Аутор Тема: Предсезона 1945  (Прочитано 27330 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Предсезона 1945
« послато: 07 Новембар 2012, 17:13:00 »
IGRAČKI KADAR 1945/46.

GOLMANI:

- Lovrić Ljubomir
- Mrkušić Srđan
- Golubičić Vlastimir
- Popadić Živko
- Bijelić Severin

ODBRANA:

- Stanković Branko
- Petrović Miomir
- Ćirić Milovan
- Đajić Predrag
- Kašanin Mladen
- Đurđević Milivoje
- Drakulić Milenko
- Jovanović "Minda" Miodrag
- Filipović Dragiša
- Veličković Pavle
- Spajić Ljubomir
- Čičak Svetozar

NAPAD:

- Mitić Rajko
- Tomašević Kosta
- Jezerkić Jovan
- Pečenčić Vladimir
- Horatinović Đura
- Drenovac Božidar
- Atanacković Svetozar
- Šapinac Momčilo
- Krstić Milan
- Savić Miodrag
- Stokić Miloš
- Spasojević Živorad
- Skerlić Nikola
- Ilić ?
« Последња измена: 16 Новембар 2012, 07:32:30 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Љубомир Ловрић
« Одговор #1 послато: 07 Новембар 2012, 17:14:32 »
LJUBOMIR LOVRIĆ



Crvena zvezda: 1945 - 1952.
broj utakmica: 241 (zvaničnih 100)
debitovao:
oprostio se: 28.12. 1952.
Karijera: SK Jugoslavija (1934 - 1941), Crvena zvezda (1945 - 1952)
trofeji: Prvak Jugoslavije 1951, 1952/53, osvajač Kupa 1948, 1949. i 1950. godine.
reprezentacija: 6 nastupa


Sa utakmice Sanderlend - Crvena zvezda 1:0, 16.05. 1951.

LJUBOMIR LOVRIĆ(1920 - 1994),jedan od najboljih golmana Jugoslavije svih vremena. Počeo je u podmlatku SK Jugoslavija, kluba čiji je po nekim ocenama Zvezda legitimni naslednik. Standardni prvotimac postao je 1937.godine, da bi na golu reprezentacije debitovao 18. maja 1939.godine u pobedi nad selekcijom Engleske u Beogradu od 2:1, što se smatra najvećim uspehom jugoslovenskog predratnog fudbala, većim čak i od trećeg mesta na Svetskom prvenstvu u Montevideu 1930.godine. Engleska, postojbina fudbala, je u to vreme bila toliko neprikosnovena da im je bilo ispod časti da ucestvuju na svetskim prvenstvima, smatrajući da nema potrebe da dokazuju svoju superiornost. Pobeda Jugoslavije nad favorizovanim protivnikom smatrala se prvorazrednom senzacijom, a tom istorijskom trijumfu Lovrić je doprineo sjajnim intervencijama, spašavajući lopte koje su svi na stadionu već videli u mreži. Time je postao miljenik navijača i standardni reprezentativac, istisnuvši sa gola dotle neprikosnovenog Franju Glazera, najboljeg predratnog golmana bivše Jugoslavije. A kakav je golman bio taj Glazer ilustruje činjenica da je od 94 penala u svojoj karijeri odbranio čak 73! Upravo je Franjo Glazer razlog zašto Mrkušić i Lovrić nisu zabeležili veča broj reprezentativnih nastupa.
 Lovrićev meteorski uspon zaustavio je rat, tako da je ostao na brojci od 4 reprezentativna nastupa. Posle rata  pristupio je Crvenoj zvezdi i gol našeg tima čuvao 7 sezona, od 1945. do 1952.godine, braneći na 241 zvaničnoj utakmici i to u konkurenciji velikana kakav je Mrkušić. Sa Zvezdom je osvojio Prvenstvo Jugoslavije 1951. i tri nacionalna kupa. U reprezentaciji je uglavnom bio rezerva, najpre Monsideru, a potom i Franji Šoštariću. Od reprezentativnog dresa oprostio se 13. avgusta 1948.godine u finalnoj utakmici Olimpijskog turnira u Londonu, koju je naš nacionalni tim izgubio od Švedske rezultatom 3 : 1.
Po završetku igračke karijere posvetio se trenerskom pozivu. Bio je član selektorske komisije (Lovrić, Nikolić,Prvoslav Mihajlović,Tirnanć)od 1959.do 1964.godine, kada je reprezentacija ostvarila svoj najveći posleratni uspeh - četvrto mesto na SP u Čileu 1962 i igrala u finalu Evropskog prvenstva 1960.godine, gde je tek posle produžetaka poražena od SSSR-a sa 2:1. Tokom 1964.godine Lovrić  je bio samostalni selektor, predvodeći reprezentaciju na Olimpijskim igrama u Tokiju, nažalost bez pravih rezultata.
Ljubomir Lovrić nije bio samo vrhunski golman i uspešan selektor nego i svestana ličnost, intelektualac, sportski novinar, dugogodišnji glavni urednik JSL Sport (1959 - 1980), najboljeg sportskog časopisa na prostorima bivše Jugoslavije.

Velikan našeg fudbala, igračka i ljudska veličina!!!




CRVENA ZVEZDA (trofeji):

1) Kup Jugoslavije 1948.
2) Kup Jugoslavije 1949.
3) Kup Jugoslavije 1950.
p.s. Interesantno da Lovrić nije branio ni u jednoj finalnoj utakmici!
4) Prvenstvo Jugoslavije 1951.


1951


1.   C.Zvezda   22   17   1   4   50:21   35


(LJ.BROĆIĆ; ž.MIHAJLOVIĆ)
g: Ljubomir Lovrić (14/0), Srđan Mrkušić (8/0)
o: Bela Palfi (22/1), Predrag �ajić (22/1), MILORAD DISKIĆ (16/0), IVAN ZVEKANOVIĆ (14/0), Branko Stanković (13/1), Dimitrije Tadić (12/0), Milivoje �urđević (9/0), Branko Nešović (1/0)
n: Tihomir Ognjanov (22/10), Kosta Tomašević (21/16), Jovan Jezerkić (18/6), Rajko Mitić (17/5), SINIšA ZLATKOVIĆ (11/4), Todor živanović (10/4), Branislav Vukosavljević (7/1), BORIVOJE KOSTIĆ (3/1), Lajčo Kujundžić (1/0), PAVLE RADIĆ (1/0)

5) Prvenstvo Jugoslavije 1952/53.


1952/1953


1.   C.Zvezda   22   13   5   4   47:27   31


(B.Sekulić; ž.Mihajlović)
g: SRBOLJUB KRIVOKUĆA (14/0), Srđan Mrkušić (7/0), Ljubomir Lovrić (1/0)
o: Miljan Zeković (22/0), Branko Stanković (21/1), Predrag �ajić (21/1), Siniša Zlatković (21/0), Milorad Diskić (17/0), Dimitrije Tadić (7/0), Ljubomir Spajić (6/0), Milivoje �urđević (2/0), Branko Nešović (1/0)
n: Todor živanović (21/17), Rajko Mitić (18/8), Tihomir Ognjanov (17/3), Branislav Vukosavljević (13/8), Kosta Tomašević (9/3), Jovan Cokić (6/2), Bela Palfi (6/1), VASILIJE šIJAKOVIĆ (6/1), DRAGOLJUB žUPAC (3/2), Svetislav Milić (1/0), ALEKSANDAR PETROVIĆ (1/0), MIROSLAV LAZIĆ (1/0)



reprezentativni nastupi:


 
07.05.1939 - 13.08.1948   6   
S.K. Jugoslavija, Beograd (5)
F.K. Crvena Zvezda, Beograd (1)
Total:   6 ()      

1.   07.05.1939   Bucharest   , RUMUNIJA - JUGOSLAVIJA 1:0
    
2.   18.05.1939   Belgrade, JUGOSLAVIJA - ENGLESKA 2:1, prijateljska
strelci: 1:0 Svetislav Glišović (15.), 1:1 Frank Broome (21.), 2:1 Nikola Perlić (62.)
JUGOSLAVIJA:
Ljubomir Lovrić - Zvonimir Požega - Ernest Dubac - Petar Manola - Prvoslav Dragićević   - Gustav Lehner - Svetislav Glišović - Đorđe Vujadinović - Aleksandar Petrović - Frane Matošić - Nikola Perlić    
3.   04.06.1939   Belgrade, JUGOSLAVIJA - ITALIJA  1:2, prijateljska   
4.   12.11.1939   Belgrade, JUGOSLAVIJA - MAĐARSKA 0:2, prijateljska   
5.   31.03.1940   Bucharest   , JUGOSLAVIJA - RUMUNIJA 3:3. Dunaski kup

    kao fudbaler Crvene zvezde:

6.   13.08.1948   London, ŠVEDSKA - JUGOSLAVIJA 3:1, finale Olimpijskih igara   
strelci:1:0 Gunar Green (24.), 1:1 Stjepan Bobek (42.), 2:1 Gunar Nordal (48.), 3:1 Gunar Green (67 - penal)
JUGOSLAVIJA:
Ljubomir Lovrić - Branko Stanković - Miroslav Brozović - Zlatko Čajkovski - Miodrag Jovanović - Aleksandar Atanacković - Zvonimir Cimermančić - Rajko Mitić - Stjepan Bobek - Bernard Vukas - Željko  Čajkovski.

SELEKTOR:

- 19.04. 1959. - 25.06. 1961.
komisija: Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić, Dragomir Nikolić
bilans: 29 16  8  5
uspesi: zlato na Olimpijskim igrama u Rimu, srebro na Evropskom prvenstvu u Parizu

- 08.10. 1961. - 19.06. 1963.
komisija: Ljubomir Lovrić, Prvoslav Mihajlović Hugo Ruševljanin
bilans: 22  15  2  5
uspesi: četvrti na Setskom prvenstvu 1962. godine u Čileu;

- 19.09. 1963. - 17. 06. 1964.
komisija: Ljubomir Lovrić, Hugo Ruševljanin
bilans: 7  5  0  2

22.09. 1964. - 22. 11. 1964.
selektor: Ljubomir Lovrić
bilans: 11  3  1  7

ukupno: 69  39  11 19.

Najuspešniji selektor u istoriji jugoslovenskog fudbala!



ЈСЛ СПОРТ: Ловрић, Вукадиновић, Радивоје Марковић

 :hail: :hail: :hail:






meridian











Sa utakmice Jugoslavija - Engleska 1939.


Statistika:

Sezona:               Prvenstvo:         Kup Jugoslavije:
1945/46                  16                       0
1946/47                  24                       2
1947/48                  11                       0
1948/49                  13                       0
1950                        2                       0
1951                      14                       0
1952                      14                       3
1952/53                   1                       0
_________________________________________________
1945 -1952.             95                      5

Svi nastupi Ljubomira Lovrića u dresu Crvene zvezde:

Prvenstveni:

...
17. 25.08.1946: Spartak - Crvena zvezda 1:3
18. 01.09.1946: Crvena zvezda - Dinamo Zagreb 0:1
19. 08.09.1946: Crvena zvezda - Budućnost Titograd 3:1
20. 15.09.1946: Hajduk Split - Crvena zvezda 5:0
21. 22.09.1946: Crvena zvezda - Lokomotiva Zagreb 4:0
22. 27.10.1946: Pobeda Skoplje - Crvena zvezda 1:4
23. 31.10.1946: Željezničar Niš - Crvena zvezda 0:5
24. 03.11.1946: Crvena zvezda - Poncijana Trst 5:0
25. 17.11.1946: Crvena zvezda - Metalac 1:3
26. 24.11.1946: Crvena zvezda - Željezničar 6:1
27. 05.01.1947: Crvena zvezda - Partizan 4:3 (2:0)
28. 16.02.1947: Kvarner Rijeka - Crvena zvezda 0:2
29. 23.02.1947: Crvena zvezda - Nafta  6:0 (2:0)
30. 02.03.1947: Crvena zvezda - Spartak 0:0
31. 09.03.1947: Crvena zvezda - Željezničar Niš 8:0
32. 16.03.1947: Poncijana - Crvena zvezda 0:1
33. 23.03.1947: Crvena zvezda - Hajduk 2:1
34. 03.04.1947: Lokomotiva Zagreb - Crvena zvezda 0:1
35. 19.04.1947: Crvena zvezda - Kvarner Rijeka 2:0 (0:0)
36. 27.04.1947: Partizan - Crvena zvezda 1:0 (0:0)
37. 18.05.1947: Crvena zvezda - Metalac 0:1 (0:0)
38. 25.05.1947: Crvena zvezda - Pobeda Skoplje 3:0
39. 07.06.1947: Dinamo - Crvena zvezda 2:2 (0:2)
40. 12.07.1947: Željezničar Sarajevo - Crvena zvezda 2:0 (1:0)
41. 17.09.1947: Crvena zvezda - Poncijana 2:0
42. 21.09.1947: Vardar - Crvena zvezda 1:1
43. 28.09.1947: Crvena zvezda - Hajduk 0:1
44. 05.10.1947: Crvena zvezda - Partizan 1:1
45. 26.10.1947: Crvena zvezda - OFK Beograd 2:2
46. 21.03.1948: Sarajevo - Crvena zvezda  2:1
47. 18.04.1948: Crvena zvezda - Vardar 2:1
48. 21.04.1948: Crvena zvezda - Lokomotiva 0:0
49. 27.04.1948: Partizan - Crvena zvezda 1:0
50. 11.05.1948: Hajduk - Crvena zvezda 4:0
51. 12.09.1948: Crvena zvezda - Lokomotiva Zagreb 2:1
52. 19.09.1948: Vojvodina - Crvena zvezda 1:2
53. 26.09.1949: Crvena zvezda - Budućnost 1:1
54. 02.10.1948: Naša krila - Crvena zvezda 0:0
55. 10.10.1948: Crvena zvezda - BSK 4:1
56. 17.10.1948: Hajduk - Crvena zvezda 3:2
57. 24.10.1948: Crvena zvezda - Dinamo 2:1
58. 31.10.1948: Crvena zvezda - Poncijana 3:0
59. 07.11.1948: Partizan - Crvena zvezda 1:0
60. 08.05.1949: Poncijana - Crvena zvezda 2:1
61. 11.05.1949: Metalac - Crvena zvezda 0:3
62. 15.05.1949: Dinamo - Crvena zvezda 1:3
63. 18.05.1949: Crvena zvezda - Hajduk 1:1.
64. 05.03.1950: Crvena zvezda - Lokomotiva 1:0
65. 16.04.1950: Crvena zvezda - Budućnost 4:0
66. 04.03.1951: BSK Beograd - Crvena zvezda 0:1
67. 11.03.1951: Crvena zvezda - Spartak 6:0
68. 01.04.1951: Vojvodina Crvena zvezda 0:6
69. 07.04.1941: Crvena zvezda - Mačva 1:2
70. 15.04.1951: Napredak - Crvena zvezda 0:1
71. 21.04.1951: Crvena zvezda - Zagreb 3:0
72. 28.04.1951: Lokomotiva - Crvena zvezda 1:3
73. 03.06.1951: Hajduk - Crvena zvezda 3:2
74. 10.06.1951: Crvena zvezda - Dinamo 0:2
75. 17.06.1951: Partizan - Crvena zvezda 6:1
76. 05.08.1951: Crvena zvezda - BSK Beograd 2:2
77. 12.08.1951: Spartak - Crvena zvezda 0:2
78. 18.08.1951: Crvena zvezda - Vojvodina 1:0
79. 30.09.1951: Crvena zvezda - Lokomotiva 3:1
80. 09.03.1952: Crvena zvezda - Zagreb 2:0
81. 16.03.1952: Vardar - Crvena zvezda 2:1
82. 23.03.1952: Crvena zvezda - BSK Beograd 3:2
83. 30.03.1952: Sarajevo - Crvena zvezda 1:2
84. 03.04.1952: Crvena zvezda - Hajduk 3:1
85. 20.04.1952: Zagreb - Crvena zvezda 0:3
86. 27.04.1952: Crvena zvezda - Vardar 2:0
87. 11.05.1952: Crvena zvezda - Sarajevo 2:0
88. 18.05.1952: Crvena zvezda - Lokomotiva 5:0
89. 24.05.1952: Crvena zvezda - Hajduk 1:0
90. 01.06.1952: Dinamo - Crvena zvezda 0:0
91. 08.06.1952: Lokomotiva - Crvena zvezda 2:3
92. 15.06.1952: Hajduk - Crvena zvezda 2:0
93. 22.06.1952: Crvena zvezda - Dinamo Zagreb 2:2

KUP UTAKMICE:

1. 16.11.1947: Garnizon Novi Sad - Crvena zvezda 1:6
2. 23.11.1947: Partizan - Crvena zvezda 2:1
3. 12.08.1952: Dubočica - Crvena zvezda 0:4
4. 24.08.1952: Radnički Sombor - Crvena zvezda 1:3
5. 02.09.1952: Velež - Crvena zvezda 0:1.
« Последња измена: 20 Јун 2013, 20:27:35 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Срђан Мркушић
« Одговор #2 послато: 07 Новембар 2012, 17:15:59 »


SRĐAN MRKUŠIĆ


Rodjen: 26. maj 1915. u Sinju
karijera: ASK Split, Hajduk Split (1934 - 1936), BSK (1936 - 1941), Milicionar (1945),
Crvena zvezda (1945 - 1953)
CRVENA ZVEZDA: 1945 - 1953
broj utakmica: 154 (51 prvenstvena)
trofeji: Prvak Jugoslavije 1951, 1952/53, Kup Jugoslavije 1948, 1949, 1950.
reprezentacija: 11 nastupa, 1941 - 1951. (Svetsko prvenstvo 1950. u Brazilu)
umro: 30.oktobar 2007. u Beogradu

statistika:

1945/46 - 5/0, 1946/47 - 2/0, 1947/48 - 7/0, 1948/49 - 5/0, 1950 - 16/0, 1951 - 8/0, 1952  -1/0, 1952/53 - 7/0.
ukupno: 51/0.




