:0. Ali baš takva konkurencija urodila je izuzetnim rezultatima. Crveno-beli su po četvrti put u klupskoj istoriji osvojili duplu krunu, nadmoćno trijumfovali i u prvenstvu  u kupu, a podbacili jedino u Evropi gde su u drugom kolu KEŠ-a neočekivano eliminisani od šampiona tadašnje Istočne Nemačke Vorwartsa iz Berlina - 1:2, 3:2. Krivokuća, kao po pravilu, najbolje partije pruža protiv OFK Bograda,a dobre gre kruniše golovima, kao da želi da dokaže bratu Blagomiru da se igrački uozbiljio i da može da bude ponosan na njega. Standardn je u Evropi, odigravši se 4 utakmice u Kupu šampiona.Protiv Vorwartsa su na terenu bili i Jevtić i Krivokuća,pri čemu je Krivi igrao na poziciji krilnog halfa umesto standardnog Branka Klenkovskog.


Krivokuća - Keri

1970/71:

Prvenstvo: 29/0.
Kup Jugoslavije: 2/0. (1/1: Sloboda Tuzla - 4:0, 2:0)
Kup evropskih šampiona: 4/0. (1/16: Ujpešt Doža 0:2, 4:0, 1/8: UTA Arad - 3:0, 3:1)


Krivokuća konačno postaje standardni prvotimac, pošto je njegov direktni konkurent za mesto u timu Žika Jevtić otišao na odsluženje vojnog roka.  S druge strane, zoštrava se borba na desnom beku pošto dotle neprikosnoveni Milovan Đorić dobija konkurencju u vidu povratnika Bogićevića. Teško je odrediti šta je ko tu igrao na kojoj utakmici  obzirom da je veliki broj igrača mogao sa podjednakim uspehom daigra na više pozicia: Krivokuća, Bogićević, Pavlović, Antonijević, Klenkovski, Novković, Keri... Krivokuća je bio sandadan u prvenstvu, odigravši 29 utakmica, na kojima nije uspeo da se upiše u listu strelaca. U Kupu je igrao samo  obe finalne utakmice protiv tuzlanske Slobode,propustivši prethodne runde verovatno iz taktičkih razloga, jer je takmičenje na tri fronta bilo naporno za igrače i iziskivalo česte rotacije u timu. U istorijskom pohodu na polufinale Kupa evropskih šampiona Krivokuća je igrao obe utakmice protiv Ujpešt Dože i rumunskog Arada, a čudi njegov izostnak iz duela protiv Karl Cajs Jene i Panatinaikosa, pogotovo s obzirom na neigranje Dojčiovskog (JNA) i njegove prinudne alternative Antonijevića. Čiča je iz sa njemu pozntih razloga poverenje ukazao mlađem i  ofanzivnijem Novkoviću, koji je nesumnjivo bio dobar igrač, ali ne u rangu Krivokuće. Nije u pitanju ni eventalna povreda Krivokuće, kojima je ovaj igrač bio sklon, s obzirom na to da je tih nedelja bio standardan u prvenstvu. Možda je Čiča ubacivanjem ofanzivnijeg Novkovića želeo da nadomesti izostanak kažnjenog Džajića.

Krivokuća je u jednom trenutku doveo u pitanje članstvo u Crvenoj zvezdi. malo je trebalo da ga zbog "madridske avanture" Miljanić stavi na transfer listu, odnosno da ga ustupi drugom klubu. tada je shvatio da mu nije sve dozvoljeno i da je podvrgnut klupskoj disciplini. Od tog dana je počeo da sazreva kao čovek i da na fudbal gleda drugim očima i sledeća godina je za njega bila prelomna.



1971/72:

Prvenstvo: 33/4 (strelac: Vardar - 4:1, Željezničar 3:1, Maribor 3:0,  Hajduk 5:2)
Kup Jugoslavije: 3/0 (1/32: Dubočica - 2:0,1 /16: Bor - 4:2, 1/4: Olimpija - 1:2)
Kup pobednika kupova: 6/2 (1/16: Komloi Banyasz    - 7:2 (1), 1:2, Sparta Rotterdam 1:1, 2:1, Dinamo Moskva 1:2, 1:1 (1))


Nagli uspon u karijeri Petra Krivokuća započinje od sezone 1971/72, kada on počinje ozbiljnije i profesionalnije da se odnosi prema svojim fudbalskim obavezama, te postaje stanardni reprezentativac i izrasta u jednog od najboljih jugoslovenskih odbrambnih fudbalera. U tandemu sa Vladislavom Bogićevićem, koji je istisnuo iz tima Đorića, čini jedan od najboljih bekovskh parova u istoriji fudbala na ovim prostoima.Obojica postaju reprezentativci, ali u dresu sa nacionalnim grbom ne igraju na svojim klupskim pozicijama. Kako je Dragoslav Stepanović tih godina bio nepriksnoven na levom beku, Krivokuća šansu dobija na poziciji desnog beka, dok je Bogićević u početku bio alternativa čuvenoj half liniji Pavlović - Paunović - Holcer, a kasniji nezamenljivi libero nacionalnog tima.



