• Welcome to РСБ Форум / RSB Forum. Please login or sign up.

Историја света

Започео Ljuba 73, 18 Септембар 2012, 13:36:55

« претходна тема - следећа тема »

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

edge

Цитат1: Ljuba 73  19 Јун 2018, 11:39:33
@kiki
@moon
Vizantija jeste doživela konačan krah tokom i u periodu nakon IV krstaškog rata ali to nije bio uzrok.
Kičma Vizantije je slomljena građanskim ratovima

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8_%D1%83_%D0%92%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B8_%D1%82%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BC_XI_%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0

i sramnim porazom od Turaka 1071. godine kod Mancikerta, u bici u kojoj su nominalno bili daleko moćniji ali ih je turski heroj Kilidž Arslan slomio za sva vremena, potpuno uništio slavnu vizantijsku vojsku pa čak i zarobio cara Romana IV Diogena (onog što mu je godinama pre toga Sv. Prohor Pčinjski prorekao kao vojnom zapovedniku da će postati car).
Prema tome, Venecija je više pojela otpatke nego što je ubila lava.


U toj bici Roman je izgubio pre svega zbog izdaje Andronika Duke koji se nije ukljucio u borbu pre svega iz licnih interesa sa svojim trupama, on ga je u kasnijem gradjanskom ratu porazio nakon cega je ubrzo i umro Roman.
Sama bitka nije imala neke katastrofalne gubitke ali su posledice bile takve zbog gradjanskog ratam dolazak Duka na vlast, unistenja stratiota i pronijara i vise nikada Vizantijska vojska nije bila mocna kao nekada .

Вајти

Цитат1: moonn  02 Август 2018, 15:18:46
Danas sam imao raspravu sa kolegom morao da mu objasnim da su Mongoli bili najveca sila ikada cudno koliko ljudi toga nije svesno.
Ljudi pokorili Kinu , Koreju, Centralnu Aziju , Rusiju, Evropu do Beca, uleteli u Indiju.... ucili od svih i sa svima se mesali stvorili dinastije koje su ostale i vladale i posle njih....bili nemilosrdni ratnici ali stvorili put svile i globalnu ekonomiju....al opet nepriznaju im da su bili najveci osvajaci ikad....strasno


Ovo je dosta interesantna tema. Skoro sam naisao negde na podatak da su dva puta spremali invaziju na Japan i ova puta im nevreme desetkuje flotu koja je trebalo da ih preveze do tamo. Na kraju su odustali zato sto su to videli kao los znak. Jos interesantnije je kako bi se istorija Evrope i sveta razvijala da se nisu raspali u odsudnom trenutku.

Kad govorimo o silama i osvajanjima, treba uzeti u obzir i vreme i kontekst. Po mom misljenju, Mongoli su na prvom mestu, ispod njih ide Aleksandar Makedonski, pa Rimljani, pa Britanija od 17. do 19. veka, a posle njih, u izvesnom smislu, SAD tokom Drugog svetskog rata i SSSR posle njega.

Κορνίλοφ

Interesantno kako se perspektiva menja kroz nekoliko vekova, retko ko akcenat stavi na zverstva koja su Mongoli pravili, jer su ubedljivo najveci zlotvori koje covecanstvo poznaje. Opravdano moze da se postavi pitanje kakvo ce misljenje biti o Hitleru kroz par vekova.

Вајти

Relativizovano je uglavnom zato sto ne stavlja u kontekst. Po danasnjim merilima, genocidniji su od Hitlerove Nemacke, ali Srednji vek pamti svasta, pa mu onda dodje nekako sve slicno. Interesantno i kako su od takve tvorevine dosli do sadasnjeg stanja. Ne mozemo govoriti u istim kategorijama za tako dugacke periode, ali ima li primera za veci istorijski pad od njihovog (izuzimamo istrebljene narode)?

moonn

04 Август 2018, 13:36:47 #2164 Last Edit: 04 Август 2018, 13:41:05 by moonn
Pazi mongoli su stvorili svoju drzavu na mac , luk i strelu....istina je da zu znali da srvne grad sa zemljom i pobiju sve zivo, ali kad dodju oni su uvek nudili da se taj grad ili drzava preda...pa ili ili
Gde god su dosli smanjili su poreze i na kraju razvijali trgovinu putem svile.
Mongolima Evropa nije bila interesantna jer je bila zaostala. Mada ih je kuga sputala i desetkovala.