SRĐAN MRKUŠIĆ,1915-2007, igračka legenda našeg kluba i jedan od najboljih jugoslovenskih golmana svih vremena. Jedan je od sedmorice jugoslovenskih fudbalera koji su dres reprezentacije oblačili pre i posle rata, zajedno sa Miroslavom Brozovićem, Ljubomirom Lovrićem, Franom Matošićem, Franjom Velflom, Brankom Plešeom i Zvonimirom Cimermančićem. Kao rođeni Splićanin karijeru je započeo u lokalnom ASK-u, odakle je 1936. godine prešao u veliki Hajduk, u to vreme najbolji i najpopularniji klub u zemlji. Za dve sezone na golu "belih" (1934-1936) branio je na 35 zvaničnih utakmica, da bi se potom preselio u Beograd i postao član BSK-a, za koji je do početka rata odigrao preko 350 prvenstvenih utakmica, osvojivši Prvenstvo 1939.godine. Za reprezentaciju je debitovao 23.marta 1941.godine protiv Mađarske u Beogradu (1:1) u poslednjoj utakmici naše reprezentacije pred Drugi svetski rat.
Posle rata kratko vreme je branio gol beogradskog Milicionara, a interesantan je podatak da je Mrkušić bio sudionik prvog susreta u Zvezdinoj istoriji, protiv selekcije Drugog bataljona, kada je čuvao gol protivnika. Zvezdin gol na toj utakmici čuvala su dva danas potpuno nepoznata golmana Golubičić i Popadić, da bi ih među stativama nasledio legendarni dvojac Lovrić - Mrkušić. Tako su se predratni rivali, golmani dva najbolja beogradska kluba Jugoslavije i BSK-a, Lovrić i Mrkušić, našli na istoj strani i istom zadatku - čuvara mreže najboljeg jugoslovenskog kluba svih vremena. Njihovo rivalstvo bilo je veliko, ali korektno, baš kao što prliči igračkim i ljudskim veličinama. Lovrić je imao status prvog golmana, ali je zato Mrkušić zabeležio veći broj reprezentativnih nastupa - 11, većinu na SP 1950.godine.
Mrkušić je na golu Zvezde stajao osam sezona, od 1945.do 1953, a u trenutku povlačenja imao je 38 godina, tri meseca i 13 dana, što ga i dan-danas čini najstarijim prvoligaškim igračem svih vremena. Interesantan podatak je da je u sezoni 1946/47. jednu prvenstvenu utakmicu za naš klub odigrao na poziciji centarfora, što je, takođe, doprinelo da legenda o ovom golmanu nadmaši njegovu stvarnu veličinu. Gol Zvezde branio je na 154 zvanične utakmice, od čega je 51 prvenstvena, osvojivši prvenstvo 1951. i tri uzastopna nacionalna kupa- 1948, 1949. i 1950.godine. Status standardnog prvotimca imao je jedino u prvenstvu 1950. godine, kada je bio i prvi golman reprezentacije, učesnik Mondijala i starter na sve tri utakmice tog prvenstva. Ostaće zapamćen kao prvi golman jedne od najboljih reprezentacija u istoriji jugoslovenskog fudbala: Mrkušić - Stanković - P.Đajić - Z.Čajkovski - Horvat - M.Jovanović - Ognjanov - Mitić - K.Tomašević - Bobek - Vukas.
Proslavio se u odlučujućoj utakmici za plasman na Svetsko prvenstvo protiv Francuske u Firenci, koju je naš tim dobio sa 3:2 i kvalifikovao se na Sp najviše zahvaljujući čudesnim odbranama velikog Mrke. Od reprezentacije se oprostio 1950.godine u porazu reprezentacije od Austrije 2:7, a na golu ga je zamenila još jedna legenda našeg kluba - veliki Vladimir Beara.
Još jedna istinska legenda Zvezde i srpskog fudbala, golmanska i ljudska veličina!






Srđan Mrkušić








Jun 1941.


STATISTIKA

Sezona:                       Prvenstvo:                Kup:
1945/46:                         ?                            0
1946/47                          2                            0
1947/48                          7                            4
1948/49                          5                            6
1950                             16                            7
1951                               8                            5
1952                               1                            0
1952/53                          7                            3
1953/54                          3                   
_____________________________________________________                           
1945 - 1953.                  49                          25

Sve utakmice Srđana Mrkušića u dresu Zvezde:


PRVENSTVO:

1. 02.03.1947: Crvena zvezda - Spartak 0:0
2. 15.06.1947: Budućnost - Crvena zvezda 0:1
3. 19.08.1947: Lokomotiva - Crvena zvezda 1:1
4. 24.08.1947: Crvena zvezda - Sarajevo 4:1
5. 31.08.1947: Spartak - Crvena zvezda 0:2
6. 07.09.1947: Crvena zvezda - Dinamo 1:1
7. 28.03.1948: Crvena zvezda - Spartak 5:1
8. 07.04.1948: Dinamo - Crvena zvezda 5:1
9. 16.05.1948: Poncijana - Crvena zvezda 1:0
10. 22.05.1948: BSK Beograd - Crvena zvezda 2:1
11. 13.03.1949: Lokomotiva - Crvena zvezda 0:2
12. 26.03.1949: Crvena zvezda - Vojvodina 3:1
13. 03.04.1949: Budućnost - Crvena zvezda 2:3
14. 10.04.1949: Crvena zvezda - Naša krila 3:1
15. 01.05.1949: Crvena zvezda - Partizan 2:2
16. 12.03.1950: Sarajevo - Crvena zvezda 0:2
17. 19.03.1950: Crvena zvezda - Partizan 3:1
17. 28.03.1950: BSK Beograd - Crvena zvezda 2:5
18. 19.04.1950: Crvena zvezda - Dinamo 3:0
19. 23.04.1950: Crvena zvezda - Hajduk 2:2
20. 27.04.1950: Naša krila - Crvena zvezda 0:1
21. 07.05.1950: Spartak - Crvena zvezda 1:2
22. 20.08.1950: Lokomotiva - Crvena zvezda 2:2
23. 26.08.1950: Crvena zvezda - Sarajevo 4:2
24. 17.09.1950: Partizan - Crvena zvezda 2:1
25. 24.09.1950: Crvena zvezda - BSK Beograd 3:0
26. 01.10.1950: Dinamo - Crvena zvezda 1:0
27. 05.10.1950: Crvena zvezda - Naša krila 6:0
28. 22.10.1950: Budućnost - Crvena zvezda 3:2
29. 29.10.1950: Hajduk - Crvena zvezda 2:1
30. 12.11.1950: Crvena zvezda - Spartak 2:0
31. 20.06.1951: Crvena zvezda - Sarajevo 4:0
32. 09.09.1951: Mačva - Crvena zvezda 0:2
33. 16.09.1951: Crvena zvezda - Napredak 3:2
34. 23.09.1951: Zagreb - Crvena zvezda 0:1
35. 07.10.1951: Sarajevo - Crvena zvezda 1:3
36. 21.10.1951: Crvena zvezda - Hajduk 1:0
37. 28.10.1951: Dinamo - Crvena zvezda 1:2
38. 04.11.1951: Crvena zvezda - Partizan 2:0
39. 02.03.1952: Hajduk - Crvena zvezda 6:0
40. 16.04.1953: Vojvodina - Crvena zvezda 0:1
41. 19.04.1953: Lokomotiva - Crvena zvezda 1:1
42. 26.04.1953: Crvena zvezda - Dinamo 3:0
43. 24.05.1953: Crvena zvezda - Zagreb 3:1
44. 31.05.1953: Partizan - Crvena zvezda 2:4
45. 14.06.1953: Crvena zvezda - BSK Beograd 3:1
46. 21.06.1953: Spartak - Crvena zvezda 1:4
47. 29.08.1953: Crvena zvezda - Radnički BG 1:1
48. 06.09.1953: Osijek - Crvena zvezda 0:0
49. 09.09.1953: Crvena zvezda - Spartak 2:1

KUP:

1. 14.11.1948: Crvena zvezda - Spartak 5:1
2. 21.11.1948: Napredak - Crvena zvezda 1:4
3. 28.11.1948: Crvena zvezda - Naša krila 4:3
4. 29.11.1948: Crvena zvezda - Partizan 3:0
5. 26.10.1949: Crvena zvezda - Željezničar 4:1
6. 05.11.1949: Crvena zvezda - Metalac Zagreb 3:1
7. 17.11.1949: Crvena zvezda - Dinamo Pančevo 4:0
8. 20.11.1949: Crvena zvezda - Milicionar 3:1
9. 27.11.1949: Crvena zvezda - Partizan 2:1
10. 29.11.1949: Crvena zvezda - Naša krila 3:2
11. 26.11.1950: Željezničar - Crvena zvezda 0:3
12. 29.11.1950: Crvena zvezda - Metalac Zagreb 3:0
13. 02.12.1950: Crvena zvezda - Odred Ljubljana 8:1
14. 10.12.1950: Tekstilac Varaždin - Crvena zvezda 0:2
15. 17.12.1950: Crvena zvezda - Partizan 1:0
16. 24.12.1950: Crvena zvezda - Dinamo 1:1
17. 29.12.1950: Crvena zvezda - Dinamo 3:0
18. 11.11.1951. Crvena zvezda - 6.oktobar 7:0
19. 18.11.1951: Radnički Niš - Crvena zvezda 0:2
20. 25.11.1951: Crvena zvezda - Mačva 4:1
21. 02.12.1951: Crvena zvezda - Metalac Zagreb 5:0
22. 09.12.1951: Dinamo -Crvena zvezda 1:0
23. 12.08.1953: Željezničar Niš - Crvena zvezda 0:7
24. 16.08.1953: Zadrugar Srbobran - Crvena zvezda 1:5
25. 22.08.1953: Crvena zvezda - Velež 1:0



REPREZENTACIJA:

1.
PU   23.03.1941    Jugoslavija   -    Mađarska   1-1   (1-1)
KSP 11.12.1949    Jugoslavija   -    Francuska   3-2   (1-1)aet
PU   28.05.1950    Jugoslavija   -    Danska   5-1   (2-1)
PU   11.06.1950    Švajcarska   -    Jugoslavija   0-4   (0-3)
SP   25.06.1950    Jugoslavija   -    Švajcarska   3-0   (2-0)
SP   29.06.1950    Jugoslavija   -    Meksiko   4-1   (2-0)
SP   01.07.1950    Brazil           -       Jugoslavija   2-0   (1-0)
PU   03.09.1950    Švedska         -       Jugoslavija   1-2   (1-2)
PU   07.09.1950    Finska           -   Jugoslavija   3-2   (2-1)
PU   10.09.1950    Danska         -   Jugoslavija   1-4   (1-3)
PU   08.10.1950    Austrija           -   Jugoslavija   7-2   (3-1)
« Последња измена: 20 Јун 2013, 19:50:03 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #3 послато: 07 Новембар 2012, 17:19:45 »
VLASTIMIR GOLUBIČIĆ "VATIKA"


član Crvene zvezde: 1945.
broj utakmica: 1
pozicija u timu: golman
broj primljenih golova: 0
debitovao/ oprostio se: 4. mart 1945. (Prvi bataljon)
karijera: BSK, Crvena zvezda.


Vlastimir Golubičić (1919 - 2010), jedan od osnivača Crvene zvezde, prvi golman i vlasnik članske karte sa brojem 1. Doktor po profesiji, svestrana ličnost, ugledni sportski radnik- golman, trener, funkcioner. Jedan od osnivača i utemeljivača Crvene zvezde koji je najveći deo svoje sportske karijere proveo u taboru večitog rivala, kao doktor, član Upravnog odbora, potpredsednik kluba.
Rođen je  24. novembra 1919. godine u Beogradu, karijeru je započeo kao golman u predratnom BSK-u, gde je bio rezerva u to vreme neprikosnovenim Franji Glazeru i Srđanu Mrkušiću.
   Kao napredni intelektualac i istaknuti član antifašističke omladine učestvovao je u osnivanju prvog fudbalskog kluba u oslobođenom Beogradu i imao tu čast da bude prvi golman Crvene zvezde u njenoj istoriji. Branio je u prvih 45 minuta utakmice protiv Prvog bataljona, da bi ga na poluvremenu zamenio Živko Popadić. Uzrok zamene svakako nisu bile loše odbrane Golubičića, s obzirom da je ostao nesavladan na terenu nego želja da se pruži šansa svim okupljenim fudbalerima.
     To je ujedno bila i jedina utakmica ovog golmana u crveno-belom dresu, u drugoj utakmici je na golu stajao legendarni glumac i sportista Severin Bijelić, da bi kasnije primat preuzeo reprezentativni čuvar mreže Ljubomir Lovrić. Utakmica protiv Prvog bataljona bila je i poslednja u golmanskoj karijeri Vlastimira Golubičića.
   Samo nekoliko meseci kasnije Golubičić je učestvovao u formiranju JSD Partizan, bio jedan od osnivača lekarske službe , nekoliko godina je obavljao funkciju generalnog sekretara, tj. tehnika crno-belih, a bio je i potpredsednik kluba. Od 1968. do 1991. godine bio je predsednik Partizanove lekarske komisije, a kasnije i počasni predsednik iste.
    U međuvremenu je bio trener nekoliko prvoligaških i drugoligaških klubova, a jedno vreme i predsednik trenerske organizacije Jugoslavije, što dovoljno govori o autoritetu i ugledu Vlastimira Golubičića u ondašnjem jugoslovenskom fudbalu.
 Umro je 22. januara 2010. godine u Beogradu.

U istoriji Crvene zvezde ostaće upamćen kao prvi čuvar mreže nakon osnivanja kluba!









(Slike: Znanac)
« Последња измена: 22 Јул 2013, 16:12:14 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #4 послато: 07 Новембар 2012, 17:21:22 »
ŽIVKO POPADIĆ


pozicija u timu: golman
Crvena zvezda: 1945/46.
Debitovao: 4. mart 1945. (Prvi bataljon)
broj utakmica:1
Primljenih golova:2
Karijera: 1945/46 - Crvena zvezda                 -1 utakmica
               1946/47 - Metalac (OFK Beograd)    - 18
               1947/48 - Naša krila                         - 18
               1948/49 - Naša krila                         - 18
               1950.     -  Naša krila                         - 5, 
                                BSK (Of Beograd)              - 2

  Živko Popadić, golman koji je branio na prvoj utakmici u istoriji Crvene zvezde. U igru je ušao u drugom poluvremenu, zamenivši na golu Vlastimira Golubičića. Dolaskom u klub Ljubomira Lovrića i Srđana Mrkušića, Popadić gubi mesto u timu i seli se u redove beogradskog Metalca, za koji brani u Prvenstvu Beograda 1945. i na Prvenstvu Srbije 1946. godine, koja su bila kvalifikaciona za saveznu ligu, koja je oformljena u sezoni 1946/47.
    U prvom posleratnom prvenstvu Jugoslavije, u sezoni 1946/47. Popadić je bio prvi golman "romantičara", zabeležio osamnaest prvenstvenih nastupa i bio jedan od najzaslužnijih za opstanak plavo-belih u društvu najboljih. Pored Popadića boje kluba sa Karaburme u toj sezoni nosili su još neki od osnivača i prvih fudbalera crveno-belih, poput prvog kapitena Milovana Ćirića, odbrambenih fudbalera Miodraga Minde Jovanovića i Pavla Veličkovića, veziste Živorada Spasojevića, kojima će se kasnije pridružiti Ljubomir Spajić i Đura Horvatinović.

 
1946/1947 (trener B.Ralić)
Živko Popadić 18 Petar Knežević 7;
Mutavdžić 20 Miroslav Jovanović 19 Mihajlo Pešić 17/1 Dragiša Filipović 15 Pavle Veličković 14 Milovan Ćirić 9/1 Đorđe Jovanić 9 Miodrag Jovanović 9 Rajković 5 Rodić 5 Lazarević 2 Nikola Reljić 2 Abdulah Gegić 1 Stanojević 1;
Milorad Živković 25/8 Aleksandar Panić 25/7 Božidar Sandić 23/10 Erdeljan 15/4 Konstantinović 11 Žarko Mihajlović 10 Vladimir Jezdimirović 6/3 Petrović 2 Đorđe Bjelogrlić 2 Vučković 1/1 Jovičić 1 Simonović 1 Radosavljević 1;

Naredne dve sezone Popadić je proveo u ekipi Naših krila, timu jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, koja je, zahvaljujući svom moćnom pokrovitelju, tih godina bila u vrhu jugoslovenskog fudbala, dva puta je čak igrala i finale Kupa Jugoslavije - 1947. i 1949. godine. Pored Popadića za ekipu iz Zemuna igreali su još neki bivši i budući prvotimci Crvene zvezde - Vladimir Pečenčić, Ljubisav Filipović, Ivan Zvekanović i Siniša Zlatković.

5. NAŠA KRILA, Zemun 1948/49.

Popadić 18, - Zvekanović 18, Filipović 18, A. Petrović 16/2, Bistrički 11, Kobe 10, Mrvoš 9/2, Miro Jovanović 9, Popović 1, - Pečenčić 18/11, Borovic 17/2, A. Panić 11/5, Adamović 9/4, Brnjevarac 9/2, Cincijevski 9, Lenko Grčić 6, Zlatković 5/4, Damjanović 3, Brčić 1

Trener: N. Radosavljević

 Sa avijatičarima je 1949. godine igrao u finalu Kupa jugoslavije, gde je poražen od svog bivšeg kluba - Crvene zvezde sa 3:2.


FINALE KUPA JUGOSLAVIJE 1949.
CRVENA ZVEZDA - NAŠA KRILA 3:2

strelci: 1:0 Ognjanov, 2:0 Takač, 2:1 Borović, 3:1 Tomašević, 3:2 Đurđević (ag)

CRVENA ZVEZDA:
Mrkušić - Stanković - Kašanin - Palfi - Đurđević - Đajić - Ognjanov - Mitić - Tomašević - Takač - Vukosavljević

NAŠA KRILA
Popadić - Filipović - Jovanović - Kobe - Zvekanović - Adamović - Panić - Grčić - Popović - Zlatković - Borović


 U Našim krilima je dve sezone bio prvi golman, da bi u prvenstvu 1950. godine svoje mesto među stativama ustupio mladom Ančiću. Nezadovoljan statusom, vraća se u ekupu beogradskog Metalca, ali i tasmo ne uspea da se izbori za mesto standardnog čuvara mreže, jer mu je direktni konkurent za mesto u timu bio povremeni reprezentativac  Dušan Cvetković.

Golman Crvene zvezde u prvoj utakmici nakon njenog osnivanja!


Tim Metalca 1945. sa Živkom Popadićem
« Последња измена: 04 Јануар 2013, 09:25:34 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #5 послато: 07 Новембар 2012, 17:24:07 »
SEVERIN BIJELIĆ



mesto u timu: golman
CRVENA ZVEZDA: 1945/46.
broj utakmica:7 (nezaničnih)
debitovao: 10. mart 1945 (Tim engleske vojne misije)
karijera: BASK, Lovćen, Crvena zvezda
reprezentacija: omladinska



Vaterpolo klub Crvena zvezda 1946: Severin Bijelić, prvi zdesna

Северин Бјелић
(Београд, 10. фебруар 1921 – Вела Лука, 28. јул 1973)
Рођен у гардероби народног позоришта. Отац му је био чевени сценограф и академски сликар Јован Бјелић.     
Северин Бјелић непоновљиви пример свестране генијалности. Све чиме се бавио радио је готово нестварно, беспрекорно. Као да је ишетао из маште и мита, да би у времену и простору којем је тако мало припадао, отпевао оду лепоти живота чијим се изазовима, без предрасуда и страха предавао. У том живописном виру свеколиких испита, показао сву раскош властитих дарова, којима је један од најбољих српских (југословенских) глумаца и најсвестранијих спортиста, обиловао. Истакао се као голман БАСК-а пре рата и БАСК-а и Обилића за време окупације, био је одличан скијаш, ватерполиста и пливач. Опробао се и као одбојкаш. Наступао за  ФК Црвену звезду у првим послератним утакмицама као голман у седам утакмица.



« Последња измена: 11 Јул 2013, 19:01:02 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #6 послато: 07 Новембар 2012, 17:27:30 »
Branko Stanković


Rođen 31. 10. 1921., umro 20. 02. 2002.
Mesto u timu: Odbrana
Igrao u klubovima    SK Slavija (Sarajevo), BSK (Beograd), FK Crvena Zvezda (Beograd)

Rođen 31.oktobra 1921. u Sarajevu, umro 20. februara 2002. u Beogradu.

Kad je 1956. godine poslednji put obukao nacionalni dres, imao je 37 godina i 27 dana i bio najstariji fudbaler koji je ikada igrao u reprezentaciji Jugoslavije. Njegova igračka karijera mogla je da služi za primer, počev od vrhunske fudbalske klase, koja mu je donela mesto među najboljim bekovima u jugoslovenskom fudbalu, pa do njegove izuzetne femese i ponašanja na terenu, zbog čega su ga navijači darovali nadimkom "ambasador".