U izboru za najboljeg jugoslovenskog fudbalera Krivokuća je te godine zauzeo drugo mesto iza nenadmašnog golgetera Dušana Bajevića, najboljeg strelca Minimundjala u Brazilu, na kome su "plavi" zauzeli treće mesto. Početak seamdesetih godina u jugoslovenskom fudbalu obeležila je dominacija levih bekova, budući da je prethodne godine za najboljeg igrača jugoslovenske lige proglašen Dragoslav Stepanović, Krivokućin veliki rival najpre u reprezentaciji, a kasnije i u Crvenoj zvezdi!

Krivokuća je te godine bio standardan i dominantan u svim takmičenjima, izostavši sa samo jedne prvenstvene utakmice. U prvenstvu je zabeležio rekordni golgetrski učinak, postigavši 4 gola na 33 ligaška nastupa, a efikasan je bio i u Evropi, u Kupu pobednika kupova, gde je na šest utakmica dva puta zatresao mrežu protivnika, po jednom Komloi Banyasz-u i moskovskom Dinamu.

Banyasz  :  Crvena Zvezda  2:7  (2:3),  Komloi, 15.IX 1971.
Strelci: 1:0  Juhasz  (14), 1:1  Karasi  (19), 1:2  Filipović  (33), 1:3  Antonijević  (41), 2:3  Horvath  (44), 2:4  Filipović  (54), 2:5 Petar Krivokuća  (62), 2:6  Filipović  (67),
2:7  Filipović  (71).  Stadoin:  Komloi.  Gledalaca:  8.000.  Sudija:  Marneul Lobo (Portugal)
Banyasz:  Bush (Erdeshi), Kotai, Kovacz, Chzordash, Horvath (Mohachik), Makrai, Bordacz, Juhasz, Scholmoschi, Orosh, Benchik. Trener:  Lorant
Crvena Zvezda:  Dujković, Đorić, Krivokuća, Antonijević, Bogićević (od 46. minuta Sušić), Pavlović, Klenkovski (od 33. minuta Keri), Karasi, Filipović, Aćimović, Novković. Trener:  Miljan Miljanić


Dynamo  :  Crvena Zvezda  1:1  (0:0),  Tashkent, 23.III 1972.
Strelci: 0:1 Petar  Krivokuća  (52), 1:1  Kozemyakin  (75).  Stadion:  Tashkent.  Gledalaca:  60.000.  Sudija:  Roger Machin (Francuska)
Dynamo:  Pilgui, Basalev, Dobonosov, Zykov, Dolmatov, Zhukov, Baidatchini, Jakubik, Kozemyakin, Makovikov, Evryuzhikhin. Trener:  Konstantin Beskov
Crvena Zvezda:  Dujković Đorić, Bogićević, Krivokuća, Dojčinovski, Pavlović, Novković, Antonijević, Panajotović, Ađimović, Karasi. Trener:  Miljan Miljanić


1972/73:

Prvenstvo: 26/3 (Vojvodina - 3:1, 2 gola, Bor - 5:1)
Kup Jugoslavije: 0/0
Kup UEFA: 6/0 (Lausanne Sports - 5:1, 2:3, Valensija 3:1, 1:0, Totenhem - 0:2, 1:0)

U trenutku kada mu je karijera krenula uzlaznom putanjom i kada je smatran jednim od najboljih bekova Evrope, Krivokuću počinju da prate povrede,jedna za drugom, zbog kojih nije ostvario karijeru na nivou svog talenta. Jedan deo šampionske 172/73, propustio je zbog povrede, u Kupu nije odigrao niti jednu utakmicu, ali je zato bio standardan u Evropi, gde su crveno-beli u 1/8 finala Kupa UEFA eliminisani od engleskog Totenhema, zabeleživši pre toga dve vrlo impresivne pobede nad Lozanom i Valensijom, osvetivši se "slepim miševima" za eliminaciju u Kupu sajamskih gradova nekoliko sezona ranije.

CRVENA ZVEZDA - VALENCIA CF 3:1 (2:0)
25. 10. 1972.GODINE 16:30 h
Stadion: Crvene Zvezde
Gledalaca: 35.000
Sudija: Kenneth Burns - Engleska
Strelci: Lazarević u 21. Karasi u 44. i Aćimović u 77. min. za Crvenu Zvezdu a Klaramunt II u 48. min. za Valenciu.
CRVENA ZVEZDA: O. Petrović, Krivokuća, Bogićević, Pavlović, Dojčinovski, Novković, Janković, Karasi, Lazarević, Aćimović, Džajić. Trener: Miljan Miljanić
VALENCIA CF: Melendez, Vidagany, Barrachina, Anibal, Anton, Manolete,Claramunt I, Lico, Fuertes (Pepin od 75.), Adorno, ClaramuntII. Trener: Alfredo di Stefano.