A ostavili su svoj uticaj u dinastijama i uoblicili Kinu, Kasmir, vladali Persijom.
Prostor koji su osvojili je jednostavno bio pre velik za administraciju i upravljanje. A za postovanje sta su sve napravili. Dzingis kan je ujedinio mongole a Ogadej je napravio carstvo.

Tek su ih egipatski meneluci zaustavili u Siriji inace bili su krenuli i na Afriku.

Ali kad se sagledava obicno im se ne pridaje znacaj koji su imali u svetskoj istoriji.

A sto se tice liste koju je napisao Vajti.......ne Engleska nikad bila to sto jeste da nije oobedila spansku armadu....ta pobeda je promenila balans u Evropi za sva vremena.
Engleska je pobedila jer je razvila bolju tehniku livenja topova. Englezi su prvi uspeli da standardizuju cevi prilikom livenja. Time su njihovi topovi bili znatno precizniji i koristili su standardnu djulad.

Ljuba 73

Zar se bese ne pobedi spanska armada sama od sebe?



moonn

Ex da su poslusali Don Pedra Ohmucevica svega toga ne bi bilo

Nameless

https://rs.sputniknews.com/svet/201808131116866091-SAD-Hitler-Indijanci/

ЦитатНа данашњи дан 1946. године, у САД је формирана федерална комисија за проучавање услова живота Индијанаца. У Америци још уве постоје несугласице: да ли су Индијанци жртве геноцида?

Амерички историчар Дејвид Стенард тврди: ,,Хитлер је мала маца у поређењу са 'освајачима Америке'. Шта све не уче децу у америчким школама: за време холокауста америчких Индијанаца, који се још назива ,,петстогодишњи рат" и ,,најдужи холокауст у историји човечанства" убијено је између 95 и 114 милиона домородаца садашње територије САД и Канаде".

То је био намеран геноцид. Изводили су га британски колонизатори и амерички досељеници. Заједничким снагама.

У Бостону је 1722. године објављена декларација којом се објављује рат Индијанцима. За скалп домородаца САД давало се од 15 до 100 фунти. Постоје сведочанства да су колонизатори користили и биолошко оружје -- поклањали су племенима одећу заражену богињама. Тај метод је касније користила и америчка војска. Уз то су Индијанце намерно и опијали алкохолом.

Америчке власти су 1825. године усвојиле Доктрину отворености на основу које је право на земљу добио онај колониста који ју је и ,,открио". Индијанци су на тој земљи, која им је и припадала, могли само да живе, али су изгубили право својине над њом. Године 1830. био је донет закон о пресељењу Индијанаца, а 1867. -- о резервацији.

Уз то је масовно коришћена стерилизација индијанских жена у репродуктивном узрасту. Мислите, то је било давно? Не. Амерички новинари су седамдесетих година прошлог века ископали да је, на пример, у Оклахоми стерилизација била масовна.

Амерички писац и историчар Џон Толанд у књизи ,,Адолф Хитлер" о концентрационим логорима пише: ,,Хитлерова концепција концентрационих логора умногоме може да захвали његовом знању енглеског језика и америчке историје. Он се одушевљавао логорима за Индијанце на Дивљем западу, а често је у свом блиском окружењу хвалио ефикасност истребљења староседелачког становништва Америке".

Nameless

Да се не заборави: Дан кад је америчка војска марширала кроз Русију

Руска Амбасада у САД је подсетила на стогодишњицу америчке војне интервенције у Русији.

Цитат,,Пре сто година, 1918. године америчка војска се искрцала у Владивосток и почела крваву интервенцију у напаћеној Русији. Више од 200 америчких војника је погинуло током партизанског рата", написала је руска Амбасада у Вашингтону на својој страници на Фејсбуку.

Подсетимо, 5. aвгуста 1918. године амерички Стејт департмент је једнострано објавио да раскида дипломатске односе са Русијом, а десет дана касније америчка експедиција се искрцала у Владивосток. Повод за интервенцију је била одлука совјетске Владе да закључи мир са Немачком, због чега је Русија фактички изашла из Првог светског рата.

Пре тога, у децембру 1917. године САД, Велика Британија, Француска и њихови савезници из Антанте одлучили су да поделе територију бивше руске империје на интересне зоне и успоставе везе са новим националним државама. Интервенционисти су обећали да ће помоћи Белом покрету, али су за то тражили исплату дугова царске Владе, као и трговинске олакшице. За године интервенције из Русије је извезен огроман број вредних ствари и природних ресурса, од руку страних војника погинуо је велики број цивила.