Kao desni bek svestranih visokih kvaliteta, "Stane" je imao svojstven stil igre, eleganciju u svakom pokretu, izrazitu hladnokrvnost i prefinjenu tehniku, a zahvaljujući jakom udarcu, umeo je efektno i da zatrese mrežu protivnika.

Igrao je za SK "Slaviju" - Sarajevo (1937-1941) i "BSK" - Beograd (1941-1944), a proslavio se u crveno-belom dresu "Crvene zvezde" - Beograd (1945-1958), u kome je tokom 13 godina odigrao 495 zvaničnih utakmica (36 golova), od toga u prvenstvu 195 utakmica (15 golova). Osvojio je 4 titule nacionalnog prvaka (1951, 1953, 1956, 1957. godine) i 3 pobednička trofeja fudbalskog kupa Jugoslavije (1948, 1949, 1950.).

Kao Srbin, aprila 1941. beži od ustaških zlotvora. U Beogradu oblači dres BSK-a, višestrukog šampiona Kraljevine Jugoslavije. Stanković je tada imao dvadeset godina, ali je već bio formiran kao fudbaler. Imao je vanserijske kvalitete. Bio je snažan, brz, hrabar, odlično je igrao glavom, posedovao je silovit udarac, važio je za odličnog izvođača prekršaja izvan šesnaesterca i davao je golove na taj način.

Stane, kako su ga prisno zvali ne samo drugovi u klubu već i navijači, posedovao je finu tehniku, smisao za igru, uspešno je driblovao i silovito prodirao. Mnogo pre svih svetskih stručnjaka, on je bio "moderan bek", u današnjem smislu reci - išao je u napad, vešto centrirao i predstavljao opasnost za protivnika, uvek kao iznenađenje, jer u tom stilu niko pre njega nije igrao. Kasnije je to prihvatio Bruno Belin, potom Fahrudin Jusufi, Milovan Đorić, Petar Krivokuća...

Pre Drugog svetskog rata u jugoslovenskom fudbalu je bilo nekoliko izvrsnih bekova koji su se markantno izdvajali od ostalih. Najveći među njima je bio Milutin Ivković, popularni Milutinac. Bio je nezamenljivi bek državnog tima, igrao je na Prvom svetskom prvenstvu u Montevideu 1930.

U tadašnjem načinu igre bekovi su igrali na ivici šesnaesterca, centarhalf je bio graditelj igre. U tom sistemu Milutinac je bio prvi bek u našoj zemlji, nezamenljiv član nacionalnog tima. Za navijače on je bio "državna kočnica". U našem poratnom fudbalu tu klasu i slavu imao je Branko Stanković. Naravno, u važećem WM sistemu. Igrao je sa posebnom elegancijom, tehničkom lakoćom, skoro bez naprezanja, kao što Pavaroti peva.

Lepe pojave, uspravnog držanja, podsećao je na antičke bogove. Nije se služio grubošću, što je inače svojstveno bekovima. To je bilo ispod Stanetovog dostojanstva i shvatanja sporta kao viteške igre. Jednom se dogodilo da je na utakmici Engleska - Jugoslavija (3:0) Stanković igrao protiv legendarnog Stenlija Metjusa. Po klizavom terenu Metjus je koristio svoje majstorske driblinge. U jednoj od svojih majstorija dogodilo se da se Stane okliznuo i u padu uhvatio Engleza oko pasa. To je bila "slika godine". Ispod nje cinični komentator je napisao: "Pardon, mister Stanković, ovo su moje noge!"

I pored toga što je iz tih duela Metjus više puta bio pobednik, slavno desno krilo engleskog nacionalnog tima nije zaboravio Stanetovu vitešku igru. Kad je Fudbalska federacija Engleske priredila gala prijem prilikom proslave ser Stenlijevog osamdesetog rođendana, slavljenik je kao svoje goste pozvao nekoliko velikih asova iz inostranstva. Nije zaboravio ni našeg Stankovića. Taj poziv Jugoslovenu medu svetskom elitom, Metjus je ovako objasnio:

- Kad počne utakmica svog direktnog rivala posle desetak minuta upoznamo, slično kao bokseri u ringu. Odmah sam video da je Stanković igrač ekstra klase. Moja šansa je bila u tome što je teren bio klizav, a ja mnogo lakši i mogao sam da koristim svoj dribling gornjim delom tela. I tada sam upoznao najkorektnijeg rivala u karijeri. Ni u jednom trenutku gospodstveni Jugosloven nije posegnuo za oštrinom, svojom silnom snagom ili grubošću. Imponovao mi je: vladao sobom i situacijom. Moja je želja da takav vitez fudbala bude moj gost, da uveliča slavlje.

I Stanković je prihvatio poziv, stara garda velikana bila je na okupu. U dugom razdoblju svoje karijere Stane je ostao upamćen po stilu koji je odudarao od igre svih bekova. Naših i stranih. Svi su dejstvovali na isti način, kao iz jednog kalupa, samo je Branko Stanković ostavljao utisak da igra u lakovanim cipelama, a ne u kopačkama, toliko je delovao superiorno i elegantno.

Tokom osam decenija jugoslovenskog fudbala i našeg učešća na međunarodnoj pozornici, niko od bekova nije mogao da se približi ovom sjajnom članu "Crvene zvezde". Stane je odigrao 61 utakmicu za nacionalne "plave"! Debitovao je na prvoj utakmici državnog tima posle Drugog svetskog rata. Bilo je to u Pragu, pobedili smo sa 2:0, gelovima Mitića i Koste Tomaševića. Naš tim je bio u sastavu: Monsider, Stanković, Kokeza, Pleše, Horvat, Simonovski, Tomašević, Mitić, Bobek, Frane Matošić, Kacijan.

Stanković je pripadao onom malom krugu fudbalcra iz redova odbrane koji su uživali veliku popularnost medu poklonicima fudbala, ne samo u zemlji već i u inostranstvu.

Pored ozbiljnosti i otmenog držanja koje je bilo daleko od površnosti većine fudbalera, Stane je bio obožavan od ženskog dela publike mada nikada nije davao povoda. Uostalom, čak i to što se prvi oženio u svojoj generaciji, devojke nisu prestale da luduju za njim.

Stankovićeva dva sina, Dragan i Ratko, nisu se posvetili fudbalu. Dragan je magistar ekonomskih nauka, a Ratko pilot i instruktor. I oni su porodični ljudi.

Stane je jedan od malobrojnih naših (i svetskih) fudbalera koji su sjajnu igračku karijeru nastavili sa istim uspehom i kao trener. Pored velikih trijumfa sa "Crvenom zvezdom", atinskim AEK-om, Galatasarajem, Portom i još nekim klubovima, vodio je i naš državni tim u vreme kada je savezni kapiten bio Rajko Mitić. Tada smo bili vicešampioni Evrope, u drugoj utakmici finala pobedio nas je domaćin - reprezentacija Italije.

U stručnim krugovima Stanković je visoko uvažavan. Ne samo zato što je osvojio mnogo šampionskih titula i pobeđivao u domaćini kupovima. Stanković je trener sa najvišim kvalifikacijama: pored ogromnog igračkog iskustva i duge karijere, on je završio Fakultet za fizičku kulturu i poseduje veliko pedagoško znanje u radu sa igračima. Kao izuzetno racionalan čovek, bolje od mnogih kolega umeo je da jasno odvoji štetnost blještavog razmahivanja od jednostavne i brze igre za dobro tima. Bio je vođa čvrste ruke, nepopustljiv u bitnim stvarima.

Jednom se dogodilo da su tri veoma značajna fudbalera Crvene zvezde toga vremena ustala "protiv trenerove torture". Odbili su da treniraju, uz uslov: mi ili Stanković!

Crvena zvezda ne bi bila to što jeste da je na takav način udaljila svog stručnjaka. Stanković je ostao, buntovnici su se pokajali i izvinili svom učitelju.

Nekoliko godina kasnije, kad je prvi as te "trojke" bio u inostranstvu i video kako se trenira i radi, rekao je: "Sad tek vidim koliko je bata-Stane bio u pravu kad je od nas zahtevao da intenzivno treniramo i da igramo brže i jednostavnije, da ne mučimo loptu i njega. Trebalo je da dođem u Englesku da bih to shvatio".

Za nas najtrofejniji klub odigrao je 489 utakmica i postigao 34 gola. Kao prvotimac Crvene zezde osvojio je 4 prvenstva i 2 Kupa Jugoslavije. Bio je član "čuvenog" olimpijskog tima iz Tamperea.

U periodu od 1978. do 1982. bio je šef stručnog štaba Crvene zvezde. U ovom periodu osvojio je dve titule Šampiona i jedan Kup Jugoslavije. U sezoni 1978/79. predvodio je "crveno-bele" do finala Kupa UEFA u kome su poraženi od Borusije iz Menhengladbaha. Na klupi Crvene zvezde sedeo je i 1989. godine ali samo 6 meseci.

Zbog stila igre i gospodskog drzanja Branka Stankovića su i navijači i saigrači zvali "Ambasador". Iako je igrao na poziciji beka, često je jedino njegov dres ostajao čist na kraju utakmice.


Branko Stanković (1921 - 2002), legenda Crvene zvezde, čovek za koga se ne zna da li je naš klub zadžio više kao igrač,kao trener ili pak kao ambasador fudbala širom planete. "Njegova igračka karijera mogla je da služi kao primer, počev od vrhunske fudbalske klase, koja mu je donela mesto među najboljim jugoslovenskim bekovima, pa do njegove izuzetne harizme i ponašanja na terenu, zbog čega su ga navijači darovali nadimkom Ambasador"
   Rođen je 31. oktobra 1921.godine u Sarajevu, gde je i započeo fudbalsku karijeru u SK Slavija, za koju je igrao od 1937. do 1941. godine. Po izbijanju rata prelazi u Beograd, gde do okončanja ratnih sukoba igra za legendarni BSK, da bi se posle Drugog svetskog rata pridružio novoosnovanoj Crvenoj zvezdi, sa kojom će ispisati neke od najslavnijih stranica jugoslovenskog fudbala. Dres jedne jedine nosio je čitavih 13 sezona, od 1945. do 1958.godine i za to vreme odigrao 495 zvaničnih utakmica i postigao 36 golova, od toga 195 prvenstvenih i 15 golova.
statistika:
1946/47 - 21/1
1947/48 - 11/1
1948/49 - 10/1
1950      - 18/3
1951.     - 13/1
1952.     - 15/0
1952/53 - 21/1
1953/54 - 22/4
1954/55 - 21/1
1955/56 - 20/1
1956/57 - 18/0
1957/58 - 5/0
______________________________
ukupno: 195/15.

Sa Zvezdom je osvojio četiri titule prvaka - 1951, 1953, 1956 i 1957, kao i tri nacionalna kupa - 1948, 1949 i 1950. godine.
"Kao desni bek svestranih visokih kvaliteta, "Stane" je imao svojstven stil igre, eleganciju u svakom pokretu, izrazitu hladnokrvnost i prefinjenu tehniku, a zahvaljujući jakom udarcu,umeo je efektno da zatrese protivničku mrežu. Bio je snažan, brz, hrabar, odlično je igrao glavom, posedovao je silovit udarac, važio je za odličnog izvođača prekršaja izvan šesnaesterca i davao je golove na taj način. Mnogo pre svih svetskih stručnjaka, on je bio moderan bek u današnjem smislu reči - išao je u napad, vešto centrirao i predstavljao opasnost za protivnika, uvek kao iznenađenje, jer u tom stilu niko pre njega nije igrao.Kasnije je to prihvatio Bruno Belin, potom Fahrudin Jusufi, Milovan Đorić, Petar Krivokuća. Lepe pojave,uspravnog držanja,podsećao je na antičke bogove. Nije se služio grubošću, što je inače svojsveno bekovima. To je bilo ispod Stanetovog dostojanstva i shvatanja fudbala kao viteške igre. U dugom razdoblju svoje karijere Stane je ostao upamćen po stilu koji je odudarao od igre svih bekova, naših i stranih. Svi su dejstvovali na isti način, kao iz jednog kalupa, samo je Branko Stasnković ostavljao utisak kao da igra u lakovanim cipelama a ne u kopačkama, toliko je delovao superiorno i elegantno."

Jednom se dogodilo da je na utakmici Engleska - Jugoslavija 3:0, Stanković igrao protiv legendarnog Stenlija Metjusa. Po klizavom terenu Metjus je koristio svoje majstorske driblinge i iz tog duela je nesumnjivo izašao kao pobednik, o čemu uostalom svedoči i krajnji rezultat. Ali Metjus nije zaboravio Stanetovu vitešku igru.Kada je Fudbalska federacija Engleske priredila gala prijem povodom Stenlijevog osamdesetog rođendana, slavljenik je kao svoje goste pozvao tek nekoliko svetskih asova protiv kojih je igrao, među njima i Branka Stankovića. Taj poziv Metjus je objasnio rečima:
  "Kad počne utakmica svog direktnog rivala posle desetak minuta upoznamo, slično kao bokseri u ringu. Odmah sam video da je Stanković igrač ekstra klase. Moja šansa je bila u tome što je teren bio klizav, a ja mnogo lakši i mogao sam da koristim svoj dribling gornjim delom tela. I tada sam upoznao najkorektnijeg rivala u karijeri. Ni u jednom trenutku gospodstveni Jugosloven nije posegnuo za oštrinom, svojom silnom snagom ili grubošću. Imponovao mi je: vladao sobom i situacijom. Moja je želja da takav vitez fudbala bude moj gost, da uvreliča slavlje".
To nisu reči bilo koga, nego čoveka koji je imao tu čast da prvi ponese laskavu titulu najboljeg fudbalera Evrope, čoveka koji je fudbal igrao skoro do svoje pedesete godine i za to vreme upoznao na stotine protivničkih igrača i direktnih čuvara.
Ono što je bio Milutinac u predratnom fudbalu, to je posle rata postao Stane - državna kočnica i fudbalski vitez!
  Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 61 utakmicu i postigao 3 gola. Debitovao je 9. maja 1945.godine protiv Čehoslovačke u Pragu, u prvoj posleratnoj utakmici našeg nacionalnog tima.

ČEHOSLOVAČKA - JUGOSLAVIJA  0:2
strelci: Kosta Tomašević, Rajko Mitić.

Monsider - Branko Stanković - Kokeza - Pleše - I.Horvat - Simonovski - Kacijan - Rajko Mitić - Kosta Tomašević - Bobek - F.Matošić

Sa reprezentacijom je dva puta učestvovao na Svetskim prvenstvima, 1950. godine u Brazilu i 1954. u Švajcarskoj i dvaput na Olimpijskim igrama, 1948. godine u Londonu i 1952. u Helsinkiju, oba puta osvojivši srebrene medalje. Na sedam utakmica bio je kapiten reprezentacije. Član je čuvenog olimpijskog tima iz 1952. godine koga mnogi smatraju najboljim u istoriji jugoslovenskog fudbala.

OLIMPIJSKI TIM 1952

Beara - Stanković - Crnković - Z.Čajkovski - Horvat - Boškov - Ognjanov - Mitić - Bobek - Vukas - Zebec

Od reprezentativnog dresa oprostio se 28.11. 1956. godine u već pominjanoj utakmici protiv Engleza na Vembliju, kada je Stane svojom viteškomigromzadobio simpatije Metjusa i evropske javnosti. Tada je imao 35 godina i 27 dana, što ga čini najstarijim jugoslovenskim reprezentativcem svih vremena i potvrđuje njegovu veličinu i dugovečnost.
 


Branko Stanković je jedan od retkih jugoslovenskih i svetskih asova koji su sjajnu fudbalsku karijeru nadogradili i velikim trenerskim uspesima. Trnersku karijeru započeo je u sarajevskom Željezničaru 1960.godine, trenirao ljubljansku Olimpiju (1963/64) i novosadsku Vojvodinu (1964/67). U sezoni 1965/66. sa Vojvodinom je osvojio titulu prvaka velike Jugoslavije, čime su novosadski crveno-beli postali prvi klub van timova velike četvorke koji se okitio naslovom prvaka. Sa skromnim timom i relativno neafirmisanim igračima, od kojih je samo golman Ilija Pantelić bio standardni reprezentativac,  Stane je ostvario istorijski uspeh.

VOJVODINA 1966.
Ilija Pantelić, Ivan Brzić, Rajko Aleksić, Vučinić, Radović, Silvester Takač, Dobrivoje Trivić, Savić, Đorđe Pavlić, Žarko Nikolić, Stevan Sekereš, Stevan Nešticki, Pušibrk, Lambi, Radivoje Radosav, Đorđe Milić.
trener: BRANKO STANKOVIĆ

Od 1966. do 1968. je sa klupskim i reprezentativnim saigračem Rajkom Mitićem bio trener reprezentacije koja je na Evropskom prvenstvu u Rimu 1968. godine igrala u finalu i poražena od domaćina tek posle ponovljene utakmice:

EVROPSKO PRVENSTVO 1968.
JUGOSLAVIJA:
I.Pantelić, Fazlagić, Damjanović, B.Đorđević, Paunović, Holcer, Petković, Osim, Musemić, R.Belin, Džajić, Dujković, Aleksić, Pavlović,Aćimović, Ramljak, Lj.Mihajlović, Brzić, B.Antić, Trivić, Hošić.
treneri: Rajko Mitić, Branko Stanković

    Posle toga je devet sezona radio u inostranstvu predvodeći AEK iz Atine (1968 - 1973, dve titule prvaka Grčke 1968 i 1971. godine, Superkup 1971.), solunski Aris (1973/74), lisabonski Porto (1975/76), PAOK (1976/77), da bi se potom vratio na mesto uspeha i ponovo preuzeo novosadsku Vojvodinu (1977/78).
 
 Posle silnih uspeha sa drugim klubovima, Stane 1978. godine konačno dobija priliku da svoje trenersko umeće pokaže i u klubu kome je posvetio celu svoju igračku karijeru. Na kormilu crveno-belih nasleđuje Gojka Zeca i već u prvoj sezoni sa mladim i neafirmisanim timom postiže najveći uspeh u dotadašnjoj istoriji kluba - finale Kupa UEFA 1979. godine. Na putu do finala Stanetovi izabranici eliminisali su redom Dinamo Berlin (2:5, 4:1), Spoting Hihon (0:1, 1:1), Arsenal (1:0, 1:1), WBA (1:0,1:1), Hertu (1.0, 1:2), da bi u finalu naleteli na tada moćnu Borusiju iz Mehengladbaha koja je u svojin redovima imala tada najboljeg fudbalera Evrope - Danca Alena Simonsena. Nakon remija u Beogradu (1:1), naš tim je poražen u Mehengladbahu nakon sramnog penala dosuđenog upravo nad Simonsenom. Sam igrač je kasnije tvrdio da penal nije postojao i da je u prvi mah pomislio da je sudija svirao prekršaj u napadu. Ali taj penal je onemogućio našu Zvezdu da osvoji svoj prvi evropski trofej, a legendarnog Staneta da  upotpuni svoju inače prebogatu trenersku karijeru.