1973/74:

Prvenstvo: 6/0.
Kup Jugoslavije: /
Kup evropskih šampiona: 1/0. (Liverpul - 2:1)


Zbog povrede Krivokuća je propustio veći deo sezone, odigravši samo sedam utakmica,šest u prvenstvu i jednu u Evropi, legendarni susret protiv Liverpula u Beogradu.Crveno-beli su u svojim redovima imali dvojicu ponajboljih levih bekova Evrope - Krivokuća i Stepanovića,ali su njih dvojica odigrali samo deset prvenstvenih utakmica.





Taman kada se vratio na teren, Krivokuću je zadesio novi peh. Zbog povrede zadobijene na prijateljskoj utakmici protiv Engleske 5. juna 1974. godine,propustio je Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, na kome je trebalo da bude starter, a ispustio je i priliku da sebi obezbedi transfer u neki od vodećih evropskih klubova.






1974/75:

JNA

Prinudnu pauzu zbog povrede Krivokuća je iskoristio da odsluži vojni roki oduži svoj dug domovini:




1975/76:

Prvenstvo: 6/0.
Kup Jugoslavije:0/0
Kup UEFA: 2/0 (Hamburger SV- 1:1, 0:4)


Po izlasku iz armije nedovoljo spremni Krivokuća nije uspeo da se izbori za mesto standardnog prvotimca u konkurenciji dvojice takođe vrhunskih bekova - Stepanovića i Novkovića, zbog čega je zabeležio samo šest prvenstvenih nastupa. Odigrao je i dve utakmice u Kupu UEFA, protiv nemačkog Hamburgera, tima koji je tih godina bio u ekspanziji,što je rezultiralo osvajanjem Kupa šampiona 1981. godine. Tim koji je godinu dana ranije igrao polufinale KPK, eliminisavši moćni madridski Real sa Brajtnerom, Necerom,Amansiom... nije uspeo da se ozbiljnije suprostavi Nemcima,  predvođenih legendarnim Manfredom Kalcom. Krivokuć je bio starteru Hamburgu, dok je na beogradskom susretu u igru ušao u 60. minutu, zamenivši Mileta Novkovića.



1976/77:

IRAKLIS SOLUN : 13/0.
Kup pobednika kupova: 2/0 (Apoel Nikozija - 0:0, 2:0)

Umesto da karijeru nastavi u nekom od najvećih evropskih klubova, adekvatno svojim fudbaskim kvalitetima, povrede su učinile da svojevremeno najbolji evropski bek završi u preskromnom Iraklisu  iz Soluna, u evropskim okvirima drugorazrednom klubu, o čemu svedoči  eliminacija u prvom kolu KPK-ova od tada nejakog Apoela sa Kipra.

1977/78:

FC Rouen: 27/1.

Po povratku iz inostranstva igrao je nekoliko sezona za beogradske srpskoligaše Obilić i Voždovački, u kome je 1983. godine okončao karijeru.



14. 06. 1972 - 05.06. 1974:   13/0


Uz četiri utakmice za omladinsku (1962), sedam za mladu (dao jedan gol) i jednu za "B" reprezentaciju (1964), odigrao je i 13 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 14. juna 1972. protiv Venecuele (10:0) u Kuritibi, na "Kupu nezavisnosti Brazila", a poslednju utakmicu odigrao je 5. juna 1974. protiv Engleske (2:2) u Beogradu, na kojoj je bio povređen i zbog povrede nije putovao na Svetsko prvenstvo 1974. u SR Nemačkoj.

Utakmice reprezentacije Jugoslavije u kojima je nastupao :

PU   14.06.1972    Jugoslavija   -    Venecuela   10-0   (5-0)
PU   22.06.1972    Jugoslavija   -    Paragvaj   2-1   (0-1)
PU   25.06.1972    Jugoslavija   -    Peru   2-1   (2-1)
PU   29.06.1972    Jugoslavija   -    Škotska   2-2   (0-1)
PU   02.07.1972    Brazil   -    Jugoslavija   3-0   (0-0)
PU   20.09.1972    Italija   -    Jugoslavija   3-1   (0-0)
PU   11.10.1972    Engleska   -    Jugoslavija   1-1   (1-0)
KSP   19.10.1972    Španija   -    Jugoslavija   2-2   (1-0)
KSP   19.11.1972    Jugoslavija   -    Grčka   1-0   (1-0)
PU   04.02.1973    Tunis   -    Jugoslavija   0-5   (0-2)
KSP   21.10.1973    Jugoslavija   -    Španija   0-0   (0-0)
PU   29.05.1974    Mađarska   -    Jugoslavija   3-2   (0-2)
PU   05.06.1974    Jugoslavija   -    Engleska   2-2   (1-1)


Po okončanju fudbalske karijere radio je u stručnom štabu crveno-belih, a jedno vreme, tokom 2009. godine, bio je direktor omladinske škole crveno-belih, da bi mesto koordinatora mlađih kategorija napustio zbog neslaganja sa klupskom politikom čoveka koji ga je postavio na tu funkciju - Vladana Lukić.