Након пораза војске Александра Колчака (Белог покрета) и пада његовог режима, војна интервенција у Русији је почела да губи смисао и у пролеће 1920. године америчка војска је напустила територију Русије. Све стране војске су напустиле совјетску Русију 1922. године, док су се поједине територије ослободиле тек средином деценије.

Nameless

20 Август 2018, 12:22:41 #2169 Last Edit: 20 Август 2018, 12:25:46 by Nameless
Noć kada su došli tenkovi

Pre 50 godina, rukovodstvo SSSR-a je, uz pomoć tenkova, skinula s vlasti tadašnje reformske lidere Čehoslovačke.

ЦитатTako je okončano Praško proleće, a posledice tih događaja osećaju se i danas, piše "Dojče vele".

Kolonu tenkova sovjetske armije pratilo je pola miliona vojnika. Oni su u noći sa 20. na 21. avgust 1968, po nalogu Moskve, ugušili Praško proleće. Time je okončan i san da bi u istočnoj Evropi mogao da se uspostavi socijalizam baziran na slobodi - pre svega na slobodi mišljenja.

Novinari su već početkom 1968. počeli da ignorišu cenzuru koju je nametala Komunistička partija ČSSR. To im je dozvolio Aleksandar Dubček, vođa čehoslovačkih komunista. On se zalagao za slobodan i demokratski socijalizam u nadi da im Moskva neće stati na put, posebno zbog toga što su hteli da ostanu deo Istočnog bloka kojim dominira Sovjetski savez.

Ali, strah da bi prašku slobodu mogle da uguše komunističke partije susednih zemalja bivao je sve veći.

Svedok sa fotoaparatom

Fotograf Roland Berauer proveo je noć u izviđačkom šatoru iznad Vltave. ,,Gledali smo kako su tenkovi prošli pored nas i otišli u centar grada", seća se 82-godišnjak. On se pridružio izviđačkim novinama koje su mogle slobodno da objavljuju, što je zapravo bio jedan od rezultata Praškog proleća. Redakciju su smestili u jedan šator u kojem su imali pisaće mašine, mašinu za štampanje novina i fotoaparate.

Berauer je javio svojoj grupi o dolasku tenkovu, pa su požurili su da sakriju opremu. ,,Meni je jedino ostalo da spakujem aparat i odem u grad". Sa svojim aparatom dokumentovao je dan kada su vojnici zemalja Varšavskog pakta okupirali Prag.

Pred zgradom televizije došlo je do pucnjave. On se sklonio u obližnju farbaru. Sovjetski vojnici su pred ulazom u televiziju pucali na demonstrante. Ubijeno je više od stotinu demonstranata. ,,Bilo je jezivo", seća se Beraruer. Nekoliko meseci kasnije, sa čela Komunističke partije skinut je i reformator Aleksandar Dubček.

Nova datoteka državne bezbednosti

Sećanje na taj dan u Češkoj je i danas veoma živo, kaže Ondrej Matejka. On je zamenik direktora Instituta za istraživanje totalitarizma u Pragu, češke inistuticije koja je partner nemačke službe zadužene za dokumenta Štazija. ,,Ta 1968. i danas izaziva emocionalni šok zbog okupacije. Veoma, veoma snažan utisak ostavlja kako su ljudi tog 21. avgusta i nekoliko dana nakon toga, pružali pasivan otpor i kako su se kao društvo držali zajedno."

Prerađivanje onog što se dogodilo 1968. za istoričara Matejka ni danas nije izgubilo na značaju. Posebno zbog toga što se konstantno pojavljuju novi dokumenti kako nekadašnje Državne bezbednosti ČSSR, tako i dokumenta drugih bratskih socijalističkih država. Te događaje je možda najviše nadgleda Služba državne bezbednosti DDR - Štazi - sakupljala fotografije i dokumenta.

,,Po prvi put je zabeleženo da tajna služba jedne prijateljske zemlje daje sebi za pravo da nadzire građane druge zemlje", kaže berlinski arhivar Oliver Štribing koji je do sada klasifikovao više od hiljadu fotografija. Ali nije se ostalo samo na nadziranju. Naime, tajni agenti DDR su u Pragu služili kao eksperti, a sve tajne službe u Istočnom bloku su naredne dve decenije zdušno radile na očuvanju vladavine komunističkih partija.