CRVENA ZVEZDA - BORUSIJA M. 1:1
strelci: 1.0 Šestić, 1:1 Jurišić (autogol)

Sa Zvezdom je dvaput bio prvak Jugoslavije 1980. i 1981. godine i osvojio Kup Jugoslavije 1982. Posle Crvene zvezde trenirao je turske velikane Fenerbahče (1982 - 1984, 1986/87, šampion Turske 1983,Superkup 1984) i Bešiktaš (1984 - 1986, šampion Turske 1986.). U sezoni 1988/89. po drugi put je predvodio svoju Crvenu zvezdu, a ostaće zapamćene dve istorijske utakmice protiv Milana, kada je Zvezda eliminisana tek nakon izvođenja jedanaesteraca u ponovljenoj utakmici.
   U stručnim krugovima Stanković je visoko uvažavan ne samo zbog ostvarenih uspeha i osvojenih titula nego i zbog svoje harizmatičnosti i neprikosnovenog autoriteta, zbog svoje čvrstine i nepopustljivosti. Jednom se dogodilo da su se trojica ponajboljih fudbalera Crvene zvezde - Pižon, Savić i Šestić pobunili protiv trenerove "torture", postavljajući uslov klubu - ili mi ili Stane. Crvena zvezda ne bi bila to što jeste da je stala na stranu igrača i dovela u pitanje autoritet velikog trenera. Stanković je ostao, buntovnici su se pokajali i izvinili svom učitelju. Nekoliko godina kasnije, kada je Pižon otišao u Arsenal  i video kako se trenira i radi u ozbiljnom svetu, izjavio je: "Sad tek vidim koliko je bata Stane bio u pravu kada je od nas zahtevao da intenzivno treniramo i da igramo brže i jednostavnije, da ne mučimo i loptu i njega. Trebalo je da dođem u Englesku da bih to shvatio".
  Na pitanje da li persira svojim igračima, Stanković je lakonski odgovorio: "Kako da im persiram kada pola njih ne zna ni da se potpiše!"
  Zbog svega što je dao našem klubu i kao igrač i kao trener, Branko Stanković spada u istinske legene . Jedan je od najboljih igrača u njenoj istoriji, najbolji desni bek jugoslovenskog fudbala svih vremena, nezamenljivi član najboljeg tima u istoriji fudbala na ovim prostorima. Uz Rajka Mitića igrač je sa najdužim igračkim stažom među crveno-belima čiji je dres nosio 13 sezona, među rekorderima po broju osvojenih trofeja (4prvenstva, tri kupa) i odigranih utakmica - 495. Kao trener ostvario je jedan od največih uspeha u klupskoj istoriji - finale Kupa UEFA, te sa Miljanom Miljanićem, Mišom Pavićem, Milovanom Ćirićem i Ljupkom Petrovićem spada među najbolje trenere u Zvezdinoj istoriji.  Ulica u Beogradu koju je nedavno dobio, zajedno sa Rajkom Mitićem, dovoljno govori o njegovoj igračkoj i ljudskoj veličini i predstavlja dobar način da se grad i država oduže čoveku koji je čitavog života bio njihov - AMBASADOR!



« Последња измена: 04 Јануар 2013, 09:33:40 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #7 послато: 07 Новембар 2012, 18:25:28 »


Miomir Petrović

karijera:
1939 - 1945:  BSK Beograd,
1945 - 1948: Crvena zvezda
1948 -1950: Partizan

STATISTIKA

Sezona:                  Prvenstvo:        Kup:
1945/46                      ?/?                0/0
1946/47                     24/0               2/0
1947/48                     18/0               0/0
_______________________________________________
1945-1948                  42/0              2/0

Sve utakmice Miomira Petrovića u dresu Zvezde:

1. 25.08.1946: Spartak - Crvena zvezda 1:3
2. 01.09.1946: Crvena zvezda - Dinamo 0:1
3. 08.09.1946: Crvena zvezda - Budućnost 3:1
4. 15.09.1946: Hajduk - Crvena zvezda 5:0
5. 22.09.1946: Crvena zvezda - Lokomotiva 4:0
6. 27.10.1946: Pobeda Skoplje - Crvena zvezda 1:4
7. 31.10.1946: Željezničar Niš - Crvena zvezda 0:5
8. 03.11.1946: Crvena zvezda - Poncijana 5:0
9. 17.11.1946: Crvena zvezda - Metalac Beograd 1:3
10. 24.11.1946: Crvena zvezda - Željezničar Sarajevo 6:1
11. 05.01.1947: Crvena zvezda - Partizan 4:3
12. 16.02.1947: Kvarner Rijeka - Crvena zvezda 0:2
13. 23.02.1947:Crvena zvezda - Nafta 6:0
14. 02.03.1947: Crvena zvezda - Spartak 0:0
15. 09.03.1947: Crvena zvezda - Željezničar Niš 8:0
16. 16.03.1947: Poncijana - Crvena zvezda 0:1
17. 23.03.1947: Crvena zvezda - Hajduk 2:1
18. 03.04.1947: Lokomotiva - Crvena zvezda 0:1
19. 19.04.1947: Crvena zvezda - Kvarner Rijeka 2:0
20. 27.04.1947: Partizan -Crvena zvezda 1:0
21. 18.05.1947: Crvena zvezda - Metalac 0:1
22. 07.06.1947: Dinamo - Crvena zvezda 2:2
23. 15.06.1947: Budućnost - Crvena zvezda 0:1
24. 12.07.1947: Željezničar Sarajevo - Crvena zvezda 2:0
25. 19.08.1947: Lokomotiva - Crvena zvezda 1:1
26. 24.08.1947: Crvena zvezda - Sarajevo 4:1
27. 31.08.1947: Spartak - Crvena zvezda 0:2
28. 07.09.1947: Crvena zvezda - Dinamo 1:1
29. 17.09.1947: Crvena zvezda - Poncijana 2:0
30. 21.09.1947: Vardar - Crvena zvezda 1:1
31. 28.09.1947: Crvena zvezda - Hajduk 0:1
32. 05.10.1947: Crvena zvezda - Partizan 1:1
33. 26.10.1947: Crvena zvezda - Metalac Beograd 2:2
34. 21.03.1948: Sarajevo - Crvena zvezda 2:1
35. 28.03.1948: Crvena zvezda - Spartak 5:1
36. 07.04.1948: Dinamo Zagreb - Crvena zvezda 5:1
37. 18.04.1948: Crvena zvezda - Vardar 2:1
38. 21.04.1948: Crvena zvezda - Lokomotiva 0:0
39. 27.04.1948: Partizan - Crvena zvezda 1:0
40. 11.05.1948: Hajduk - Crvena zvezda 4:0
41. 16.05.1948: Poncijana - Crvena zvezda 1:0
42. 22.05.1948: Metalac Beograd - Crvena zvezda 2:1

42   22   8   12      85:48


KUP:


1. 16.11.1947: Garnizon Novi Sad - Crvena zvezda 1:6
2. 23.11.1947: Partizan - Crvena zvezda 2:1
   
2  1  0  1   7:3


Utakmice reprezentacije Jugoslavije u kojima je nastupao :

1.   13.10.1946    Jugoslavija   -    Bugarska   2-1   (1-0)      Balkanski kup
2.   27.06.1948    Jugoslavija   -    Albanija   0-0   (0-0)       Balkanski kup
3.   21.08.1949    Jugoslavija   -    Izrael   6-0   (4-0)         Kvalifikacije SP




     Miomir Miro Petrović jedan od najboljih bekova jugoslovenskog posleratnog fudbala, standardni prvotimac prve generacije našeg kluba, u tandemu sa legendarnim Brankom Stankovićem. Za dve sezone koliko je nosio crveno-beli dres izostao je sa samo jedne prvenstvene utakmice, zabeleživši u tom periodu 42 ligaških i dva kup nastupa. Ali svoje dobre igre nije uspeo da kruniše trofejima, jer je u trenutku kada je Crvena zvezda osvojila svoj prvi kup - 1948. godine Petrović već bio član našeg večitog rivala.Naime, u tom periodu kup se igrao krajem godine, u jeku nove prvenstvene sezone.
     Miomir Miro Petrović rođen je 1922.godine, karijeru je započeo pre drugog svetskog rata u mlađim kategorijama beogradske Jugoslavije i u svojoj generaciji slovio je za jednog od najtalentovanijih i najperspektivnijih fudbalera.To potvrđuju i reči čuvenog Ljube Vukadinovića u knjizi "Večiti rivali": 



   Zbog nadolazećeg rata nije bio u mogućnosti da u potpunosti ispolji svoj nesumnjivi fudbalski talenat. Fudbalska dešavanja u okupiranom Beogradu uglavnom su se svodila na odigravanje prijateljskih utakmica između predratnih rivala - BSK-a i Jugoslavije, a Petrović je bio standardni učesnik duela, igrajući u odbrani crvenih najpre sa dvojicom budućih trenera Crvene zvezde - Ljubišom Broćićem i Milovanom Ćirićem, a kasnije i sa dvojicom naših legendarnih halfova - Predragom Đajićem i Milivojem Đurđevićem. Međutim, ta itekako jaka odbrambena linija nije bila dovoljna "crvenima" da se odupru naletima "plavih", u čijem su napadu igrala trojica naših posleratnih asova - Rajko Mitić, Kosta Tomašević i Đura Horvatinović, ali i predratni velikani Vojin Škoba Božović i Milorad Nikolić Popac:



      Posle rata Petrović je bio jedan od osnivača i najboljih fudbalera crveno-belih. Dres našeg kluba nosio je tri sezone, između 1945. i 1948. godine, učestvovao u Prvenstvu Beograda i Srbije tokom 1945. i 1946. godine, te u prva dva državna prvenstva nekadašnje Jugoslavije. Sa Brankom Stankovićem činio je najbolji bekovski tandem jugoslovenskog poratnog fudbala. U te dve sezone Petrović je bio najstandardniji prvotimac crveno-belih, zabeležio najviše ligaških nastupa - 42, izostavši jedino sa prvenstvene utakmice protiv skopske Pobede, pretače današnjeg Vardara. Za razliku od legendarnog Ambasadora, Petrović nije uspeo da se izbori za status standardnog reprezentativca, jer mu je direktni konkurent za mesto u nacionalnom timu bio kapiten crno-belih i prvi kapiten reprezentacije - Miroslav Meho Brozović. Zbog toga je Petrović ostao na cifri od svega tri reprezentativna nastupa, iako je po igračkom kvalitetu zasluživao neuporedivo više. Za nacionalni tim debitovao je 10. oktobra 1946. godine, u pobedi nad Bugarima 2:1, u utakmici za Balkanski kup, a oprostio se 21. avgusta 1949. godine u pobedi nad tada nejakim Izraelom od 6:0:

JUGOSLAVIJA - BUGARSKA 2:1
strelci:Božidar Sandić 2; Laskov.

Franjo Šoštarić - Miroslav Brozović - Miomir Petrović - Zlatko Čajkovski - Ivica Horvat - Kiril Simonovski - Franjo Rupnik - Frane Matošić - Božidar Sandić - Aleksandar Atanacković - Prvoslav Mihajlović.

JUGOSLAVIJA - IZRAEL 6:0
strelci: Miloš Pajević 3, Božidar Senčar, Ž.Čajkovski, Stjepan Bobek

Franjo Šoštarić - Branko Stanković - Miomir Petrović - Zlatko Čajkovski - Miodrag Jovanović - LajošJakovetić - Božidar Senčar - Rajko Mitić - Stjepan Bobek - Miloš Pajević - ŽeljkoČajkovski.

   Već samo pojavljivanje Miomira Petrovića u društvu legendarnih Ambasadora, Minde Jovanovića, Miroslava Brozovića, Zlatka Čajkovskog i Ivice Horvata dovoljno govori o njegovoj igračkoj i ljudskoj veličini.  A taj igrački kvalitet umeli su da prepoznaju i čelnici Partizana, koji su četrdesetih godina nastojali da okupe u svom klubu sve najbolje jugoslovenske fudbalere, često i ne birajući sredstva u ostvarenju zacrtanog cilja. Tako se Miro Petrović, jedan od osnivača i najboljih fudbalera Crvene zvezde, 1948. godine obreo u taboru večitog rivala. Dres crno-belih nosio je dve sezone, od 1948. do 1950. godine, zabeleživši 27 prvenstvenih nastupa. Petrović je bio jedan od prvih fudbalera, posle Đurđevića, Jezerkića, Palfija i Drenovca, koji je u večitim derbijima nosio dresove oba rivala. Ali čak ni prisustvo bivših zvezdaša Miomira Petrovića i Božidara Drenovca u ekipi, nije pomoglo crno-belima da izbegnu katastrofu u finalu Kupa Jugoslavije, igranom 29.novembra 1948. godine, na Dan bivše  Republike. Naši momci su sa dva gola Baneta Vukosavljevića i jednim golom Rajka Mitića trijumfovali sa 3:0 i osvetili se armejcima za sve nepravde i zakulisane radnje u tom periodu:

CRVENA ZVEZDA - PARTIZAN 3:0
Finale Kupa Jugoslavije, 29.11.1948, stadion: Crvene zvezde, gledalaca: 30 000, sudija: Leo Lemešić.
Strelci: 1:0 Branislav Vukosavljević (22'), 2:0 Rajko Mitić (30'), 3:0 Branislav Vukosavljević (36').
CRVENA ZVEZDA: Srđan Mrkušić, Branko Stanković, Milenko Drakulić, Dimitrije Tadić, Milivoje Đurđević, Prerdrag Đajić, Jovan Cokić, Rajko Mitić, Kosta Tomašević, Bela Palfi, Branislav Vukosavljević.
Trener: Svetislav Glišović.

PARTIZAN: Franjo Šoštarić, Vladimir Firm, Miomir Petrović, Zlatko Čajkovski, Miodrag Jovanović, Lajoš Jakovetić, Prvoslav Mihajlović, Božidar Drenovac, Aleksandar Atanacković, Kiril Simonovski.
Trener: Ilješ Špic.

No bez obzira na ovu "izdaju" i  "ružnu prošlost" ime Mire Petrovića ostaje zlatnim slovima upisano u istoriji Crvene zvezde kao jednog od njenih osnivača i najboljih posleratnih igrača!
« Последња измена: 07 Јануар 2013, 10:52:32 Ivan Vasev »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #8 послато: 07 Новембар 2012, 18:25:45 »
Milovan Ćirić



Milovan Ćirić (1918 - 1986), član prve posleratne generacije Crvene zvezde, čovek koji je nosio kapitensku traku na prvoj utakmici po osnivanju kluba, jedan od najboljih i najuspešnijih jugoslovenskih trenera svih vremena. Za Zvezdu je igrao u Prvenstvu Srbije 1945/46 koje je bilo kvalifikaciono za saveznu ligu, koja je startovala naredne godine. U Prvoj ligi igrao je za beogradski Metalac (1947 - 1949.) i na 27 prvenstvenih utakmica postigao 1 gol.

Bio je vrlo izdrzljiv, ostar igrac, veoma borben, dobar tehnicar, koristan i pozrtvovan
« Последња измена: 20 Јун 2013, 19:57:51 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #9 послато: 07 Новембар 2012, 18:26:06 »
Predrag Đajić






Predrag Đajić (1922 - 1979), jedan od osnivača Crvene zvezde, njen prvi ekonom, dugogodišnji prvotimac i standradni reprezentativac Jugoslavije u jednoj od njenih najuspešnijih generacija.
Kao rođeni Sarajlija karijeru je započeo u lokalnoj Slaviji, da bi 1940.godine prešao u SK Jugoslavija, čiji je dres nosio do početka rata. U prvom posleratnom prvenstvu Jugoslavije na kome su učestvovale selekcije jugoslovenskih republika i pokrajina, kao i tim Jugoslovenske armije, Đajić je igrao za selekciju Bosne i Hercegovine. Učestvovao je u osnivanju Sportskog društva Crvena zvezda, godinama  bio jedan od njenih najboljih igrača, zaštitni znak kluba. koliki je bio autoritet Predraga Đajića u klubu i reprezentacija, koliko je bio harizmatičan i cenjen među fudbalerima,svedoči i činjenica da je upravo Đajić bio jedan od razloga Bearinog dolaska u Zvezdu:" Zvezdu sam voleo zbog drugova iz reprezentacije Rajka Mitića, Branka Stankovića i Predraga Đajića, koga sam prosto obožavao". Predrag Đajić bio je fudbalski idol najboljeg jugoslovenskog fudbalera svih vremena - Dragana Džajića!
Dres Crvene zvezde nosio je devet sezona, od 1946.do 1955.godine i za to vreme odigrao 439 zvaničnih utakmica i postigao 59 golova, od čega 153 prvenstvenih i 16 golova. Najčešće je igrao na poziciji levog centarhalfa ili leve polutke, mada je u reprezentaciji ponekad igrao i levog beka. Sa Crvenom zvezdom je osvojio titulu prvaka 1951. i 1953. godine, kao i tri nacionalna kupa - 1948, 1949, 1950.godine
Pre rata je odigrao 23 utakmice za selekciju Beograda, zabeležio je i dva nastupa za "B" selekciju plavih, dok je dres najbolje reprezentacije oblačio 17 puta. Debitovao je  30.oktobra 1949.godine u Parizu protiv Francuske, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Brazilu, na koje se naša reprezentacija kvalifikovala tek posle majstorice sa galskim petlovima. Učestvovao je na tom prvenstvu, bio starter na sve tri utakmice našeg tima, standardni član jedne od najjačih jugoslovenskih reprezentacija svih vremena. U periodu od 30.10. 1949. do 06.05.1951. nastupio je na svim utakmicama našeg nacionalnog tima, zabeleživši 16 nastupa. Poslednji, sedamnaesti nastup zabeležio je dve godine kasnije u prijateljskoj utakmici sa Egiptom. Mesto u reprezentaciji ustupio je legendarnom Vujadinu Boškovu.
Po završetku igračke karijere nije ostao u fudbalu. Kao diplomirani ekonomista bavio se spoljnom trgovinom, potvrđujući gotovo nepisano pravilo da su fudbaleri u to vreme bili ne samo majstori u kopačkama, nego i intelektualci i svestrane ličnosti.
Predrag Đajič će ostati upamćen kaojedan od osnivača Crvene zvezde i jedan od njenih najboljih fudbalera svih vremena!


« Последња измена: 04 Јануар 2013, 09:27:50 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #10 послато: 07 Новембар 2012, 18:26:29 »
Mladen Kašanin



Prvotimac Crvene zvezde od 1946. do 1950. godine, jedan od najpouzdanijih odbrambenih fudbalera svog vremena. Za prvi tim odigrao je 56 prvenstvenih utakmica.
statistka:
1946/47 - 16/0, 1947/48 - 10/0, 1948/49 - 17/0, 1949/50 - 13/0.
ukupno: 56/0.
Sa Crvenom zvezdom osvojio je dva Kupa jugoslavije - 1948 i 1949.godine

FINALE KUPA JUGOSLAVIJE 1949.godine
CRVENA ZVEZDA - NAŠA KRILA 3:2

strelci:Ognjanov, Josip Takač, Tomašević; Borović, Đurđević (ag).

Mrkušić - Stanković - Kašanin - Palfi - Đurđević -Đajić - Ognjanov - Mitić - Tomašević - Takač - Vukosavljević.

Nikada u karijeri nije postigao gol za crveno-bele, a ostaće upamćen po autogolu koji je postigao u prvom večitom derbiju, odigranom 5.januara 1947.godine. Crvena zvezda je het-trikom Jovana Jezerkića povela sa 3:0, da bi Partizan smanjio autogolom Predraga Đajića, da bi isti igrač nedugo zatim pogodio i protivničku mrežu i povisio na 4:1. Usledio je novi autogol, ovoga puta Mladena Kašanina, da bi Stjepan Bobek samo ublažio poraz svog tima.