Legendarni as, jedan od najboljih bekova Crvene zvezde i jugoslovenskog fudbala, čovek koga su samo povrede sprečile da stekne planetarnu popularnost!
« Последња измена: 03 Јул 2013, 15:49:44 Bela »

Ван мреже Ivan Vasev

  • Звезда му је све
  • ****
  • Поруке: 3.137
  • Репутација: +2656/-1400
Одг: 1967/68
« Одговор #3 послато: 24 Фебруар 2013, 14:45:12 »
Boško Kajganić



Boško Kajganić (1949 - 1977),  tragična figura jugoslovenskog fudbala. Golman koji je deset godina čekao svoju šansu na golu Crvene zvezde, da bi na vrhuncu karijere, u naponu životne snage tragično stradao u automobilskoj nesreći.  Golmanska i ljudska veličina, o čemu najbolje svedoči njegov odnos sa Ognjenom Petrovićem, čovekom kome je pet godina bio rezerva u crveno-belom dresu. Čak i onda kada su mnogi stručnjaci tvrdili da je nepravedno zapostavljen i da je po golmanskim kvalitetima prevazišao Olju, Kajganić se nije libio da ustvrdi da je Petrović najbolji golman u zemlji i da je za Veležovca Marića doktor, a svom sinu, našem bivšem rukometašu, nadenuo je ime upravo po imenu svog "ljutog" rivala.
    Rođen je u Odžacima 29. aprila 1949. godine. U Crvenu zvezdu stigao je 1967. godine, ali je priliku da postane prvotimac čekao čitavih devet godina, sve do 1976. godine i Petrovićevog odlaska u Bastiju. U početku je imao status četvrtog golmana, iza u to vreme neprikosnovenog Dujkovića i njegovih alternativa Petrovića i Racića, tako da dve sezone nije zabeležio niti jedan prvenstveni nastup. Branio je uglavnom na prijateljskim i revijalnim utakmicama, sticao iskustvo, učio i strpljivo čekao svojih pet minuta.
 


U svrhu sticanja iskustva i igračkog napredovanja, pozajmljen je 1969. godine kraljevačkoj Slogi, koja se u to vreme takmičila u Drugoj ligi. Bio je to pravi izbor, Kajganić je u Kraljevu toliko briljirao da je te godine proglašen najboljim golmanom druge lige, a svoj zvezdani trenutak imao je u Podgorici, u revanš utakmici kvalifikacija kada je fudbalerima Budućnosti odbranio čak šest jedanaesterca u penal seriji, uz to i bio precizan sa bele tačke i svoj tim odveo u narednu rundu. Ljubitelji fudbala u Kraljevu i dan-danas prepričavaju tu utakmicu i sa pijetetom govore o najvećoj kraljevačkoj "jedinici" svih vremena.



Dobrim odbranama izborio je povratak na Marakanu i u sezoni 1970/71. bio drugi čuvar mreže iza Dujkovića. Petrović se nalazio na odsluženju vojnog roka, a Racić na pozajmici u nikšićkoj Sutjesci, što je iskoristio mladi Kajganić i te sezone upisao pet prvenstvenih nastupa.



 Povratkom Petrovića, Kajganić gubi status prve rezerve i u toj konstelaciji snaga te sezone beleži samo jedan prvenstveni i jedan kup  nastup. Međutim, pogrešno bi bilo suditi o Kajganićevim golmanskim kvalitetima na osnovu broja prvenstvenih nastupa, jer Crvena zvezda je u to vreme u svojim redovima imala trojicu, slobodno se može reći, svetskih golmana, kadrih i sposobnih da stanu na gol bilo koje evropske ekipe. Tako je Dujković, koji je u reprezentaciji zabeležio svega četiri nastupa, početkom sedamdesetih godina bio na meti slavnog Reala, a treći golman Kajganić karijeru nastavio u turskom velikanu Galatasaraju. Ilustracije radi, Zvezda danas ne uspeva da svog prvog golmana uvali ni u drugorazredne turske timove.

  Čak ni Dujkovićevo ispadanje iz forme ni odlazak na odsluženje vojnog roka nisu doprineli poboljšanju Kajganićevog statusa, pošto je ulogu prvog golmana preuzeo Ognjen Petrović, a razervnog čuvara iskusni Racić, povratnik iz Sutjeske. Tu situaciju Kajganić je iskoristio da i sam reguliše vojnu obavezu, da bi po izlasku iz armije ponovo dobio ulogu drugog čuvara mreže. U sezoni 1974/75, u kojoj je naš tim igrao polufinale Kupa pobednika kupova, Kajganić beleži šest prvenstvenih nastupa, među kojima je najznačajniji trijumf nad Dinamom - 3:2 u Beogradu.