Istoričari i u Pragu i u Bratislavi ubeđeni su da da se senke događaja iz 1968. pružaju sve do današnjih dana. Prošle godine otvorena su akta iz kojih se saznalo da je današnji češki premijer, Andrej Babis, od 1982. bio nezvanični saradnik Državne bezbednosti. Protiv tih optužbi on je preduzeo pravne korake, ali njegova tužba protiv istoričara je odbačena.

,,Babis stalno ponavlja reč 'laži'", kaže Petr Pithart, koji je bio premijer češkog dela ČSSR u prelaznoj fazi nakon pada Gvozdene zavese i pripadao najužem krugu oko predsednika Vaclava Havela. Babis je u tadašnjoj Čehoslovačkoj radio u spoljnoj trgovini, a nakon promena, zahvaljujući svojim vezama, ostvario je uspešnu preduzetničku karijeru. Partija tog multimilionera prošle godine je, nakon populističke predizborne kampanje, postala najjača politička snaga u zemlji.

Petr Pithart veruje da će optužbe ipak da naškode Andreju Babisu. ,,U svakom slučaju, Babis neće biti uspešan premijer", ubeđen je Pithart. Istoričar Ondrej Matejka pak na sve gleda samokritički i kaže: ,,To što sada za premijera imamo čoveka koji je bio nezvanični saradnik tajne službe, govori i o tome da mi u poslednjih 30 godina neke stvari nismo odradili."

Dok Cigani Tebi Pevaju

07 Септембар 2018, 03:03:44 #2170 Last Edit: 07 Септембар 2018, 03:08:06 by Dok Cigani Tebi Pevaju

Zna li neko nesto vise o istorijskoj pozadini ove price? Navijaci Napolija zvizde italijanskoj himni i pevaju noi siamo partenopei.

ajkula_bg

Ne znam za istoriju ali odrastao sam na itallijanskoj ligi jos tamo od kraja 70-ih i Partonopei se uvijek spominju uz napoli.
Mislim d aje to geografska odrednica.

Kao sto je Lacio iz lacija( mada Romu ne vezuju za to nikad). Milano skvadra Lobardina, Sampdorija Liguriana itd.
A bilo je tenzija izmedju juga i sjevera zbog velikih razlika. Cak je neko vrijeme 90.ih bila jaka stranka Lega Nord Umberta Bosija koja je bia otvoreno za odvajanje sjevera od juga italije.


ajkula_bg

Sa razlikom sto su i LIgurija i Lombardija i Lazio regioni koji s etako zovu a Napoli je u Kampanji.
Ali nikad nisam cuo da je neko rekao za Napoli d aje to skvadra kampanjeze ili kako li bi se vec reklo.

dejan80

Etymology
From Ancient Greek Παρθενόπη (Parthenópē), name of a Greek settlement (9th c. BCE) which later became Neāpolis ("Naples", literally "new city"), 6th c. BCE. The name is from the siren Parthenope whose body was said to have been washed ashore nearby.

EmptyClip


Nameless

Кубанска криза: Пре тачно 56 година, свет је од уништења делио само један корак

ЦитатСвима је добро познато да историја не познаје пожељне исходе. Ова тврдња је заснована на уверењу да су историјски преокрети, који су последица објективних историјских процеса, увек имали јединствени и једини могући формат.

То јест, чак и ако би се неки случајни фактори умешали у ток догађаја, они би имали тотално безначајан ефекат на крајњи резултат.

Мада, то и није сасвим тачно.

Неке драматичне епизоде из прошлости могле су се развијати према катастрофалном сценарију, с обзиром на то да је њихова зависност од спонтаних решења која је немогуће планирати била изузетно велика. Најбољи пример је Карипска криза из 1962. године, када је човечанство врло лако могло да склизне у нуклеарни рат, до кога нас није делило пола корака, већ милиметри. Лебдели смо изнад провалије, а равнотежа је већ oдавно била изгубљена.

Главни кривац за конфликт, који би се завршио глобалним и уништењем САД и СССР-а, било је стремљење Вашингтона да постигне апсолутну доминацију стратешких нуклеарних снага. Иронија је да су САД већ биле на тој позицији. Вашингтон је и квалитативно и квантитативно био супериорнији од СССР-а што се нуклеарног оружја тиче. Али, вруће главе у Пентагону решиле су да совјетску територију учине екстремно угроженом како би америчке ракете средњег домета могле да стигну до највећих индустријских центара комунистичке државе, укључујући и Москву, за минимално време. Са тим циљем је, 1961. године у Турској, која је била члан НАТО-а, распоређено 15 ракета средњег домета ПГМ-19 ,,јупитер" које су ,,покривале" цео европски део Совјетског Савеза. За пет минута су могле стићи до Кијева и Харкова, а за 10 до 12 минута и до престонице СССР-а.