PRVI VEČITI DERBI

CRVENA ZVEZDA - PARTIZAN 4:3

strelci: Jezerkić 3, Đajić; Đajić (ag), Kašanin (ag), Bobek.

CRVENA ZVEZDA:
Lovrić - Stanković, Kašanin, Spajić, Petrović - Đajić, Mitić, Aranđelović - Jezerkić, Šećerov

PARTIZAN:
Glazer - Brozović, Popesku,, Đurđević, Simonovski - Z.Čajkovski, Palfi, P.Mihajlović , Šereš - Bobek, Rupnik.

Po zavrsetku igracke posvetio se trenerskoj karijeri, tokom 1956. godine bio je trener solunskog Arisa, gde je na klupi nasledio Aleksandra Petrovica

« Последња измена: 04 Јануар 2013, 09:28:05 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #11 послато: 07 Новембар 2012, 18:34:43 »
Milivoje Djurdjević



Rođen je 2.decembra 1920.godine. Karijeru je započeo u beogradskom Željezničaru, odakle prelazu u SK Jugoslavija, gde izrasta u pouzdanog i modernog centarhalfa. Posle Drugog svetskog rata postaje član Partizana, za koji je nastupao u sezoni 1946/47, učesnik je prvog večitog derbija na strani protivnika. Kako u konkuranciji standardnih reprezentativaca Zlatka Čajkovskog, Miodraga jovanovića, Aleksandra Atanackovića i Ratka Čolića nijeimao zagarantovano mesto u prvom timu, odlučuje da pređe među crveno-bele. Dres Crvene zvezde nosio je šest sezona, od 1947. do 1953. godine, odigravši  53 prvenstvene utakmice bez postignutog gola. Sa Crvenom zvezdom je dva puta bio prvak Jugoslavije, 1951 i 1953.godine, i tri puta osvojio Kup Jugoslavije - 1948, 1949 i 1950. godine. Učesnik je sve tri finalne utakmice Kupa, čime je dao nemerljiv doprinos prvim posleratnim uspesima kluba.
Nikada nije obukao dres reprezentacije, ali i pored toga slovi za jednog od najpouzdanijih centarhalfova svog vremena.


« Последња измена: 04 Јануар 2013, 09:28:18 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #12 послато: 07 Новембар 2012, 18:34:57 »
Milenko Drakulić



Rođen 6.jula 1921.godine.Fudbaler Crvene zvezde od 1945. do 1949. godine. U crveno-belom dresu odigrao je 45 zvaničnih utakmica, 37 prvenstvenih, bez postignutog gola. Igrao na poziciji cenrarhalfa, u tandemu sa Predragom Đajićem, MilivojemĐurđevićem, Mladenom Kašaninom i Miloradom Diskićem. Sa crvenom zvezdom osvojio je Kup Jugoslavije 1948. godine.
statistika:
1946/47: 16/0, 1947/48: 16/0, 1948/49: 5/0;
ukupno: 37/0.

FINALE KUPA JUGOSLAVIJE 1948.

CRVENA ZVEZDA - PARTIZAN 3:O
strelci: Vukosavljević 2, Mitić.

CRVENA ZVEZDA:
Srđan Mrkušič -Branko Stanković - Milenko Drakulić - Dimitrije Tadić - Mlivoje Đurđević - Predrag Đajić - Jovan Cokić - Rajko Mitić - Kosta Tomašević - Bela Palfi - Branislav Vukosavljević.

Rodjen 6.7.1921.
Igrao 1945-49
Ukupno nastupa/golova: 100/0
Prvenstvo: 37/0
Kup: 2/0
Prijateljske: 61/0

1946-47 Prvenstvo 16 / 0
1947-48 Prvenstvo 16 / 0
1948-49 Prvenstvo 5 / 0
1948 Kup 2 / 0
« Последња измена: 04 Јануар 2013, 09:28:51 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #13 послато: 07 Новембар 2012, 18:35:16 »
Miodrag "Minda" Jovanović





U svojoj prvoj utakmici nakon osnivanja, onoj protiv Prvog bataljona Druge brigade, Crvena zvezda je nastupila u sastavu:
Golubičić (Popadić) - Stanković - Filipović - Ćirić - Jovanović - Veličković - Šapinac - Stokić - Spasojević - Tomašević - Pečenčić.

Znate li ko je ovaj Jovanović koji je igrao u half-liniji? Ni manje ni više no legenda Partizana i jugoslovenske reprezentacije, jedan od najboljih jugoslovenskih centarhalfova svih vremena - Miodrag Minda Jovanović.

Miodrag Jovanović (1922 - 2011) je pre rata igrao u mlađim kategorijama BSK-a, da bi posle rata pristupio Crvenoj zvezdi i za nju odigrao nekoliko utakmica. U sezoni 1946/47. bio je član beogradskog Metalca, da bi tokom odsluženja vojnog roka postao član Partizana i za crno-bele igrao narednih devet sezona, od 1947. do 1956. godine, odigravši 369 zvaničnih utakmica i postigavši jedan gol, od čega 149 prvenstvenih. Sa Partizanom je osvojio dva prvenstva - 1947. i 1949. godine i tri nacionalna kupa - 1947, 1952, 1954.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 25 utakmica, debitovao je 14. septembra 1947. godine protiv Albanije u Tirani, a od nacionalnog dresa oprostio se 5.novembra 1950. godine u prijateljskoj utakmici sa Norveškom (4:0) u Beogradu. Sa reprezentacijom je učestvovao na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. i Svetskom prvenstvu u Brazilu 1950. godine, kada je igrao u tandemu sa Predragom Đajićem. O kakvom se fudbaleru radi svedoči činjenica da je jedno vreme iz reprezentacije istisnuo legendarnog Ivana Horvata i u tandemu sa Atanackovićem važio za najbolji štoperski par u zemlji!

ŠTETA! Takvom igraču je svakako bilo mesto u Zvezdi!


« Последња измена: 20 Јун 2013, 20:44:25 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #14 послато: 07 Новембар 2012, 18:35:34 »
Dragiša Filipović



Igrač koji je dres Crvene zvezde nosio na prvoj utakmici našeg kluba u istoriji, onoj protiv Prvog bataljona Druge brigade.

CRVENA ZVEZDA - PRVI BATALJON 3:2
strelci:Kosta Tomašević 2, Vladimir Pečenčić.

Golubičić (Popadić) -Branko Stanković -Dragiša Filipović- Milovan Ćirić - Miodrag Jovanović - Pavle Veličković - Momčilo Šapinac (Stokić) - Živorad Spasojević - Kosta Tomašević - Vladimir Pečenčić.

Dragiša Filipović je svoju fudbalsku karijeru izgradio u beogradskom Metalcu, za koji je igrao od 1946. do 1954. godine, odigravši 75 prvenstvenih utakmica. U dresu romantičara sa Karaburme ostavio je toliko neizbrisiv trag da je od strane navijača Ofk Beograda uvršten među 18 igrača koji su obeležili vek postojanja ovog kluba, zajedno sa fudbalskim veličinama kakve su Blagoje Moša Marjanović, Aleksandar Tirnanić, Savo Antić, Josip Skoblar, Spasoje Samardžić, Slobodan Santrać, Ilija Petković, Dragoslav Stepanović, Lazar Tasić, Stanoje Jocić, Jovan Cokić, Todar Živanović, Ljubiša Spajić. Mnogi od pomenutih igrača nosili su i dres našeg kluba. Crvena zvezda i Metalac su u to vreme imali odličnu saradnju o čemu svedoče brojni prelasci igrača iz jednog kluba u drugi. Dres i Crvene zvezde i Metalca nosili su u prvim godinama posle rata pored pomenutih Filipovića i Veljkovića još i Pavle Veličković, Milovan Ćirić, Miodrag Jovanović, Živorad Spasojević, Đura Horvatinović,  Lazar Tasić, Predrag Marković, Ljubomir Spajić, Jovan Cokić, Todor Živanović, Srboljub Krivokuća i mnogi drugi.
« Последња измена: 04 Јануар 2013, 09:35:12 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #15 послато: 07 Новембар 2012, 18:35:52 »
Pavle Veličković


Fudbaler koji je igrao na prvoj utakmici našeg kluba nakon osnivanja, protiv Prvog bataljona.
CRVENA ZVEZDA - PRVI BATALJON 3:2
strelci: Kosta Tomašević 2, Vladimir Pečenčić.
Golubičić (Popadić) - Stanković - Filipović - Ćirić - Jovanović - Velićković - Šapinac - Spasojević - Tomašević - Pečenčić - Horvatinović.

Nije se dugo zadržao među crveno-belima, 1946. godine postaje član Metalca i dres kluba sa Karaburme uspešno nosi tri sezone, odigravši za to vreme 45 prvenstvenih utakmica i postigavči jedan gol. Jedan je od najpouzdanijih odbrambenih igrača u periodu neposredno nakon Drugog svetskog rata.

statistika:
1946/47 - 14/0, 1947/48 - 13/0, 1948/49 - 18/1.
ukupno: 45/1.
« Последња измена: 04 Јануар 2013, 11:05:19 Ivan Vasev »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #16 послато: 07 Новембар 2012, 18:36:09 »
Ljubomir Spajić



Rođen u Beogradu 7. mart 1926., umro 28. marta 2004.
Mesto u timu: odbrana

1945-1947 Crvena zvezda 8 (0)
1947-1949 Budućnost Podgorica
1950-1952 BSK Beograd 59 (7)
1952-1960 Crvena zvezda 153 (20)

Karijeru je počeo u Crvenoj zvezdi (1945-1947), nastavio je u podgoričkoj Budućnosti (1947-1949), zatim je nosio dres BSK-a do 1953, a onda je prešao u Crvenu Zvezdu. Nosio je dres i bio kapiten beogradske Crvene zvezde u periodu kad je ona osvojila najviše trofeja u svojoj istoriji: osvajao je titulu državnog prvaka 1956, 1957, 1959. i 1960. godine, a kao kapiten tima primio je 1959. i trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije. Za Crvenu zvezdu odigrao je ukupno 387 utakmica (od toga 161 prvenstvenu) i postigao 20 golova. Uz osam utakmica za „B“ selekciju (1951-1958), odigrao je i 15 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 7. septembra 1950. protiv Finske (2:3) u Helsinkiju, ušavši u igru u drugom poluvremenu, a poslednju utakmicu u dresu sa državnim grbom odigrao je 10. novembra 1957. protiv Grčke (4:1) u Beogradu.
Od 1960. godine posvetio se trenerskom pozivu i radio punih 17 godina u inostranstvu, u Grčkoj, Turskoj i Izraelu. Najveće uspehe postigao je kao trener Bešiktaša iz Istanbula, sa kojim je dva puta osvajao prvenstvo i dva puta Kup Turske, kao i sa atinskim Olimpijakosom, sa kojim je osvojio Kup Grčke.

Ljuiša Spajić, 1926 - 2004, dugogodišnji igrač Crvene zvezde, jedno vreme i kapiten, državni reprezentativac. Rođen je u Beogradu 7.maja 1926. godine, fudbalsku karijeru započeo je upravo u Crvenoj zvezdi, za koju je igrao od 1945. do 1947. godine, za prvi tim je u sezoni 1946/47. odigrao osam prvenstvenih utakmica. Dolaskom Milivoja Đurđevića iz tabora večitog rivala gubi mesto prvotimca i odlučuje da pređe u redove podgoričke Budućnosti ne bi li što više igrao, sticao iskustvo i izborio se za povratak u voljeni klub. U Podgorici je ostao dve godine, sa Budućnošću izborio plasman u Prvu ligu, da bi se potom obreo na Karaburmi, gde je tri sezone (1950 - 1953) igrao za tadašnji BSK (51 utakmica, 5 golova). Posle pet sezona vratio se na Marakanu, ovoga puta kao zreo i formiran igrač, okosnica i stub ekipe koja je tih godina bila neprikosnovena u domaćam okvirima i krupnim koracima grabila ka evropskom i svetskom vrhu. Dres Crvene zvezde nosio je narednih sedam sezona, sve do 1960. godine, odigravši 153 prvenstvenih utakmica i postigavši jedan gol.

Statistika:
1946/47 - 8/0,1953/54 - 6/0, 1954/55 - 24/0, 1955/56 - 14/1, 1956/57 - 23/0, 1957/58 - 21/0, 1958/59 - 20/0, 1959/60 - 22/0.
ukupno: 161/1.

U karijeri je za Zvezdu odigrao 387 zvaničnih utakmica (20 golova), a sa crveno-belima je osvojio četiri titule prvaka Jugoslavije - 1956, 1957, 1959 i 1960. godine i dva Kup 1958 i 1959.godine, što ga čini jednim od najtrofejnijih igrača u Zvezdinoj istoriji. U zadnje dve sezone imao je tu čast da bude kapiten ekipe u kojoj su igrale fudbalske veličine poput Šekularca, Kostića, Toplaka, Vladice Popovića,Durkovića, Zebeca, a kapitensku traku nasledio je od legendarnog Rajka Mitića.

FINALE KUPA JUGOSLAVIJE 1959:GODINE

CRVENA ZVEZDA - PARTIZAN 3:1
strelci:1:0 Maravić, 2:0 Kostić, 2:1 Galić, 3:1 Kostić (11m).

CRCVENA ZVEZDA:
Beara - Durković - Zeković - Tasić - Ljubomir Spajic (cap) - Popović - Šekularac  Maravić - Ivan Popović - Kostić - Rudinski.

CRVENA ZVEZDA 1960.
Beara, Ćosić, Durković, Spajić, Tasić,V.Popović, D.Stojanović, Zeković, Blagoje Mitić, Borozan, Kostić, Stipić, Maravić, Selimir Milošević, Toplak, Šekularac, Rudinski,I.Popović, Zebec, Nikolovski, Mijušković.

Za ilustraciju u kakvoj konkurenciji je Spajić bio kapiten ekipe.






Status prvotimca i kapitena Zvezde omogućio je Spajiću da zaigra i za nacionalnu reprezentaciju. Pored 8 utakmica za "B" selekciju plavih, odigrao je i 15 mečeva za naš najbolji državni tim. Debitovao je 7. septembra 1950. godine kao fudbaler BSK-a protiv Finske u Helsinkiju (2:3), kao fudbaler romantičara upisaojoš dva reprezentativna nastupa, protiv Norveške i Švedske 1951.godine, da bi povratkom u Zvezdu postao standardni reprezentativac. Do 10. 11. 1957. godine i utakmice sa Grčkom u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo (4:1), odigrao je ukupno 15 utakmica u dresu najdražih boja. Iako nesumnjivo veliki igrač, stub i oslonac najboljeg jugoslovenskog tima, u reprezentaciji je bio u senci Ivana Horvata, jednog od najboljih jugoslovrenskih centarhalfova svih vremena, kome je čak 21 put bio rezerva u državnmom timu. Sa reprezentacijom je učestvovao na Olimpijskim igrama u Melburnu, na kojima je naša reprezentacija osvojila srebrenu medalju:

OLIMPIJSKE IGRE 1956. GODINE - sastav reprezentacije:

Vidinić, Biogradlić, Košćak, Krstić, N.Radović,Šantek, Spajić, Antić, Lipošinović, Mujić, Papec, V.Popović, Šekularac, Veselinović, Vidošević, Radiljević, Radenković.

Po završetku igračke karijere posvetio se trenerskom pozivu, punih 17 godina je bio trener u Turskoj i Grčkoj, bio je selektor turske nacionalne reprezentacije tokom 1962. godine, a potom je četiri sezone predvodio jedan od najboljih turskih klubova Bešiktaš, sa kojim je osvojio dva prvenstva (1966,1967) i turski Superkup 1967. godine. U Grčkoj je trenirao slavni Olimpijakos (1968/69), sa kojim je osvojio nacionalni kup, te Iraklis (1969 - 1972, 1974/75) i Panahaiki (1972 - 1974, 1976- 1978). Zanimljivo da nikada nije dobio šansu da sa klupe predvodi svoj matični klub iako je trenirao evropske i svetske velikane poput Bešiktaša i Olimpijakosa. To samo govori o tome koliko je Zvezda u to vreme bila veliki klub i koliko je bilo teško dospeti na njenu klupu. Bez potcenjivanja trenerskih kvaliteta Ljubiše Spajiša, i Bešiktaš i Olimpijakos su u to vreme prema Zvezdi bili drugorazredni klubovi!

Umro je 2004.godine u rodnom Beogradu.

Ljubiša Spajić sasvim sigurno nije bio klasa jednog Branka Stankovića ali ima veoma istaknuto i ugledno mesto u Zvezdinoj istoriji kao dugogodišnji prvotimac, kapiten kluba i jedan od najboljih centarhalfova u njenoj istoriji. I kao što je neumesno poređenje Zvezde i Bešiktaša iz šezdesetih godina 20-og veka, tako je neumesno i poređenje Ljubiše Spajića sa današnjim i skorašnjim Zvezdinim defanzivcima, jer su to dve potpuno različite dimenzije!

Mitić, Spajić, Tasić


Spajić u podmlatku Jugoslavije


Kako je čika Mitke otkrio Ljubu Spajića




« Последња измена: 30 Јун 2013, 18:33:26 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #17 послато: 07 Новембар 2012, 18:36:26 »
Čičak Svetozar

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #18 послато: 07 Новембар 2012, 18:36:45 »
ФОТО ГАЛЕРИЈА



Rajko Mitić

Mesto u timu: Napadač
Igrao u klubovima: Košutnjak (Beograd), BSK (Beograd),FK Crvena zvezda (Beograd)

Rajko Mitić (1922 - 2008), prva Zvezdina zvezda i jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena. "Bio je igrač beogradske Crvene zvezde, a poštovan i voljen u celoj zemlji. Njegova popularnost je prerasla u legendu i znatno prevazišla vreme u kome je igrao...Veliki protivnik nesportske igre, nikada nije povukao protivnika za dres, niti mu podmetnuo nogu. Fudbalski teren za njega nikada nije bio ogledanje u snazi, već prostor za igru, za nadmetanje u veštini. Jednostavno, voleo je fudbal i tu ljubav je prenosio na saigrače, protivnike i gledaoce. U svemu ovome treba tražiti objašnjenje njegove popularnosti koja do danas nije dostignuta. Po atraktivnosti, Crvena zvezda i reprezentacija imali su, u mnogo čemu, i boljih igrača, ali je Mitić, koga su svi oslovljavali samo imenom - Rajko, ostao jedan jedini, neponovljiv,  poštovan zbog svojih izuzetnih sportskih i ljudskih vrlina".