 Nešto veću minutažu ima u sezoni 1975/76, kada beleži deset prvenstvenih i jedan kup nastup, da bi tek nakon osam godina provedenih u klubu prvi golman postao u sezoni 1976/77. Kajganićev "večiti rival" Petrović otišao je u francusku Bastiju, tako da su mu konkurenti za mesto u timu bili mlađani Dika Stojanović i Đavo Simeunović. Kajganić je branio na 24 prvenstvene utakmice, a meč karijere odigrao je 7. novembra 1976. godine na večitom derbiju, kada je upravo on bio najzaslužniji za trijumf nad večitim rivalom:


CRVENA ZVEZDA - PARTIZAN 1:0 (0:0)

Beograd, 7. novembar 1976.
Stadion: Crvene Zvezde. Gledalaca: 100.000. Sudija: Čajić.
Strelac: Filipović u 53.  minutu za Crvenu Zvezdu.
Crvena Zvezda: Kajganić, Jelikić, Novković, Muslin, Radović (Đorđević), Bogićević, Nikolić, Jovanović, Filipović, Sušić, Šestić (Baralić). Trener: Zec.
Partizan: Borota, Kozić, Antić, Stojković, Đurović, Kunovac, Zavišić, Polak, Grubješić, Trifunović (B. Đorđević), Paunović. Trener: Miladinović.




U velikoj meri zahvaljujući i njegovim dobrim odbranama Crvena zvezda je te godine uspela da povrati šampionsku titulu. Pored 24 prvenstvena Kajganić je zabeležio i tri nastupa u Kupu UEFA, protiv Austrije u Beogradu i oba duela protiv AEK-a.



Dobre odbrane u crveno-belom dresu bile su najbolja preporuka već dvadesetosmogodišnjem Kajganiću da lakše pronađe inostrani angažman. Turska je u ono vreme bila prava "Meka" za jugoslovenske fudbalere i stručnjake, koji su u turskom fudbalu imali maltene prosvetiteljsku ulogu, pa ne čudi Kajganićev transfer u redove tamošnjeg velikana Galatasaraja. Međutim, sudbina se grubo poigrala sa njim. Devet godina je strpljivo čekao svojih pet minuta, a oni su bukvalno toliko i trajali. U trenutku kada se izborio za status standardnog prvotimca i smatran jednim od najboljih golmana turske lige, Kajganić je tragično stradao u automobilskoj nesreći. Međutim, samo šest utakmica  bilo je dovoljno Kajganiću da ostavi takav utisak na tamošnje ljubitelje fudbala da ga neki i dan-danas svrstavaju u idealni tim Galatasaraja svih vremena ispred jednog Tafarela!!!




Od automobila ostala samo kajgana

A od strane Zvezdinih navijača dobio je nesvakidašnje priznanje. Postao je prvi igrač u istoriji jugoslovenskog fudbala koji je dobio svoj  klub navijača! Taj klub odavno više ne postoji, ali da još uvek imao poštovalaca lika i dela legendarnog golmana potvrđuje i ovaj moj tekst!
« Последња измена: 02 Јун 2013, 20:21:38 Bela »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #4 послато: 02 Јун 2013, 19:09:46 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #5 послато: 02 Јун 2013, 19:11:05 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #6 послато: 02 Јун 2013, 19:12:06 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #7 послато: 02 Јун 2013, 19:12:34 »
Kiril Dojčinovski

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #8 послато: 02 Јун 2013, 19:12:58 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #9 послато: 02 Јун 2013, 19:13:47 »
Zoran Antonijević




Zoran Antonijević (1945 - 2008.), legendarni fudbaler Crvene zvezde, standardni prvotimac najuspešnije generacije u istoriji kluba. Rođen je u Beogradu 21. oktobra 1945. godine, karijeru je započeo u ekipi "21.maja" iz Rakovice, odakle je kasnije prešao u redove najuspešnijeg rakovičkog kluba - IMT-a. Dres "traktorista"nosio je do 1967. godine, kada, na opšte iznenađenje javnosti, prelazi u redove najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba - Crvene zvezde. Direktno sa srpskoligaških terena stiže na veliku scenu i veoma brzo postaje nezamenljivi prvotimac i jedan od nosilaca Zvezdine igre. Antonijeviću je tada bilo 22 godine, što znači da je po današnjim standardima kasno stigao u veliki klub. Vremena su bila drugačija, konkurencija žestoka, tako da je čak i asovima kalibra jednog Žote bilo teško da se probiju na veliku scenu. Međutim, takav biser nije promakao oku velikog trenerskog maga Miljana Miljanića, koji je te 1967. godine započeo formiranje najtrofejnije generacije u klupskoj istoriji, i to od igača s srpskoligaških terena, iz Užica preko Čačka do Rakovice.
   Dres Crvene  zvezde Antonijević je nosio osam sezona, od 1967. do 1975. godine, odigrao 429 zvaničnih utakmica,185 prvenstvenih, na kojima je postigao 65 golova. Sa crveno-belima osvojio je četiri titule prvaka Jugoslavije - 1968, 1969, 1970. i 1973. godine, tri Kupa Jugoslavije - 1968, 1970. i 1971, te Mitropa kup 1968. Bio je nezamenljivi član ekipe koja je 1970. godine igrala polufinale Kupa evropskih šampiona i eliminisana pod krajnje sumjivim okolnostima.