Совјетски лидер Никита Хрушчов био је веома повређен оваквим америчким кораком. Као реципрочну меру, 21. маја на седници Савета одбране предложио је да се совјетско нуклеарно оружје распореди на Куби. Одлука је донета. Сходно разрађеном плану, на ,,Острву слободе" је требало распоредити пет дивизиона са две врсте ракета: Р-12 са радијусом дејства око 2.000 километара и Р-14 са дупло већим дометом. То је било сасвим довољно за наношење удара по већини америчких градова, укључујући и Вашингтон. Додатно, на острво су пребачени и авијација, тенкови, ракетни системи и флота. Претпостављало се да ће бројност совјетских трупа на Куби достићи 50.000 људи.

Совјетска војна команда није успела да у потпуности реализује план јер су Американци веома брзо приметили да се на острву распоређују ракетни лансери. САД су (а амерички медији су о томе отворено причали), очекујући да су пред нуклеарним ратом, почеле планирано и масовно да спремају склоништа, а становништво је ухватила тотална паника. Председник Џон Кенеди наредио је особљу Беле куће да своје породице склони изван Вашингтона. Многи учесници тих догађаја су касније сведочили да су били уверени у неминовност катастрофе.

У септембру 1962. године почело је пребацивање совјетских ракета на Кубу, а до средине октобра стигло је свих 40 јединица. Ракетни дивизиони су распоређени у три места. Добивши фотографију коју је направио шпијунски авион У-2 и када су ракете идентификоване, руководство САД доноси одлуку да се уведе војно-поморска блокада Кубе, иако је Пентагон такву контрамеру сматрао показивањем слабости и инсистирао на директној војној инвазији. Поред блокаде, припреме за војна дејства су биле у пуном јеку -- америчке трупе су убрзано пребациване на Флориду.

Џон Кенеди се 22. октобра у телевизијском преносу обратио америчком народу и совјетском руководству. Објавио је карантинску зону на удаљености од 500 миља око обала Кубе. То је значило да ће сваки брод који уђе у ту зону бити уништен од стране поморских снага и авијације САД.

Као одговор, Хрушчов је саопштио да ће совјетска флота игнорисати незакониту блокаду и, као и раније, обављати регуларне пловидбе на Кубу. Наредни догађаји ће бити све мање контролисани и све више ће зависити од случајности.

Освануо је један од тежих дана који је могао заувек да промени историју човечанства. Тог 27. октобра (дан који је добио надимак ,,црна субота") совјетска противваздушна одбрана открила је при полетању из базе Гвантанамо амерички извиђачки авион У-2. Постоје различите верзије ко је и како донео одлуку о његовом обарању. Важно је само да је наређење -- дато! Две лансиране ракете су у потпуности уништиле авион, а пилот је погинуо. Верује се да је то био први пут када би одговор Американаца могао започети ланчану реакцију чији би исход био нуклеарни рат.

Друга опасна ситуација, у којој је совјетска страна могла да примени нуклеарно оружје, везана је за напад америчког бомбардера на совјетску подморницу Б-59, која се десила истог дана.

Командир подморнице Валентин Савицки није имао јасне инструкције како да одговори на напад, и када су поред подморнице почеле да падају бомбе, био је склон томе да као одговор употреби нуклеарни торпедо. Аргументи његовог заменика Василија Архипова, који је убеђивао капетана да не жури, фактички су спречили почетак смртоносног глобалног сукоба. Василиј Архипов, који је до краја осамдесетих службовао у совјетској морнарици, вероватно је, у том тренутку, спасао свет. Преминуо је 1998. године.

У овој причи је, ипак, оно са почетка текста веома примењиво јер су ствари бар два пута могле поћи по сасвим другачијем сценарију. А онда, не би било ни ових редова, а ни ви их не бисте читали.

Криза се, са тачке гледишта савременика на Истоку и Куби, завршила победом СССР-а. Хрушчов је предложио да се нуклеарно оружје повуче са Кубе у замену за демонтирање војне базе у Турској и обећање САД да неће покушавати да оборе режим Фидела Кастра.

Кенеди је прихватио ове услове и највећа криза у односима две супердржаве је била завршена. Штавише, схватање колико је човечанство дошло близу амбиса довело је до тога да стране у сукобу створе многе заштитне механизме како би се осигурало да се овакве ситуације више никада не понове.