      Fudbalsku karijeru počeo je u trećeligaškom Košutnjaku, odakle je 1938.godine, kao šesnaestogodišnjak, prešao u BSK. Za prvi tim debitovao je 1940.godine na prijateljskoj utakmici protiv zemunskog Viteza (7:3), postigavši čak pet golova, najavivši tako početak jedne blistave karijere.  Ratne godine zaustavile su njegov fudbalski razvoj, da bi posle rata učestvovao u osnivanju Crvene zvezde, postao kapiten i legenda ekipa. Dres crveno-belih nosio je čitavih četrnaest sezona, od 1945. do 1959. godine, za to vreme odigrao 572 utakmice i postigao 262 gola, 220/74 u prvenstvu i 39/22 u kupu Jugoslavije. Sa Crvenom zvezdom osvojio je pet titula prvaka Jugoslavije - 1951, 1953, 1956, 1957 i 1959. godine, i četiri nacionalna Kupa - 1948, 1949, 1950. i 1958. godine. Od dresa Crvene zvezde oprostio se 29. novembra 1958. godine u finalu Kupa Jugoslavije protiv mostarskog Veleža - 4:0, kada je deveti put u svojoj karijeri primio pobednički pehar namenjen osvajaču prvenstva ili kupa Jugoslavije.
 
statistika:
1945 - 2/2, 1946/47 - 9/4, 1947/48 - 18/2, 1948/49 - 16/6, 1950 - 18/11, 1951 - 17/5, 1952 - 13/8, 1952/53 - 18/8, 1953/54 - 18/5, 1954/55 - 17/7, 1955/56 - 25/4, 1956/57 - 19/6, 1957/58 - 11/2.
ukupno: 220/72.

FINALE KUPA JUGOSLAVIJE 1948. godine
CRVENA ZVEZDA - PARTIZAN 3:0
strelci: 1:0 Vukosavljević, 2:0 Mitić, 3:0 Vukosavljević.
CRVENA ZVEZDA:
Mrkušić - Stanković - Drakulić - Tadić - Đurđević - Đajić - Cokić - Mitić - Tomašević - Palfi - Vukosavljević
PARTIZAN:
Šoštarić - Firm - Petrović - Z.Čajkovski - Jovanović - Jakovetić - Mihajlović - Drenovac - Bobek - Atanacković - Simonovski.



   Tako je Zvezda savladala favorizovani Partizan i osvojila prvi pehar u klupskoj istoriji. Koliko je pobeda crveno-belih bila iznenađujuća i neočekivana,  govore i reči Vlastimira Purića, klupskog funkcionera i jednog od osnivača Zvezde:
     "Nikad neću zaboraviti dan kada smo osvojili naš prvi trofej, u Kupu Jugoslavije, pobedom od 3:0 nad Partizanom. Sedeli smo na tribinama, i kako je utakmica odmicala i postajalo sve jasnije da čemo pobediti favorizovani Partizan, rečeno mi je da brzo sastavim govor koji će Rajko pročitati po uručenju pehara. Počeo sam da pišem i u prvim rečenicama koje naš kapiten treba da izgovori, kao što je i red u to vreme bio,  izrazio zahvalnost Maršalu Titu i Partiji. I, čim se završila utakmica, krenuo sam da se kroz oduševljenu masu probijam ka terenu, ali kasno.Rajko je već išao ka nekom generalu, koji ga je čekao sa trofejom. Od gužve nije mogao ni da me vidi, a mene je oblivao hladan znoj. Kakav će govor održati? Na sreću, Mitićev govor iz glave bio je bolji od onog što sam ja napisao. Jedino je zaboravio da spomene Tita, ali to niko nije primetio!"

   Mitićev saigrač iz Zvezde i reprezentacije Nikola Stipić, čovek koji je na početku karijere bio igrački uzor legendarnom Draganu Džajiću, ovako je opisao svog kapitena:
      "Kako je to igrao čovek kome kao da je sve polazilo za rukom? U fudbalu najteže je igrati jednostavno, A Rajko je bio primer racionalnog savršenstva. Kod njega je sve bilo podređeno kolektivu. Nikad nijedan suvišan potez, nijedan rizičan dribling. Delio je lopte kao da je imao oči na potiljku. Davao golove kao da je to najlakša stvar na svetu. Sve to uz mnogo trčanja, truda, kao mašina koja stalno otkucava uspele poteze, podstiče saigrače, drži sve konce igre i nikad nije podigao glas. Nikad da podvikne, ukori, uvek da ohrabri, kao da igračima daje krila."
   Koliki je Rajko bio spotsmen nek ilustruje podatak da je kao kapiten jednom isključio iz igre svog saigrača i najboljeg prijatelja Branka Stankovića zbog nekorektnog i nesportskog ponašanja. Bio je odmereniji i dostojanstveniji čak i od jednog Ambasadora.Rajko je bio oličenje skromnosti i zvezdaštva i kao takav dosta je doprineo popularizaciji našeg kluba među širokim narodnim masama. Obožavao je Zvezdu, Beograd i svoju zemlju. Jedniom, ne nekoj turneji Zvezde po Italiji, menadžeri brojnih italijanskih i  francuskih klubova prosto su se utrkivali oko Rajka Mitića obasipajući ga basnoslovnim ponudama. Rajko je odbio sve te nepristojne ponude rečima:
      Nema tih para za koje bih ostavio svoju zemlju. Ja sam svojim životom i igrom zadovoljan i u Jugoslaviji!"

  Svoj drugi pehar u prebogatoj igračkoj karijeri, Rajko je osvojio 29. novembra 1949. godine, kada je naša ekipa u finalu Kupa savladala zemunska Naša krila sa 3:2

FINALE KUPA JUGOSLAVIJE 1949:
CRVENA ZVEZDA - NAŠA KRILA 3:2
strelci: 1:0 Ognjanov, 2:0 Takač, 2:1 Borović, 3:1 Tomašević, 3:2 Đurđević (ag)
CRVENA ZVEZDA:
Mrkušić - Stanković - Kašanin - Palfi - Đurđević - Đajić - Ognjanov - Mitic - Tomašević - Takač - vukosavljević.

Sledeće godine Zvezda ponovo osvaja Kup pobedivši u finalu zagrebački Dinamo sa 3:0 u drugoj, ponovljenoj utakmici, budući da je prva utakmica ova dva rivala završena bez pobednika - 1:1.


Prvu titulu prvaka Jugoslavije Zvezda je osvojila 1951. godine, a Rajko Mitić je tom istorijskom uspehu doprineo kao strelac pet golova na 17 prvenstvenih utakmica.



Na drugu titulu čekalo se dve godine, do 1953, da bi u sezonama 1955/56. i 1955/57. bile osvojene još dve šampionske titule, čime je Crvena zvezda postala prva ekipa koja je dve godine za redom osvajala nacionalno prvenstvo. U ekipi je došlo do smene generacija, legendarne asove Tomaševića, Jezerkića, Predraga Đajića Ognjanova, Palfija, Vukosavljevića nasledili su novi asovi poput Šekularca, Beare, Bore Kostića, Zekovića, Tasića, Toplaka, Vladice Popovića. Od stare garde ostali su tu samo Branko Stanković i Rajko Mitić, oni su bili nezamenljivi, bez njih se jednostavno nije moglo. Tih godina Zvezda i Rajko Mitić bili su sinonim, ni Zvezda ni jugoslovenski fudbal nisu se mogli zamisliti bez ovog fudbalskog viteza, širom bivše Jugoslavije navijači su na njega gledali sa poštovanjem i divljenjem, pa su mu spevali i stihove: "Rajko, Rajko, od fudbala majko!". Kada se opraštao od crveno-belog dresa, u Zvezdi su ga kroz suze pitali: "Kako ćemo bez tebe?". A on je samo skromno i tiho, baš kao čto priliči najvešem fudbalskom vitezu koga je jugoslovenski fudbal ikada imao, odgovorio: "Nigde ne idem , uvek ću biti tu!"
    Jednom je Rajko na nekoj internacionalnoj turneji putovao sa Partizanom, u klubu i među navijačima je zavladala panika od eventualnog Rajkovog prelaska među crno-bele. A državni i vojni vrh je imao argumente da "ubedi" svakoga, niko nije smeo da se usprotivi volji vrhovnog komandanta. Jedino je Rajko uspeo da odoli pritiscima i da ostane veran crveno-beloj boji.  Bez njega ne bi bilo ni Crvene zvezde!
   Institucija "večitog derbija ne bi bila to što jeste da nije bilo dvojice velikih fudbalera, ljutih protivnika na terenu i nerazdvojnih prijatelja van sportskog borilišta - Rajka Mitića i Stjepana Bobeka. Mitić je odigrao 19 prvenstvenih derbija, Bobek jedan manje, a svi njihovi dueli bili su neizvesni, fudbalska sreća promenljiva, jedino su poštovanje i respekt ove dvojice velikana bili nepromenljiv i večni. Vest o Rajkovoj smrti duboko je ganula velikog "Štefa" da je čak i pustio suzu za sportskim suparnikom. Govoreći o instituciji večitog derbija, Rajko je rekao:
   "Sve utakmice sa Partizanom...bile su veliki događaj za sve nas igrače, pa i ceo Beograd i jugoslovenski fudbal. Od tih prvih duela ništa se nije promenilo - uvek je derbi maksimalno dramatičan, neizvestan! Ali bez obzira da li smo dobili ili gubili derbi, uveče smo zajedno sa igračima Partizana izlazili u restorane i pričali o igri, šansama, golovima.I čekali naš novi susret!"
    Kakva su to bila viteška i herojska vremena!



      Reprezentacija je posebno poglavlje u karijeri Rajka Mitića. Za najbolji jugoslovenski tim odigrao je 59 utakmica i postigao 32 gola. Debitovao je 9.maja 1946. godine protiv Čehoslovačke u Pragu - 2:0, u prvoj posleratnoj utakmici naše reprezentacije, a tada je postigao i prvi od 32 pogotka u nacionalnom dresu. Od dresa najdražih boja oprostio se 29. 09. 1957. godine u remiju sa Rumunijom - 1:1, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Švedskoj. Sa reprezentacijom je dva puta učestvovao na Olimpijskim igrama, 1948. u Londonu i 1952. u Helsinkuju, i dva puta na svetskim prvenstvima - 1950. godine u Brazilu i 1954. godine u Švajcarskoj.

ČEHOSLOVAČKA - JUGOSLAVIJA 0:2, 09.05. 1946.godine
strelci: 0:1 Tomašević, 0:2 Mitić
JUGOSLAVIJA:
Monsider - Stanković - Kokeza - Pleše - Horvat - Simonovski - Kacijan - Mitić - Tomašević - Bobek - Matošić

 Na Olimpijskim igrama u Londonu, 1948. godine odigrao je četiri utakmice (protiv Luksemburga, Turske, Velike Britanije i Švedske) i postigao 2 gola - Luksemburgu i Britaniji.

OLIMPIJSKI TIM 1948:
Atanacković, Bobek, Broketa, Brozović, ž.Čajkovski, Z.Čajkovski, Cimermančić, Jazbinšek, Jovanović, Kacijan, Lovrić, Matošić, Mihajlović, Mitić, Palfi, Petrović, Šoštarić, Stanković, Takač, Tomašević, Vukas, Velfl. sel. Arsenijević

  Svetska prvenstva mu nisa ustala u prijatnoj uspomeni. Na svetskom prvenstvu u Brazilu 1950. godine odigrao je sve tri utakmice i postigao jedan gol, protiv Švajcarske - 3:0. Pred utakmicu sa domaćinom Brazilom (0:2) prilikom izlaska na teren udario je glavom u metalni poklopac , zadobio veliku rasekotinu na glavi, zbog čega je bila neophodna lekarska intervencija. U igru je ušao u 10.minutu, kada je reprezentacija Brazila već vodila sa 1:0 golom Ademira. Tako se Jugoslavija oprostila od Mundijala, ali ostaje pitanje šta bi se desilo da  naša reprezentacija na početku meča nije bila lišena pomoći svog najboljeg igrača.

 Bio je kapiten čuvenog "olimpijskog tima" iz Helsinkija koji je na Olimpijskim igrama osvojio srebrenu medalju, izgubivši u finalu od neprikosnovene Mađarske sa 2:0. Bio je to sukob najbolje svetske i najbolje jugoslovenske reprezentacije svih vremena, koji se završio pobedom "mađarske lake konjice". Legndarne su i dve utakmice protiv reprezentacije tadašnjeg SSSR-a, nakon 5:5 u prvoj utakmici, Jugoslavija u ponovljenoj utakmici pobeđuje sa 3:1 i prolazi dalje!
OLIMPIJSKE IGRE 1952.
JUGOSLAVIJA - SSSR 5:5
strelci: 1:0 Mitić, 2:0 Ognjanov, 3:0 Zebec, 4:0 Bobek, 4:1 Bobrov, 5:1 Zebec, 5:2 Trofimov, 5:3 Bobrov, 5:4 Bobrov, 5:5 Petrov

JUGOSLAVIJA - SSSR 3:1
strelci: 1:0 Mitić, 1:1 Bobrov, 2:1 Bobek, 3:1 Zlatko Čajkovski.

MAĐARSKA - JUGOSLAVIJA 2:0
strelci: Puškaš, Cibor.

JUGOSLAVIJA
Vladimir Beara - Branko Stanković - Tomislav Crnković - Zlatko Čajkovski - Ivan Horvat - Vujadin Bočkov - Tihomir Ognjanov - RAJKO MITIĆ (CAP) - Stjepan Bobek - Bernard Vukas - Branko Zebec


Jubilarnu pedesetu utakmicu u nacionalnom dresu odigrao je 27.juna 1954 godine u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Švajcarskoj, kada je naša reprezentacija eliminisana od budućeg svetskog prvaka Nemačke i pored ogromne terenske nadmoćnosti. Presudio je autogol stamenog Ivana Horvata, nakon čega jenaša reprezentacija bila apsolutno dominantna na terenu, ali tu svoju igračku nadmoć nije uspelada materijalizuje. nemci su u samoj završnici postigli još jedan gol i time otičli dalje, ispostavilo se u istoriju. Bila je to možda i labudova pesma čuvenog olimpijskog tima, koji je imao i znanja i potencijala da se okiti titulom svetskog prvaka.
       Rajko je u tri puta u reprezentativnom dresu postizao het-trik, protiv Danske 28.maja 1950. godine u Beogradu - 5:1, protiv Indije 15.jula 1952.godine - 10:1 i protiv Velsa 21.maja 1953 - 5:2. Sam Rajko je izjavio da mu je najdraži gol u reprezentativnom dresu onaj koji je 16. maja 1954. godine dao Engleskoj u pobedi našeg tima od 1:0. To je bio jedini, odlučujući pogodak, a njegova vrednost dodatno raste ako se ima u vidu da je postignut u poslednjim minutama utakmice. U trenutku kada se opraštao od nacionalnog dresa 29.septembra 1957. godine imao je 35 godina i 23 dana, samo četiri dana manje od najstarijeg reprecentativca u istoriji jugoslovenskog fudbala, Rajkovog saigrača i velikog prijatelja - Branka Stankovića.

    I kao čto je obećao na završetku igračke karijere, Rajko Mitić nikada nije odlazio iz Zvezde, uvek je biouz nju i sa njom, bilo kao šef i koordinator stručnog štaba,(1960 - 1966), bilo kao funkcioner i savetnik predsednika, bilo kao gledalac i navijač. Tokom 1966. godine bio je član selektorske komisije, a od 23. aprila 1967. do 18.novembra 1970. godine i samostalni selektor jugoslovenske reprezentacije. Kao selektor, predvodio je reprezentaciju na 34 međunarodnih utakmica, a najveći uspeh postigao je 1968. godine kada je sa reprezentacijom osvojio drugo mesto na Evropskom prvenstvu u Italiji.

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE 1968.
Pantelić, Fazlagić, Damjanović, Đorđević, Paunović, Holcer, Petković, Osim, Musemić, R.Belin, Džajić, Vukčević, Duijković, Aleksić, Pavlović, Aćimović, Ramljak, Mihajlović, Brzić,  B. Antić, Trivić, Hošić.
trener: Rajko Mitić / Branko Stanković

JUGOSLAVIJA - ENGLESKA 1:0
strelac: Dragan Džajić.
JUGOSLAVIJA:
Pantelić - Fazlagić - Damjanović - Pavlović - Paunović - Holcer - Petković - Osim -Musemić - Trivić - Džajić
ENGLESKA:
Benks - Njuton - Vilson - Muleri - Labon - Mur - Bol - Peters - R.Čarlton - Hant - Hanter

JUGOSLAVIJA - ITALIJA 1:1
strelci: 0:1 Džajić, 1:1 Domengini.
ITALIJA:
Zof - Burgnič - Faketi - Ferini -  Gvarini - Kastanjo - Domengini - Julijano - Anastazi - Lodeti - Prati.
JUGOSLAVIJA:
Pantelić - Fazlagić - Damjanović - Pavlović - Paunović - Holcer - Petković - Trivić - Musemić - Aćimović - Džajić.

ITALIJA - JUGOSLAVIJA 2:0
STRELCI: 1:0 Luiđi Riva, 2:0 Pjetro Anastazi.
ITALIJA:
Zof - Burgnič - Faketi - Rosato - Gvarneri - Salvadore - Domengini - A.Macola - Anastasi - De Sisti - Riva.
JUGOSLAVIJA:
Pantelić - Fazlagić - Damjanović - Pavlović - Paunović - Holcer - Hošić - Trivić - Musemić - Aćimović - Džajić.

Još kao aktivan fudbaler bio je komentator najtiražnijeg jugoslovenskog sportskog lista "Sport", tako da se po povlačenju sa selektorske funkcije posvetio sportskom novinarstvu. Godinama je bio komentator sportskog nedeljnika "Tempo", a sa mesta urednika se penzionisao 1983. godine Međutim, to nikako nije bio kraj druženja sa loptom niti kraj njegove ljubavi prema Crvenoj zvezdi. Pomagao je kad god i kako je mogao, toplom rečju, savetom, podrškom. Umro je 29. marta 2008. godine.
     Nedavno je dobio ulicu sa svojim imenom u Beogradu, ali velikan kakav je bio Rajko Mitić zaslužuje i više od toga, zaslužuje da se stadion Crvene zvezde nazove njegovim imenom.
 Dogodine na stadionu Rajka Mitića!






 Marko Valok iz Partizana obilazi povređenog Rajka Mitića






 


Tekst iz Politike povodom Rajkove smrti:
Njegovo ime i prezime su decenijama značili više od bilo kakve titule, trofeja, funkcije... Vrlo rano je postao slavan, ali je to breme, verovatno najteže moguće, s lakoćom nosio tokom celog života.

Rođen je 19. novembra 1922. u Dolu kraj Bele Palanke, u selu kojeg odavno nema, jer je žrtvovano zbog viših interesa. Detinjstvo u Beogradu je počeo u vagonu, gde je njegov otac železničar Vitomir dobio privremeni smeštaj. Tamo, u Košutnjaku, gde je na početku HH veka bilo prvo pravo beogradsko fudbalsko igralište, ali koga više nije bilo kada se porodica Mitić doselila, počeo je da „pika” loptu.

Prve stranice svoje karijere je ispisao u malom klubu koji se zvao Košutnjak i čije se ime sačuvalo u našoj fudbalskoj istoriji samo zato što je u njemu počeo – Rajko Mitić. Već 1938. se obreo u Beogradskom sport-klubu, koji je u to vreme bio bez premca najbolji u državi i s kojim je uoči Drugog svetskog rata mogao ravnopravno da se nosi samo zagrebački Građanski.

Nadarenost Rajka Mitića je odmah primećena i on se 1940. našao u tek osnovanoj omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije. Odigrao je za nju tri utakmice i postigao jedan gol.

Drugi svetski rat je presekao normalne životne tokove, pa i fudbalske. Rajko Mitić je u vreme okupacije postao prvotimac BSK-a i jedan od njegovih najboljih igrača. Na žalost, tada nije bilo velikih međunarodnih utakmica, reprezentacija nije postojala, nije se igralo ni državno prvenstvo.