1967/68:
Prvenstvo: 29/5.
Kup Jugoslavije: 3/0.
Mitropa kup:?/?

 Već u debitantskoj sezoni Antonijević postaje jedan od stubova Zvezdine igre, važan šraf crveno-bele mašinerije koja je te sezone mlela sve pred sobom, osvojivši sve što se osvojiti moglo - Prvenstvo, domaći i srednjoevropski Kup.Igrajući na poziciji desnog krila, zabeležio je 29 prvenstvenih nastupa na kojima je postigao 5 golova, uz tri nastupa u Kupu Jugoslavije, uključujući i onaj finalni protiv Bora, završen rekordnom pobedom našeg tima od 7:0:

CRVENA ZVEZDA - BOR 7:0
Датум   22. мај, 1968.
Стадион   Стадион Црвена звезда, Београд
Гледалаца   10.000
Судија   Ратко Чанак (Београд)
ФК Црвена звезда
(тренер: Миљан Миљанић)   Ратомир Дујковић, Милован Ђорић, Петар Кривокућа, Мирослав Павловић, Кирил Дојчиновски, Слободан Шкрбић, Стеван Остојић, Зоран Антонијевић, Војин Лазаревић, Јован Аћимовић, Драган Џајић
ФК Бор
(тренер: Радојчић)   Хајдуковић, Рајзнер, Ранковић, Перишић, Радуловић, Живановић, Петровић, Сопић, Шорбан, Томић, Паулинц
Стрелци   1-0 Остојић, 35', 2:0 Остојић 47', 3:0 Џајић 62', 4:0 Лазаревић 64', 5:0 Лазаревић 67', 6:0 Остојић 72', 7:0 Џајић 75'


Čiča, Džaja, Duja, Bata Džora, Krivi, Pavika, Kiro, Toša Živanović, Kotlaić (fizioterapeut), dr Nešović
Racić, Žota, Steva, Laza,Kule i  Škrba.

1968/69:
Prvenstvo: 30/5.
Kup Jugoslavije: 4/1 ( Crvenka -4:1, Borovo - 2:0, Napredak - 4:0 (gol), Hajduk- 0:1)
Kup evropskih šampiona: 2/0 ( Seltik - 1:5, 1:1)


U sezoni 1969/70. Antonijević je nezamenljivi član najstandardnije postave u istoriji crvno-belih: Dujković - Đorić - Krivokuća - Pavlović - Dojčinovski - Klenkovski - Antonijević - Ostojić - Lazarević- Aćimović - Džajić. Najstandardnije u tom smislu da je gotovo čitavo prvenstvo oigrala  istom sastavu, bez rotacija svojstvenih modernom fudbalu. Jedina prava borba vodila se za poziciju levog beka, gde su ravnopravno konkurisali iskusni Žika  Jevtić i novajlija Petar Krivokuća. Alternativa Antonijeviću bio je u to vreme mlađani Slobodan Janković. Na 30 prvenstvenih utakmica Antonijević je postigao 5 golova, među kojima je, svakako , najznačajniji onaj postignut u 43. večitom derbiju, završen rekordnom pobedom našeg tima od čak 6:1! Iako je napad crveno - belih sa  kraja šezdesetih godina uglavnom bio poznat po tandemu Aćimović - Džajić na levoj strani, na ovoj utakmici dominirala je desna strana tog napada Antonijević - Ostojić, postigavši četiri od šest Zvezdinih golova.
CRVENA ZVEZDA - PARTIZAN 6:1 (2:1)
43rd DERBI, 17. november 1968.

Stadium: Crvena Zvezda. Spectators: 25.000. Referee: Skoric.
Scorers: Ostojic in 15. 21. and 60. Pavlovic in 48. Antonjievic in 51. and Dzajic in 87. minut for Crvena zvezda, and Katic in 24. minut for Partizan.
Crvena Zvezda: Dujkovic, Djoric, Krivokuca, Pavlovic, Dojcinovski, Klenkovski, Antonijevic, Ostojic, Lazarevic, Acimovic and Dzajic.
Partizan: Curkovic, Bajic, Cicic, Radakovic, Radovic, Budisic, Lj. Prekazi, Kovacevic, Katic, Tosic and Djordjic (Olarevic).