EmptyClip


Vlada 89


EmptyClip

Македонија
(покупљено)


Цитат
За Словене под турском влашћу Балкан је представљао јединствен економски и културни простор, у коме разлике у идентитету нису биле упадљиве, а прелази између дијалеката поступни и неосетни.

Устанци су увек избијали на периферији царства, јер су на пограничној територији устаници лакше долазили до наоружања и имали одступницу у случају пропасти устанка. Ближе Цариграду, у потпуном турском окружењу, изгледи на успех устанка, без спољне помоћи, практично нису постојали, а масакр је био једина могућа последица, јер се није имало где побећи. Сходно томе, док су Турци око једног века држали Мађарску, устанке су дизали Срби у Банату и Бачкој, а не у Шумадији.

Од Турака се прва ослободила Моравска Србија, али тек када је постала погранична територија, са које су устаници након сваког неуспешног покушаја могли лако да се пребаце преко Саве у Аустрију.

Њено ослобођење је имало и своје негативне аспекте. Турска је подигла "зид" према кнежевини Србији и српски народ у Турској изоловала од слободних сународника, који су их већ и самом својом слободом подстицали на отпор. Из истог разлога је и помен српског имена био синоним за бунт, па су они који су се изјашњавали као Срби, били изложени неиздрживом шиканирању.

Србија је економски зависила од Аустрије, као и политички опстанак династије Обреновић, која је морала да води рачуна да својим активностима у Турској не провоцира Аустрију, али су политичкој пасивности Србије према земљацима у Турској допринели и обрачуни између странака, који су македонско питање потиснули на маргину.

У Македонији, где је српска традиција имала дубоке корене, где су ктитори најстаријих манастира били Ромеји, а свих остали Срби, без и једног трага бугарске културе, нужност преживљавања је утицала да за релативно кратко време већина житеља Македоније српски идентитет замени бугарским, што није одговарало реалности. На промену идентитета је сем политичке утицала и географска повезаност Тракије и Македоније, али и херојска борба бугарских родољуба против турске власти у Македонији.

Забрана српске, а легализација бугарске цркве, била је пресудна за промену етничке слике Македоније, јер је црква у то време била моћније средство пропаганде него данас интернет. Па је сасвим природно што је Стефан Верковић прикупљене песме назвао бугарским, а у српском школском уџбенику стајало да у Македонији живе претежно Бугари, јер је то тада одговарало реалном стању.

Србија се сувише касно укључила у заштиту идентитета српског народа у Македонији, који у великом броју више није био српски, већ бугарски. Узвишене жртве, тачније генетска катастрофа којом су Шумадинци платили ослобођење Македоније од Турака и сузбили бугарски утицај, није могла у већој мери да поврати изгубљени српски идентитет. Па се на место сузбијеног бугарског, развио локални, македонски. Уместо да се територија назива по народу који на њој живи, народ се идентификовао са античким називом територије, што јесте својеврсан парадокс.

Први човек који је (између два светска рата) себе назвао Македонцем у националном, а не територијалном смислу, био је Тодор Паница. Чисти Бугарин, чије је најдаље порекло и по оцу и мајци из унутрашњости Бугарске. Као комита у Македонији је по налогу Јанета Санданског убио и масакрирао Бориса Сафарова, а касније био опозиција Ванчу Михајлову. Да би сачувао главу, пребегао је у краљевину Југославију. Из татковине су га дугогодишњи другови и саборци жигосали као издајника и тражили његову главу, због чега Бугарин више није хтео бити, а Србин никако није могао постати, након што их је годинама убијао. У изгнанству, немоћан да ишта промени, својим непријатељима је макар могао да напакости. Па их је ударио на начин и у место, где ће их највише болети. Право у срце. Србима је најславнији део прошлости везан за Македонију, за чију су слободу много крви пролили, али Бугарима још више значи. Њима је Македонија оно, што је Србима Косово. Зато се Паница (уз подршку српских власти) изјаснио као Македонац у националном смислу. Српска власт је то подржала, јер је за то имала оправдану логику - ако не може Македонцима вратити српски идентитет, за однос снага на Балкану је веома значајно да макар немају Бугарски. ВМРО је важила за најбољу терористичку организацију свих времена. Што је поред осталог доказала и ликвидацијом Панице у Бечу, где је отишао на састанак у организацији Коминтерне, код које је покушао да пронађе уточиште.