Po oslobođenju, neposredno pre formalnog gašenje BSK-a, 4. marta 1945. je osnovana Crvena zvezda, kojoj su pristupili praktično svi tadašnji najbolji beogradski fudbaleri, pa i Rajko Mitić. Veliko je pitanje kako bi se ona razvijala bez njega. Iako je u to vreme sve bilo podređeno kolektivu Rajko Mitić je bio takav čovek i fudbaler da je postao klupski simbol, znamenje „crveno-belih” poput grba, zastave, klupske boje... Prva Zvezdina zvezda, rodonačelnik jedinstvene klupske tradicije na svetu. Nisu uzalud navijači preklinjali i bogotvorili uzvikujući „Rajko, majko!”

Do 29. novembra 1958. i finala Kupa Jugoslavije u kome je Zvezda pobedila Velež s 4:0 odigrao je za svoj klub 572 utakmice (od toga 231 prvenstvenu i 39 u Kupu Jugoslavije) i dao 262 gola. Zvezdin pohod ka trofejima je počeo osvajanjem nacionalnog kupa 1948, što je ekipa koju je predvodio Mitić ponovila i 1949. i 1950. Posle ta tri uzastopna trijumfa u kupu sledile su četiri titule prvaka države (1951, 1953, 1956. i 1957).

Ni reprezentacija godinama nije mogla ni da se zamisli bez njega. Već na prvoj utakmici posle oslobođenja, 9. maja 1946. u Pragu protiv Čehoslovačke (2:0) dao je gol. I mada mu je posao pre svega bio da organizuje igru, da stiže svuda i u pravo vreme, na 59 utakmica za „plave” (poslednju odigrao 29. septembra 1957. u Bukureštu protiv Rumunije – 1:1) u strelce je upisan 32 puta. Posebno je zapamćen njegov gol Englezima, uoči Svetskog prvenstva 1954, kada smo savladali reprezentaciju „kolevke fudbala” s 1:0.

Nijedno veliko takmičenje tog doba nije moglo da protekne bez Jugoslavije i – Rajka Mitića. S olimpijskih igara u Londonu 1948. i Helsinkiju 1952. ima srebrnu medalju. U Finskoj su on i cela reprezentacija imali svoje „više od igre”, dvoboj sa SSSR u jeku sukoba Tito – Staljin. Prva utakmica je posle našeg vođstva od 5:1 i produžetaka završena 5:5, a u drugoj smo, odigranoj takođe u varoši Tampere, pobedili s 3:1. Na obe je Rajko Mitić bio i strelac.


 Dva puta je učestvovao i na svetskim prvenstvima. U Brazilu 1950, na tek sagrađenoj Marakani i pred 200.000 gledalaca, imali smo peh da u grupi budemo s domaćinom, najvećim favoritom na šampionatu. Izgubili smo s 2:0, ali mnogi svedoci tog meča tvrde da bi ishod verovatno bio drugačiji da je u našem timu od prvog minuta bio i Mitić. On je, naravno, bio u sastavu, ali je prilikom izlaska na igralište udario glavom u metalni poklopac tunela i zbog lekarske pomoći je propustio prvih desetak minuta. Njegovo odsustvo je psihološki uticalo na naše reprezentativci, pa su Brazilci vrlo rano postigli gol. U Švajcarskoj 1954. nam se isprečila Zapadna Nemačka, koju smo nadigrali, ali ne i pobedili, pa je ona otišla dalje i postala – svetski prvak.

Po završetku igračke karijere Mitić je postao „tehniko” Zvezde, gde je nastavio po starom običaju – da osvaja trofeje. U toj ulozi je svoj klub doveo do titule prvaka 1959, 1960. i 1964. i pehara u kupu 1959. i 1964.

Od 1966. je ponovo u reprezentaciji, prvo kao član selektorske komisije, a od 23. aprila 1967. kao selektor. I na toj dužnosti je postigao jedan od najvećih uspeha u istoriji našeg fudbala. Jugoslavija je 1968. postala evropski vicešampion. Njegova mlada ekipa, u kojoj je polovina tek započela karijeru reprezentativca, oborila je u polufinalu na obe plećke svetskog prvaka Englesku s 1:0. U finalu je zbog spleta nesrećnih okolnosti ispustila pobedu (1:1) protiv Italije, koja je kao domaćin iskoristila ponovljenu priliku (2:0).

Po povlačenju s dužnosti selektora, 18. novembra 1970, Rajko Mitić se zaposlio u „Tempu”, ilustrovanom sportskom nedeljniku, koji je izdavala „Politika”, kao komentator. Njegova stalna rubrika „Sedam dana” čitala se s izuzetnom pažnjom, jer je mišljenje Rajka Mitića za svakog bilo dragoceno.

S tog radnog mesta je i otišao u penziju 1983, ali je i dalje, do same smrti, bio onakav kakva treba da bude legenda – putokaz u bespuću, svetionik u tami. Hladio je glave kad pobede opijaju i nadahnjivao kad je bilo najteže.


Боравећи пре дванаест година у Суботици и Новом Саду, на позив руководилаца Фудбалског клуба Војводина, Мађар Ференц Пушкаш је на Петроварадинској тврђави говорио о многим нашим фудбалерима, о Бобеку и Џајићу, о Чајковском и Вукасу, о Шекуларцу и Галићу, али је тада,  много лепог, и тачног, рекао и за Рајка Митића:
,,Митић је један и неупоредив. Сви знамо какав је господин био на терену, али не знају сви шта је и колико значио за тим чији је капитен. Сви ми смо имали по нешто значајно: Ди Стефано у Реал Мадриду, Чарлтон у Манчестер јунајтеду, Бекенбауер у Бајерну, Кројф у Ајаксу, Божик и ја својевремено у Хонведу. Међутим, Митић је за своје саборце био ауторитативнији од свих нас. Такав човек, пример свима и у свему, ретко се среће, не само у фудбалу...”Ово је забележио Миша Васиљевић 4. априла 2004. год. У разговору са легендарним ференцом Пушкашом.


"Рајко Митић је био играч који је једноставност довео до савршенства. Он је просто открио ту вредност фудбалске игре и био претеча каснијих кретања у фудбалу.По свему што је чинио, Митић је био спортскији тип играча. Играо је мушки, снажно, његови шутеви и голови били су лепши, ефикаснији, за гледаоце, атрактивнији. Ја сам био лукавији и сналажњивији, бољи дриблер. Митић је шутирао снажно, из свих позиција и његови се голови дуже памте.
Имао је одличан скок  и игру главом, што је мени била велика мана.Били смо најбољи тандем играчи у репрезентацији, поштовали смо се узајамно и допуњавали, сматрам да смо најбоњи двојац у историји репрезентације Југославије. Наше  узајамно поштовање и другарство, и поред великог ривалитета, никада није помућено и ми смо га задржали дуги низ година од растанка од фудбала и живота Рајка Митића“.                                                                                                           
                                                                                                               Стјепан Бобек

Рајко Митић уврштен је у идеалних 11 играча светског првенства, од три водећа спортска листа из Бразила и неких из Европе. To су: “ Журнал дос спортс“, из Риа де Жанеира, најстарији спортски лист у Јужној Америци основан 1920. год., други је „ Диарио еспортива“, такође из Риа де Жанеира и трећи за који су говорили да је најбољи и најсолиднији „Газета еспортива“, из Сао Паола. ФИФА у то време, још увек није званично проглашавала идеалан тим светског фудбалског првенства. По свим оценама званичника он је изгледао овако: Адемир, Бауер, Чико, Зизињо (Бразил), Басора (Шпанија), Чигија, Масполи, Шијафино, Варела, Андраде (Уругвај) и Митић (Југославија).
      Бити уврштен у најбољи тим света, подвиг је над подвизима у каријери сваког фудбалера. Пословична скромност Рајка Митића никад му није дозволила да овај јединствен подвиг лично афирмише. Нажалост ни наши новинари ни фудбалски савез ни Црвена звезда нису  га афирмисали довољно.
     Нуђени су му баснословни чекови да остане у Бразилу. Нарочито се истакао у понудама Ботафого и Фламенго, али је Рајко све упорно одбијао и отишао је са великим почастима својој кући. То је преломни тренутак у репрезентативној каријери Рајка Митића. То су били моменти када је свет добио нову звезду. Од тог тренутка Рајко Митић је ушао у легенду и прерастао у супер аса југословенског фудбала.

Рајко Митић је својим односом према фудбалсом клубу, подстакао руководство клуба до на јединствен начин прогласи званично свог капитена, у прву Звездину звезду. Овај спортиста  увео је неписане стандарде и мерила у фудбалској игри, по коме су све будуће Звездине звезде морале да заслуже то признање. Рајко је то први започео и то је јединствен случај у спорту да се заслужни спортисти промовишу генерацијски у спортску звезду клуба.
Наше велико спортско перо и спортски радник, покојни Васа Стојковић, је 1951.год. био први који се дрзнуо да напише и овековечи Рајкову понуду у Бразилу, када је одбио да остане у „Ботафоги и Фламенгу“, и вратио се у своју домовину. Тада је неко из врха власти и партије, успео да забрани штампање књиге „Милиони на крампонима Рајка Митића“, уз званично образложење да наша спортска штампа уместо да пише о борцима ЈНА који су градили нови стадион, они пишу  сензационалистичке текстове, где се наводи да су крампони прљави не само од земље, него још од нечег другог.  Рајко је часно поступио, овакве коментаре није заслужио ни по чему.

Патријарх у светилишту српског фудбала

     Рајко Митић је више од пола века био синоном за југословенски и српски фудбал, а посебно за Црвену звезду. На Балканском пространству нема потврђеније, оргиналније и свестраније фудбалске личности од Рајка Митића. Од 1945.год.,када је Црвена Звезда основана, па до 1991.год., када се попела на врх врхова Европе и Света, Рајко Митић је био звездин најсветлији лучоноша. И не само звездин, него и лучоноша српског и југословенског фудбала, како на домаћој тако и на светској сцени...
...Тако редак исход једног живота и једне спортске каријере, чини се, да је морао само Рајко да заслужи. Његов кредо-ван терена, у животу, на првом месту-поштење и људскост, а на терену-спортска фернеса и поштовање ривала, наградио га је одживљеним животом без сенке. Да није играо фудбал, Рајко би по својој психолошкој конституцији, карактеру и самозадатом вредносном животном систему, могао мирне душе бити „Патријарх“ Српске православне цркве. А био је „Патријарх“ у светилишту српског фудбала. У најбољем и најлепшем смислу те свете речи Божјег посланства на земљи...
                                                                                         Проф. др Вељко Алексић


Malo zvezdine istorije da istoričari utvrde gradivo.
Kada sam ja pre 8 godina istraživao građu o bata Raletu, u raznim knjigama i monografijama sam našao netačne podatke. Onda sam rešio da to ispravim, danima sam kopao građu po arhivama i bibliotekama, a onda rešio da objavim, to sam  sve skenirao i postavio na izložbi.Ova tri četri podatka, sam postavio da se mnogi ne bi uhvatili u istu zamku, prepisivanja. Rajko je Staneta isključio protiv Odreda a ne Partizana, kako sam našao u mnogim publikacijam, utakmica je prekinuta u Splitu protiv FK Splita a ne Hajduka, Rajko je uz Tozu jedini do sada dao tri puta po tri gola za reprezentaciju, Rajko je Šekiju opalio šamar, posle ponižavanja protivnika. Rajko je u svoje vreme najviše puta od svih igrača pozivan da igra za nacinalnu selekciju 71 put, na 12 utakmica se nije mogao odazvati zbog povrede, odigrao je i 10 nezvaničnih utakmica za reprezentaciju...........











Рајкови фудбалски биланси     
      Рајко је своје професионално бављење фудбалом  започео са непуних 15 година, у Кошутњаку, а завршио са пуних 36 година у Црвеној звезди. Активно је играо пуну 21 годину. За јуниорску екипу Кошутњака одиграо је 24 утакмице и постигао 32 гола (1937./39.). За омладинску репрезентацију Београда одиграо је 5 утакмица и дао 4 гола (1939./40.). За омладинску репрезентацију Југославије одиграо је 3 утакмице и постигао 3 гола (1940./41.). Као омладинац у подмлатку БСК-а, одиграо је 28 утакмица и дао 30 голова (1939./41.). За први тим Бск-а одиграо је 150 утакмица и постигао 112 голова (1940./44.). За тим Националне службе у два наврата (1943./44.) одиграо је 10 утакмица и дао 7 голова. Под окупацијом одиграо је и 5 утакмица за репрезентацију Београда и постигао 2 гола.
      По ослобођењу земље, од новембра до марта 1945. год., играо је за војнички тим и тим УСАОС-а. Према његовој евиденцији одиграо је 9 утакмица и постигао 4 гола. У првом послератном првенству за тим Србије је одиграо 3 утакмице и постигао 2 гола.   У дресу Партизана 4 утакмице и 2 гола.  У Црвеној звезди одиграо је званично 572 утакмице и постигао 262 гола (1945./58.). За репрезентацију Београда одиграо је 28 утакмица и дао и 15 голова. У репрезентацији Југославије укњижио је 59 утакмица  постигао 32 гола  (незванични сусрети за А тим 10 утакмица и 11 голова, статистика ФСЈ).   
      По завршетку каријере одиграо је доста ревијалних утакмица, за ветеране Звезде и Југославије. Играо је и за  ветеране Београда, крајем шездесетих и почетком седамдесетих. Укупно је одиграо 19 утакмица и постигао 9 голова. Рајков биланс је    импозантан. 
      По статистици, која је била доступна приликом израде ове монографије, он је одиграо 920 званичних мечева и постигао 517 голова или о,56 голова по утакмици. Годишње је играо 44 утакмице, месечно 3,6 утакмица, што значи да је сваких 8,3 дана одиграо по утакмицу за 21 годину играчке каријере.
Једну утакмицу сам заборавио, играо је у дресу Хајдука као гост, против репрезентације Виса на Вису у августу 1960, на прослави 15 година обнове Хајдука. Да не заборавима Рајко је играо и за СК Железничар и СК Југославију као омладинац1938 и 1939 али кратко време, нисам успео да за тај период прибавим податке о броју наступа за оба клуба. Сигурно је за 6 месеци, (ако рачунамо по 4 наступа месечно) одиграо око 25 утакмица. Ја то нисам убацио у званичну статистику, али са 99,99 % можемо да тврдиомо да је одиграо најманје 945 утакмица у животу. Близу је фамозне бројке 1000 .........

Вечерас завршавам једно поглавље, које никад до краја истински неможе бити завршено, док је нас који то памтимо. Како ће се ствари даље одвијати зависе и од вас, “тиха вода брег рони”.
Да се зна које је школе бата Рале завршио и где и код кога.
У овом задњем серијалу приказаћу вам школовање и специјализацију на високој спортској школи у Келну, на одсеку за фудбал, који је водио у то време највећи стручњак у Свету, Јосеф Сепп Хербергер (1897-1977). Ту школу фудбала су завршили Коста - Која Томашевић 1959/60 и Рајко Митић 1960/61.
Грандиозна је појава Рајка Митића спортисте и човека, легенде која је то постала још за време играчке каријере. Оно што је у многим делима написано о Рајковим подвизима стало било би у неколико књига, тако да је писање о њему, овом приликом, у ствари, само покушај да се у овој монографији о једном изузетном спортисти и човеку, напише о његовом животу, о раду и спортском делу, којим је обогатио нашу спортску нацију и задужио вишеструко наш фудбал, у коме би да постоји звање спортског  академика, то с пуним правом и понео међу првима.

У Рајку Митићу су складно повезане све најбоље људске особине. Изузетан спортиста, али и добар човек, коректан, скроман, добронамеран, без лоше речи о било коме, без погрде у речнику. Некоме је то и сметало, јер понекад није имао довољно ,,жара″. Није улазио у обрачуне и туче, у свађе и неспоразуме, приликом било каквих сукоба. За њега је терен био поприште за надметање, игра повод за надигравање, за показивање вештине снаге духа, а не силе, за одмеравање ко је окретнији, вештији и спретнији, за фер плеј. Противника никад није волео да понижава, нити да излаже руглу. С правом је до краја живота носио епитет џентлменa у копачкама. У тим особинама је заснована његова огромна популарност и један од узрока његове легенде, која је далеко надживела, временски надмашила, његов играчки веома дуг век.

Све што је постигао, Рајко Митић је остварио у великом тренутку за популаризацију нашег фудбала, у годинама када смо с правом могли да кажемо да смо стасали за највиши трон у Европи, па и у свету.  На жалост, у том времену није било толико међународних утакмица као данас, поготово разних купова и лига, нити је постојало толико анкета у Европи, у свету и у нашој земљи, којима би се рангирале и трајно сачувале спортске вредности. Фудбал тада није био интернационализован и комерцијализован као данас. Година опраштања Рајка од фудбала је почетак рађања телевизије код нас, па је стога и Митићева величина још већа. Да је било прилике да га гледа уживо цела земља и свет његова величина и популарност далеко би надмашиле границе Европе, иако је у Јужној Америци био изузетно цењен. Рајко Митић је остао и без многих заслужених признања. Одбио је све понуде неких великих клубова из Италије, Шпаније, Француске, Бразила и Аргентине. Богатство свог великога дара раскошно је делио на свим стадионима у земљи, али и у многим градовима Европе, Азије, Африке и Јужне Америке. Свој дар је поклонио само двема љубавима, дресу плаво-белих и дресу црвено-белих боја.

Ометен је у окупационим и ратним годинама, на почетку јуниорске каријере, а проглашен је за најталентованијег фудбалера у држави 1940. год. Тада га није могла видети Европа и свет. По сведочењу многих, у време окупације Рајко је играо најлепршавији фудбал у каријери. Те су способности биле раскошно демонстриране можда баш у времену када је требало највише да да - у првим послератним годинама, када је, у новим, сасвим измењеним условима требало да популарише спорт, који је из разоноде ретких прерастао у потребу и жељу десетина хиљада младића.

Рајко Митић је обележио један златан период југословенског поратног фудбала и тиме је заслужуио да се о њему и његовој генерацији одужимо управо онако како су и заслужили. Оставили су много: неизбрисив траг једног времена, стварање нечег новог, посебног и трајног у нашем фудбалу. Рајко је био један од пионира и носилаца тог времена, предводник и капитен једне нове генерације, када се фудбал поново рађао као феникс. То је личност која је постала синоним за фер плеј. Пронео је славу нашег фудбала широм света. Та слава остала је и нама и будућим поколењима узор чијом  величином ћемо бити инспирисани, а нарочито појавом и делом Рајка Митића. По популарности није му било премца у старој Југославији. Као човек и спортиста за собом је оставио дубоко поштовање, које је далеко надживело оно време када се појављивао на терену.

Овде вечерас нећемо заиста постављати питање ко је најбољи фудбалер Југославије, јер укуси су различити, али морамо да кажемо, ко је тако  снажно утицао на дечаке и публику, да управо они пожеле те особине, које су красиле Митића и да су баш зато бирали фудбал, као спорт и своје опредељење, док је наше старије суграђане привукао шармом, стабилношћу, лепим манирима и патријархалним васпитањем.

Прошла је 56 година од Рајковог растанка са зеленим тереном. Тих година појавили су  се многи асови на нашем простору. Неки од њих су можда и били већи мајстори фудбала од Рајка Митића, али у једно можемо бити уверени, да је најкомплетнија фудбалска личност на нашим просторима, засигурно прва и једина супер звезда у нашем послератном фудбалу, управо био Рајко Митић.