 U Kupu Jugoslavije, gde su crveno-beli dospeli do polufinala i eliminisani od splitskog Hajduka - 0:1, Antonijević je odigrao sve četiri utakmice, postigavši jedan gol protiv kruševačkog  Napretka u četvrtfinalu najmasovnijeg jugoslovenskog takmičenja. Bio je standardan i na evropskoj sceni, gde su crveno- beli pretrpeli rezultatski debakl u 1. kolu KEŠ-a - 1:5, 1:1.





1969/70.
Prvenstvo: 34/3.
Kup Jugoslavije: 6/0.
Kup evropskih šampiona: 4/5.(Linfield FC - 8:0, 4:2, Vorwarts Berlin - 1:2, 3:2)



Najuspešnija sezona u karijeri Zorana Antonijevića bila je 1969/70, u kojoj je on bio najbolji i najstandardniji prvotimac crveno-belih, ne izostavši ni sa jedne utakmice u svim takmčenjima u kojima je Zvezda učestvovala. Bio je među najzaslužnijima za osvajanje duple krune, druge u roku od samo tri sezone. Pošto je Janković ustupljen Mariboru, Antonijević nije imao dostojnu alternativu na poziciji desnog krila, dok su se na poziciji desne polutke ravnopravno senjivali Karasi i Ostojić. Pored 34 prvenstvenih i šest kup nastupa, Antonijević je odigrao i četiri utakmice u Kupu evropskih šampiona na kojima je postigao pet golova. Utakmicu života Antonijević je odigrao 1. oktobra 1969. godine protiv Linfilda u gostima - 4:2, postigavši sva četiri gola za crveno - bele:

LINFILD FC - CRVENA ZVEZDA 2: 4
strelci: 1:0 Alan McGraw (20'), 2:0  Alan McGraw (35'), 2:1 Zoran Antonijević (45'), 2:2 Zoran Antonijević (65'), 2:3  Zoran Antonijević (71'), 2:4  Zoran Antonijević (72').

CRVENA ZVEZDA:
Dragan Racić - Mihalj Keri - Petar Krivokuća - Miroslav Pavlović - Kiril Dojčinovski - Branko Klenkovski - Zoran Antonijević - Stanislav Karasi - Stevan Ostojić - Jovan Aćimović - Milan Arnejčić.

Bio je strelac vodećeg gola protiv Vorwartsa u Berlinu, ali su Istočni Nemci uspeli da preokrenu rezultat i kasnije se plasiraju u narednu  rundu. Bio  je to poraz veoma sličan onom protiv Kelna dve decenije kasnije. Jedan veliki tim crveno-belih platio je danak evropkom neiskustvu i praktično sam sebe pobedio, ali je iz tog poraza izašao i jači i zreliji i već naredne sezone stigao na prag finala najelitnijeg evropskog takmičenja.




1970/71.
Prvenstvo:  30/2.
Kup Jugoslavije: 5/0.
Kup evropskih šampiona: 5/0 (Ujpešt Doža - 0:2, 4:0, UTA Arad - 3:0, 3:1, Karl Cajs Jena 2:3, Panatinaikos - 0 :3)


Status standardnog prvotimca Antonijević zadržava i u sezoni 1970/71, s tim što sa desnog krila biva prekomandovan na poziciju desnog halfa. Half-linija crveno-belih iz sezone 1970/71: Antonijević - Bogićević - Pavlović, uz  alternative u vidu Kirila Dojčinovskog, Branka Klenkovskog i Mihalja Kerija, najjača je half-linija u Zvezdinoj istoriji, bolja od trilinga Tasić - Spajić - Vladica Popović ili od štoperskog tandema Belodedić - Najdoski, jer je bila sastavljena od sve samih fudbalskih znalaca, vrhunskih tehničara, što u ovim drugim linijama nije uvek bio slučaj. A kako se Antonijević snašao u toj novoj ulozi svedoči podatak da je kao desni half debitovao u nacionalnom dresu i svih svojih osam reprezentativnih nastupa zabeležio upravo na toj poziciji.
  U prvenstvu je na 30 ligaških utakmica postigao 2 gola, zabeležio pet kup nastupa,uključujući i dva finalna protiv tuzlanske Slobode - 4:0 i 2:0, te odigrao 5 utakmica u Kupu šampiona, gde su crveno-beli nesrećno eliminisani u polufinalu od Panatinaikosa.  Antonijević je propustio oba polufinalna duela, da li zbog povrede, kartona ili taktičkih zamisli ne znam, tek njegovo mesto u timu zauzeo je mladi Mile Novković. Ko zna, možda bi sa Žotom u timu ishod bio drugačiji?!

1971/72.
Prvenstvo: 25/2.
Kup Jugoslavije: 3/0  (Dubočica - 2:0, Bor - 4:2, Olimpija - 1:2)
Kup pobednika kupova: 4/2 (Komloi Banyasz 7:2 (1), Sparta Roterdam 2:1(1) i 1:1,Dinamo Moskva 1:1).