Фотографија, настала 1941. године приликом уласка бугарске армије у Струмицу, није фотомонтажа. Само је одражавала национална осећања једног великог броја Македонаца, почев од идеолога Татарчева, који је истицао да је циљ организације присаједињење Бугарској, Поп-Арсова који је као ватрени Бугарин живео и умро у Софији и осталих пет оснивача БМОРК/ВМРО. Преко Дамјана Груева, првог председника БМОРК (Бугарско-македонских револуционарних комитета, чији су се борци по организацији називали ,,комити". БМОРК, који је касније ради омасовљења путем привлачења других нација, преименован у ВМРО). Груев, који је српској скупштини у два наврата упутио писмо у коме наводи да у Македонији живе искључиво Бугари и који се небројено пута и јавно и приватно изјашњавао као Бугарин. Делчев, студент бугарске војне академије, члан тајне родољубиве организације бугарских официра, писац првог устава БМРОК, у коме је предвидео да само Бугарин може бити члан организације. Па након промене имена у ВМРО кориговао устав, ради привлачења других националности. Делчев, који се залагао за аутономију Македоније. За кога комита Коста Ципуршев у својим мемоарима, издатим у Лондону, каже да је Делчев у његовом присуству много пута истицао да је аутономија Македоније, у оквиру Турске, начин да ни један њен део не падне у руке Србима и Грцима, како би се цела припојила Бугарској. Делчев, који се у писму свом пријатељу Малешевском жали на неслогу, речима ,,шта да радимо, кад смо Бугари..." Делчеву, чији је отац од Бугарске државе тражио пензију, јер су му синови живели и умрли за Бугарску. Говорим о документима које сам својим очима видео, говорим о људима о чијем бугарском родољубљу имам богату, од стране југословенских комуниста скривану документацију, коју је немогуће оспорити. Не смета ми што нису били Срби, није ми је драго што су били Бугари, нити бих имао ишта против да су били Македонци. Волим Македонце, као своје најрођеније, разумем и поштујем жељу да граде засебан идентитет, али мислим да нико нема право да мртве бугарске хероје прекрштава у Македонце. Није поштено. Не према Христу Иванову или Георги Минчеву, већ према Груеву и Делчеву. Шта више, срамота је то мртвим људима радити.

А нису били једини. Велики бугарски родољуб био је и наследник Груева, Сафаров. Који је од Аустрије примио 100.000 златних франака за учешће у ликвидацији последњих Обреновића, да би тим новцем финансирао организацију, сагласно списима руске обавештајне службе, са којих је недавно скинута ознака ,,строго поверљиво". Његов наследник био је Христо Матов из Струге, православни Шиптар, плодан идеолог бугарског родољубља, о коме је оставио много писмених трагова. Па његов наследник Тодор Александров из Штипа, а уз њега и остала два члана ЦК ВМРО - Протогеров и Чаулев, обојица из Охрида.

Александров, официр бугарске армије, командант Скопља у Првом светском рату, коме је немачки цар Виљем два пута својеручно прикачио гвоздени крст на груди. Да би Александров након рата столицу покушао да сачува приближавањем Коминтерни. Александров, који је организовао мучко убиство Јанета Санданског. Зато што је Сандански организовао мучко убиство Сафарова. Јер је Сафаров издао Груева Турцима. А Груев продао Делчева Турцима. Јер се Делчев противио Илинденском устанку, као самоубилачком. А Груев на њему инсистирао, да би повратио популарност покрета, доведену у питање српским устанцима код Куманова и у Демир Хисару. И потпуно свестан да је Делчев у праву, устанак подигао у цинцарском крају, да би се на њих свалиле турске репресалије.

Други поменути члан ЦК ВМРО, Протогеров, пуковник бугарске армије, који је по сведочењу аустријског официра Ван дер Маура, на његове очи стрељао Македонце који славе крсну славу. А након рата позиције покушао да сачува приближавањем Коминтерни, док га није стигла рука ВМРО.

Трећи члан ЦК ВМРО, Чаулев, који је на тврђави у родном Охриду у Првом светском рату први истакао бугарску заставу. А завршио као агент Коминтерне, кога је ВМРО такође казнио за издају. Или Јане Сандански, официр бугарске армије у два балканска и Првом светском рату. Неспорно велики јунак. Који је од Груева тражио оставку, због кукавичлука. Јане, који је преко Тодора Панице мучки убио Даметовог наследника Сафарова, па пришао Младотурцима. Па Ђорче Петров... или Киро Глигоров, који је по налогу Ванча Михајлова ликвидирао свог таста и многи други, о којима се има много тога навести, све документовано...