Пуна захвалност свима онима који су играли и радили уз њега, данас их је мало живих. То су: Владица Поповић, Димитрије Стојановић, Миодраг Малиша Петровић (председник ,,Удружења ветерана Рајко Митић – Стјепан Бобек''), који ми је много помогао да многе непознате детаље и догађаје опишем, као и Миле Кос бивши предратни и послератни голман СК Југославије и Црвене звезде и наше велико спортско перо. Велику захвалност изражавам породици Рајка Митића: сину Ненаду и унуку Рајку на несебичној подршци и великој помоћи при реализацији ове књиге, која би била веома осиромашена без њиховог великог учешћа.
   
ОДУЖИМО СЕ РАЈКУ МИТИЋУ „ЛЕГЕНДИ КОЈА ЖИВИ У НАМА“, ОНАКО КАКО ЈЕ ОН ЖАДУЖИО СВЕ НАС.
РАЈКО ЈЕ СВОЈИМ ЛИКОМ И ГРАНДИОЗНИМ ДЕЛОМ ПРОНАШАО СВОЈ ПУТ ДО ЗВЕЗДА.

ЗНАНАЦ

Иване већ сам неколико пута напоменуо да јако ценим ово што радиш. Ово је сизифовски посао, када мислиш да си у потпуности обрадио неку личност искрсне ти неки непознат податак.
И са Миловојем Ђурђевићем је слична ситуација, многима је непознато како су нам дрписали играче и колико су у томе били безкрупулозни. наравно то их прати до данашњих дана. Свугде ће те у писаним медијима видети да новинари пишу да је први капитен ЦДЈА "Партизан" био Мирослав-Мехо Брозовић, што није тачно. Управо је Ђурђевић који је у Партизану од прве утакмице одигране против репрезентацје"Земуна", био њен први капитен, све до доласка Брозовића у Партизан крајем новембра и почетком децембра 1945. Мислим да је јако битно и да тај његов податак уђе у његову монографију, јер је он својим угледом и игром за наш клуб то заслужио, иако је био приморан да игра за противника.
Партизан је имао један ефикасан начин за уцењивање свих квалитетних играча до који је хтео да се докопа. Сви фудбалери после ослобођења су стављени на један специјалан списак, који је водила партија. Све су их мобилисали и послали на сремски фронт, као награду за њихов фудбалски ангажман под окупацијом, ваљда су сматрали да су требали да напусте Београд, ставе петокраку на капу и одметну се у Босанско ,Црногорске гудуре. Рајко Митић је био један од оних који није био поштеђен од овога. На оснивачкој скупштини управо само бата Рале није могао да присуствује ни 3 ни 4 марта 1945. нису му дозволили, и није могао да се транспортује од Шапца где је у то време био у инжењерској јединици на Сави, и да одигра ту прву историјску утакмицу(Миле Кос би о овоме много тога могао да исприча, а испричао је јако мало). Бата Рале се појавио тек недељу дана касније на оној утакмици од 11 марта против помоћног особља Енглеске војне мисије. После турнеју по СССР-у када су га врбовали, и када је он и одбио помисао да пређе у Партизан, њему је Кирил-Џина Симоновски лично на кућну адресу донео телеграм да се јави у Дом ЦДЈА ради слања на одслужење војног рока, што је аутоматски значило да постаје фудбалер Партизана. Он је ту своју дужност већ одслужио од 1 новембра 1944 до августа 1945.
Њега је на једвите јаде спасио Владимир Дедијер, који се због бата Ралета тада посвађа са генерал мајором Светозаром Вукмановићем Темпом.
Овај сукоб је дошао до нашег Маршала, који тад није пресудио у корист Дедијера али је ставио до знања Темпу, да и омладинци исто тако желе јак свој клуб и да је сам Рајко изјавио да жели да игра за Црвену звезду. То је толико ражестило Темпа, да је тад изговорио и речи који су га касније и коштале војничке и политичке каријере. За њега је Партизан створен да буде најача конкуренција европским тимовима, а нарочити онима из комунистичког режима, на првом месту СССР-у и да Партизан по сваку цену мора да има најбоље фудбалере у Југославији.
Мала је позната да се озбиљан поступак водио и против Љубе Ловрића и да је једва избегао затвор, а можда и нешто горе, и за њега се заузео један високи функционер Србије, који је добро познавао Ловрића и све његове заслуге и као човека и фудбалера пре рата. Он се тек у месецу јуну 22. 1945 појавио у Звезди и постао њен први голман.
Хајдук је одбио да постане клуб армије и то три пута, уцењивали су али су Сплићани били упорни, из Сплита ни по коју цену. Ништа им није преостало него да из тима "Народна одбрана" који се већ такмичио у загребачкој зони и првенству Хрватске доведу комплетан тим, већина је играла под усташким режимом, а многи од њих петорица и за репрезентацију НД Хрватске, која је од свих земања у Европи одиграла највише утакмица 15. Уз Ацу Атанацковића, Ратка Чолића и Ђурђевића то су једини квалитетни фудбалери са ових простора до којих су могли да се докопају, (звезда и металац су узели све најбоље)  остала 24 су са простора НДХ-а , 2 словенца и Сомоновски из македоније, који је играо за Фашистичку Бугарску, док су нам окупирали пола данашње Србије.
Као што нам је познато, они су имали све а ми ништа, голи као пиштољ, да су нам тада украли Рајка, а фалио им је управо такав играч, који је својим техничким знањем и физичким предиспозицијама могао да игра на свим позицијама, звезда неби освојила ни један трофеј. Не заборавимо да је у том времену скор Звезде-Партизан у трофејима 10-4, и још један коју је комплетан тим Црвене звезде освојио као репрезентација Србије на турниру за првака ФНР Југославије од 3-9 септенбра 1945. Већ тада смо направили разлику коју ће Џајина генерација одржавати а ова тотатално упропастити и довести нас у овај положај у односу на ривала, који нам је 62 године увек гледао и дувао у леђа.







Rajko Mitić sa 19 god. u dresu BSK-a.

« Последња измена: 14 Фебруар 2014, 10:10:58 Bela »

На мрежи Bela

  • Члан клуба
  • Moderator
  • *****
  • Поруке: 6.974
  • Репутација: +3248/-467
  • Ponos grada
Одг: Predsezona 1945
« Одговор #19 послато: 07 Новембар 2012, 18:37:11 »
Kosta Tomašević


KOSTA TOMAŠEVIĆ

Kosta Tomašević (1923 - 1976), jedan od osnivača Crvene zvezde, strelac prvog gola u klupskoj istoriji i jedan od njenih najboljih golgetera svih vremena.Rođen je 25.jula 1923.godine u Banovcima kraj Stare Pazove. Fudbal je počeo da igra u beogradskom BSK-u, igrajući najčešće na poziciji centarfora ili desnog krila. Posle rata bio je jedan od osnivača SD Crvena zvezda i vođa fudbalske sekcije. Ostaće upamćen kao strelac prvog gola u klupskoj istoriji. Na utakmici protiv Prvog bataljona Druge brigade odigranoj 4.marta 1945. godine na dan osnivanja kluba, Tomašević je postigao dva gola i otvorio vrata pobedi. Dres Crvene zvezde nosio je devet sezona, od 1945. do 1954. godine i za to vreme odigrao 340 zvaničnih utakmica i postigao 370 golova, od toga 125 prvenstvenih i 76 golova. Sa Crvenom zvezdom osvojio je dve titule prvaka Jugoslavije - 1951. i 1953. godine, te tri nacionalna kupa - 1948, 1949. i 1950 godine.
statistika:
1946/47 - 16/15, 1947/48 - 6/1, 1948/49 - 18/15, 1950 - 17/14, 1951 - 21/16, 1952 - 9/4, 1952/53 - 9/3, 1953/54 - 14/8.
ukupno: 125/76!
Posle Crvene zvezde dve sezone je nosio dres subotičkog Spartaka (1954 - 1956), odigrao 46 prvenstvenih utakmica i postigao 28 golova. Dva puta je bio najbolji strelac prvenstva Jugoslavije, 1951. godine kao fudbaler Zvezde sa 16 golova i 1956. kao igrač Spartaka sa 20 golova, kada je to priznanje podelio sa Predragom Markovićem iz BSK-a i Bernardom Vukasom, legendom Hajduka. Sa 104 prvoligaška gola 15. je na večnoj listi strelaca jugoslovenskih prvenstava, sa daleko manjim brojem odigranih utakmica od svih igrača koji su na listi plasirani ispred njega. Procentualno bi bio daleko najuspešniji.
Bio je strelac u finalima Kupa 1949. protiv Naših krila i 1950. protiv zagrebačkog Dinama.

FINALE KUPA JUGOSLAVIJE 1950.
CRVENA ZVEZDA - DINAMO 3:0
strelci: Vukosavljević, Ognjanov, Tomašević
CRVENA ZVEZDA:
Mrkušić - Diskić -  Zvekanović - Palfi - Đurđević - Đajić - Ognjanov - Mitić - Tomašević -Zlatković - Vukosavljević trener: Aleksandar Tomašević
DINAMO:Režak
Stinčić - Delić - Crnković - Pukšec - Horvat - Cizarić - Kašner - Režak - Dvornić -Senčar - Strand,    trener: Bernard Higl.

Bio je izuzetno efikasan u derbijima, postigao je 8 golova,samo su Dragan Džajić i Bora Kostić postigli gol više. Ono što je posebno interesantno jeste da je Tomašević tih osam golova postigao na osam uzastopnih derbija, od 1.maja 1949. do  6. decembra 1953. godine. Strelac je jednog gola u istorijskoj pobedi crveno-belih nad Partizanom od 7:1, u  13.večitom derbiju:

Kosta Tomašević je ne samo strelac prvog gola u istoriji Crvene zvezde nego i strelac prvog gola jugoslovenske  reprezentacije posle Drugog svetskog rata.Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 10 utakmica i postigao 5 golova. Debitovao je  9. maja 1946. godine u pobedi nad Čehoslovačkom od 2:0 u Pragu, u prvoj posleratnoj utakmici našeg nacionalnog tima, kada je bio strelac prvog istorijskog gola.

ČEHOSLOVAČKA - JUGOSLAVIJA 0:2 (9.5.1946)
strelci:TOMAŠEVIĆ, Mitić
Monsider - Stanković - Kokeza - Pleše - Horvat - Simonovski - Tomašević - Mitić - Bobek - F.Matošić - Kacijan

Sa reprezentacijom je učestvovao na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. godine, gde je naša reprezentacija osvojila srebrenu  medalju i na Svetskom prvenstvu 1950. godine u Brazilu, gde je bio starter i na tri utakmice postigao 2 gola, protiv Švajcarske i Meksika. Bio je standardni član jedne od najjačih reprezentacija u istoriji jugoslovenskog fudbala:
Mrkušić - Stanković - Đajić - Z. Čajkovski - Horvat - Jovanović - Vukas - Mitić - Tomašević- Bobek - Ž.Čajkovski

Od reprezentativnog dresa oprostio se 6. februara 1951. godine u prijateljskoj utakmici sa Francuskom kada je naša reprezentacija poražena sa 2:1, a Tomašević bio strelac jedinog gola za naš tim. Reprezentativnu karijeru je i započeo i završio golom, baš kao što priliči jednom od najboljih golgetera u istoriji jugoslovenskog fudbala.


     Коста Томашевић човек са три дипломе, завршио је учитељску школу пре рата, дипломирао на Факултету за физичко васпитање где је стекао звање професора физичке културе и завршио специјализацију код најпознатијег тренера Европе-Сепа Хербергера у његовој тренерској школи у Келну 1959-1960 год. Некадашњи омладински руководилац, није могао да плати болесничко лечење јер није имао новац, био је без посла и социјалног осигурања...., а да притекне у помоћ, нико.
     Био је приморан да оде у просторије свог бившег клуба у Коларчеву 3 и од њих затражи помоћ, не милостињу већ помоћ клуба при налажењу посла, с којим би могао да издржава жену и ћерку Бојану.
     Тада је схватио да слава брзо пролази, да те брзо забораве сви, од фудбалског клуба Црвене звезде није добио ништа, билу су полу професионалци са скромним примањима и без радног стажа. Као репрезентативац такође није од фудбалског савеза буквално добио ништа.    Оставши сам, преживљaвао је најтеже тренутке у животу. Која  како су га из милошта звали, доживео је трагичну судбину, као и већина његових саиграча. На маргини друштва, заборављени и одбачени, интелектуалци у социјалистичкој Југославији, доживели су највиша понижења и омаловажавања коју је један човек за живота могао да осети на својој кожи.
     Црвена звезда је остала до краја живота његова највећа љубав. Заборављен од многих задњих година је провео уз сету и тугу у срцу, очекивао је да ће му његов клуб уприличити бар неко признање, похвалу, ипак се преварио. Немојмо заборавити, Коста Toмашевић има статус оснивача клуба уз још нека имена, ми то нећемо заборавити.   
     Због нарушеног здравља морао је да напусти тренерски посао.Последњи година је био службеник Скупштине општине Вождовац у Београду, где је радио као референт за физичку културу. Прерано је умро у Београду у 53 години 13. марта 1976 год., сахрањен је на централном гробљу.
Био је велики играч, пријатељ и друг каквог је само човек могао пожелети, уз Рајка, Станета , Ђају, Љубу и Мрку, најзаслужнији за такав узлет нашег клуба у првој деценији. То су шесторица величанствених. Клуб га је заборавио, нису му посмртно ни звездину плакету доделили, о другим признањима да и непричам. У звездином музеју је постојала једна Томашева фотографија, после прокишњавања крова, баш она је пропала и уништена. Ако немају фотографију Томашеву док је активно играо за наш клуб, нека се мало потруде, има нас доста који ту можемо да помогнемо. Сви Звездини великану су заборављени, породице остале саме, ни на пригодне свечаности их више не зову, док је Рајко био жив он је то својски гурао, после тога јад и чемер. Колико је само енергије тај омалени фудбалер имао, колико је све нас задужио својим пожртвовањем и љубављу према клубу. За њега није било места у Црвеној звезди, за оснивача, за првог руководиоца фудбалске секције, за најбољег стрелца док је играо за Црвену звезду, за најшколованијег звездиног фудбалера....Срамота!!!! Којо нећемо те заборавити.
Драго ми је да је и овим текстом Иван Васев поново оживео једнoг, од најсветлијих звездиних лучоноша.





Kosta Tomasevic

 Kosta Tomasevic je nosio dres Crvene zvezde devet godina (1945.-1954.),i za to vreme odigrao 344 utakmica i dao 372 gola.
 Evo nekoliko licnih rekorda:
 - U jednoj godini igrao je najvise 49 utakmica (1951.god i dao 45 golova).
 - U jednoj utakmici,dao je najvise 7 golova,i to je postigao cetiri puta:u mecu sa Spartansom na Malti 14:0;sa Napretkom u Beogradu 16:0;sa Slavijom u Beogradu 12:2(godine 1950.),i s Rakovicom 14:2,u Rakovici 1952.godine.
 - u prvenstvu Savezne fudbalske lige,u osam takmicenja Tomasevic je postigao 75 golova (igrao 105 utakmica).U jednoj sezoni dao je najvise 16 golova (1951.god).


 Iz monografije SD Crvena zvezda 1945-1960.god

Prvotimac sa đačkom knjižicom
(S. M. - Moča)

       Kosta Tomašević!
       To ime je nekad bilo sinonim golgeterske veštine. Na najlakši način umeo je ono što je fudbalski najteže: da daje golove. A pojavom je bio suprotnost klasičnih centarforova. Malog rasta, plećat, temeljan, uvek sa nekim viškom kilograma, ne naročito brz. Ipak, predstavljao je napast za sve odbrane. Svaku grešku protivnika kažnjavao je golom. Zvali su ga Tomaš. Od milja. Imao je bezazleno lice dečaka, ozračeno nekom unutrašnjom srećom. Uvek je bio vedar i nasmejan. Svi su ga voleli, osim golmana. Njima je zagorčavao život. Plašili su se njegovih šuteva, znajući da je uvek tamo gde i lopta.
       Neposredno pred Drugi svetski rat, još dok je bio đak Učiteljske škole, mali Kosta je ludovao za fudbalom. Jednom je sa drugovima igrao na betonu školskog dvorišta u onoj zgradi iznad Slavije, koju su nemačke bombe porušile 1941. Tu ga je zapazio Nikola Marjanović, "lovac na talente", inače trener podmladka "plavih" i odveo ga u BSK. Odmah je zaigrao. Još je nosio đačku kapu kad je zaigrao u prvom timu. Oko njega su bile sve same veličine. Na desnoj strani Boba Mihailović i Rajko Mitić, a na levoj kapiten Vojim Božović i Nikolić-Popac. Bila je to sjajna navala. Tomaš je igrao u belim kopačkama. Mnogi su tada prvi put čuli njegovo ime, ali su ga odmah zapamtili. Dao je dva gola.
      Tomašević je jedan od osnivača Crvene zvezde i devet godina je bio njen nezamenjivi centarfor. Uz Boru Kostića i najbolji strelac. Dao je više golova nego što je odigrao utakmica: tačno 370. U  jednoj od mnogih priča o Crvenoj zvezdi napisano je i sledeće:
         "Samo što je osnivačka skupština završena, delegati su se razleteli na sve strane grada. U tom talasu oduševljenja, odlučeno je je da se stvar ne završi samo na osnivanju kluba, već i da
          se istog popodneva odigra utakmica. S kim? Za sat-dva bilo je teško naći protivnika. Martovski dan je kratak. Tada se u prostoriji, u ulici Kralja Milutina, pojavio sav zajapuren Kosta
          Tomašević. Njegove reči ulile su popodnevnu nadu:
            "Čuo sam Crvena zvezda! Sada treba juriti igrače za utakmicu. ono što imamo, malo je. Ne rasturajte se dok se ne vratim."
          Svojim starim biciklom krenuo je putem Autokomande. Ubrzo se vratio sa radosnom vešću: "Našao sam partnera za popodne. Tim prvog bataljona KNOJ-a hoće da igra."
          Ne bi bilo baš tako lako organizovati utakmicu, jer su fudbaleri vojnici imali obaveza i poslova preko glave. Ali, Slobodan Ćosić i Kosta Tomašević su već ranije to isplanirali. Ako klub bude
          osnovan, utakmica mora da se igra istog dana..."
      Tako je i bilo tog 4. marta 1945. godine.
      Put sportske zvezde od slave do zaborava nije dug. Tomaševićev primer to najbolje pokazuje. To ga je pritiskalo kao kamen. Iako je bio najobrazovaniji od svih fudbalera - imao je diplome Učiteljske škole i čuvene trenerske škole Sepa Herbergera u Kelnu - ostao je bez posla i živeo teško, vrlo teško. Trenirao je Slogu iz Kraljeva, Borac iz Čačka, Pelister iz Bitolja, reprezentacije Iraka i Nigerije, ali život je hteo drugačije. Umro je 13. marta 1976. godine. Mada sportska legenda, nestao je sa ovoga sveta potpuno zaboravljen. Na sahrani, nad njegovim odrom, poslednje slovo održao je njegov klupski drug iz mladosti rajko Mitić. Još jednom je pređen taj zajednički put dug više od tri decenije.



Kosta Tomasevic je umro 13. Marta 1976.



« Последња измена: 05 Фебруар 2014, 19:27:13 Bela »