Povratkom Kire Dojčinovskog u startnu postavu, Antonijević zauzima svoju staru poziciju u veznom redu, s tim što sad pored desnog krila sve češće preuzima ulogu desne polutke. Minutažu deli sa Slobodanom Jankovićem, a kada su obojica u timu, Janković igra desno krilo, ok Antonijević prelazi na poziciju desne polutke ili desnog halfa.  Na 25 prvenstvenih utakmica postiže 2 gola, a isti učinak ostvaruje i u Kupu pobednika kupova, gde uspeva da zatrese mreže mađalskog Komloi Banyasz-a i holandske Sparte:

CRVENA ZVEZDA - SPARTA ROTTERDAM 2:1
Beograd, Marakana,03.11. 1971, 1/8 finla KPK-a

strelci: 1:0 Stanislav Karasi (36'), 1:1 Jan Klijnjan (51'), 2:1 Zoran Antonijević (82').

CRVENA ZVEZDA:
Ratomir Dujković - Branko Radović - Petar Krivokuća - Miroslav Pavlović - Vladislav Bogićević - Mihalj Keri - Zoran Antonijević - Mile Novković - Zoran Filipović - Jovan Aćimović - Stanisav Karasi.

SPARTA ROTTERDAM:
Pim Doesburg - Hans Eijkenbroek - Gerrie Ter Horst -Jan van der Veen   - Stef Walbeek   -Jörgen Kristensen - Henk Bosveld - Nol Heijerman -Jan Klijnjan    - Aad Koudijzer - Hans Venneker.


1972/73.
Prvenstvo: 4/0.
Kup Jugoslavije:0/0.

Antonijević započinje prvenstvo, ali nakon samo četiri prvenstvena kola odlazi na odsluženje vojnog roka zog čega propušta ostatak sezone:



1973/74:
Prvenstvo: 15/4.
Kup Jugoslavije: (nije igran)
Kup evropskih šampiona: 0/0.


Iako je 1973. godine napunio 28 godina i prema propisima FSJ stekao pravo za odlazak u inostranstvo, Antonijević ostaje u Crvenoj zvezdi ne bi li crveno-belima pomogao u novom pohodu na Kup šampiona. Ali kako još nije bio u punoj takmičarskoj formi, Antonijević je svih šest utakmica presedeo na klupi, dok su prednost dobili mlađi i spremniji igrači - Janković i Petrović u napadu, te Dojčinovski i Baralić u odbrani. Tako je Antonijević propustio istorijske duele protiv Liverpula, na kojima se proslavio njegov direktni konkurent za mesto u timu - Slobodan Janković, postigavši dva fenomenalna gola, po jedan u obe utakmice.
 Kako Kup Jugoslavije te godine nije igran, tj. trajao je dve sezone, Antonijević je zabeležio samo 15 prvenstvenih nastupa, na kojima je postigao 4 gola,od kojih je najznačajniji onaj dat Hajduku u pobedi našegtima od 3:1:


61. Beograd, 18.11.1973.
CRVENA ZVEZDA - HAJDUK  3:1 (Hvala!)
Strelci: Stanislav Karasi (5), Zoran Antonijević (2), Jovan Aćimović (2) / Slaviša Žungul (3).

CRVENA ZVEZDA:
Ognjen Petrović - Nikola Jovanović - Petar Krivokuća (Zoran Antonijević ) - Miroslav Pavlović (Branko Radović) - Vladislav Bogićević - Petar Baralić - Kiril Dojčinovski - Vladimir Petrović - Stanislav  Karasi - Jovan Aćimović - Aleksandar Panajotović.

HAJDUK:
Ivan Katalinić - Mario Boljat  - VedranRožić (Vilson Džoni)- Luka  Peruzović - Dragan  Holcer -Ivan  Buljan -Slaviša  Žungul - Mićun Jovanić (ŽeljkoMijač) - Brane Oblak - Jurica Jerković- Ivica Šurjak.

1974/75:
...
« Последња измена: 07 Јун 2013, 18:37:07 Bela »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #10 послато: 02 Јун 2013, 19:14:36 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #11 послато: 02 Јун 2013, 19:15:16 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #12 послато: 02 Јун 2013, 19:15:35 »
Milovan Đorić

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #13 послато: 02 Јун 2013, 19:16:09 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #14 послато: 02 Јун 2013, 19:16:37 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #15 послато: 02 Јун 2013, 19:16:59 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #16 послато: 02 Јун 2013, 19:17:29 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #17 послато: 02 Јун 2013, 19:19:45 »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #18 послато: 02 Јун 2013, 19:19:59 »
Živan Rakić

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.973
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: 1967/68
« Одговор #19 послато: 02 Јун 2013, 19:20:31 »