Наследник Александрова и последњи председник ВМРО био је Ванчо Михајлов, за кога припајање Македоније Бугарској није имало алтернативу. Генијални вођа ВМРО, чији су капацитети још у гимназији били толико импресивни, да је министар просвете краљевине Србије само ради њега допутовао из Београда у Штип. И понудио му да на било којој тачки земаљске кугле изабере по свом нахођењу универзитет, на коме би студирао о трошку државе. А Ванчо одбио, на шта је министар разговор завршио речима : ,,Ако се у било ком тренутку предомислиш, понуда ће и даље важити". Није се предомислио. Уместо Женеве или Париза, факултет је уписао у Софији.

Као председник ВМРО је између два светска рата често фотељу мењао за шуму, где је лично предводио акције. У вардарској Македонији је држао 124 чете, које је југословенска војска јурила, али није стизала. Његови људи су извршили и велики број атентата у урбаним срединама по вардарској Македонији, у сред бела дана, у центру града или на кућном прагу, испред носа југословенске полиције. Не штедећи ни себе ни друге, у складу са својим карактером је сопствену девојку послао у Беч, где је у сред позоришта извршила поверени задатак. Извукао је из затвора, оженио и са њом у складном браку провео остатак живота. На листи његових мета се нашао и југословенски краљ. Послао је Влада Черноземског (то му није било право име) да обучава усташе, али је Владо приметио да им након обуке и даље дрхте руке, па је одлучио да задатак изврши лично.

Ванчо је за издају националних интереса био спреман да смрћу казни и бугарског цара. Када су бугарске власти ради побољшања односа са Југославијом, али и страха од Михајлова почеле да ометају рад ВМРО, Ванчо је ушао у сукоб са царем. Након покоља активиста ВМРО од стране бугарске војске, једини је од из руководства успео да умакне потери и пређе турску границу. Захваљујући ретким личним особинама, успео је да у политици, која не зна за емоције, стекне утицајне пријатеље, који су за њега били спремни да ризикују свој углед и каријеру. И поред осталог, спречили његово изручење Југославији због убиства краља Александра и Бугарској, где је у одсуству био осуђен на дугогодишњу робију. Из Турске је преко Пољске емигрирао у Немачку, где се до избијања Другог светског рата дружио са Антом Павелићем.

Прве три године рата је на позив Павелића провео у Загребу, као лични саветник поглавника, а потом у Беломорској Македонији организовао бугарске добровољце, који су успешно и скоро потпуно неутралисали грчки ослободилачки покрет. На позив цара Бориса да се врати у земљу са свим почастима, одговорио је да не разговара са издајницима. Хитлерову понуду да буде председник независне Македоније је одбио. Потом је одолео и притисцима, који су на њега тим поводом вршени. А крајем рата у Бечу организовао атентат на Хитлера, који је за длаку пропао.

После рата је отишао у Италију, где је његов велики пријатељ, некадашњи амбасадор Ватикана у Софији, постао папа. Одатле је руководио бугарском емиграцијом из Македоније, расељеном по свету. Доживео је сатисфакцију да га комунистички председник Бугарске, Тодор Живков, моли за услугу у спору са Југославијом, коју му је и пружио. Све своје непријатеље је надживео и у позној старости преминуо, након што је дао свој други и уједно последњи интервју, који вреди погледати.

Не. Не волим Ванчу Михајлова. Али поштујем интелигентне људе са карактером и мудима, доследне својој визији. Његови претходници су имали макар муда, а наследници ни то. Једини који му је по особинама био макар до колена, је први прави етнички Македонац (јер би било неозбиљно у Македонце убрајати Тодора Паницу) - Методија Андонов - ,,Ченто". Македонски родољуб, који у априлском рату није дезертирао, већ остао у јединици и отворено одбио да се бори, при чему је остао и када је изведен пред стрељачки строј. Човек који је већи део рата провео у бугарском затвору, јер је и њима пркосио. Човек који је крајем рата са седнице АСНОМ-а избацио тада свемоћног ,,Темпа", уз образложење да нема шта да тражи на заседању македонске скупштине. Човек који је противно Титовом наређењу одбио да македонске регруте упути на Сремски фронт и противно Титовој забрани их послао на Солун. Човек који је у скупштини комунистичке Југославије за Македонију тражио посебан статус, са правом на оцепљење. Човек који се Титу успротивио на начин на који се и Ванчо испречио цару и Хитлеру. И за муда која је имао, поштено одробијао. Али је то већ почетак нове приче...

Ljuba 73